KRIPTOKOMUNISTI SU NAŠ PROBLEM

KRIPTOKOMUNISTI SU NAŠ PROBLEM


Samozvana kulturna elita pristaje na svet u kome se zombirano ljudsko stado poželjno uklapa u planove tvoraca novog svetskog poretka. Da bi stekli poziciju, a time i privilegije, ti nesoji javno govore kako je besmisleno pružati otpor vladajućim trendovima, kako se sve može kupiti. Istina ne zavisi od činjenica, nego od dobro plaćenog lobija iza kojeg stoji siledžija sa nuklearnom toljagom.

Dugo sam pevao nad pogrebom opštim/ Al’ navek odvikoh/ Strahom da te dvorim/ Zlooka tišino/ Nad grebenom oštrim/ Ništa mi ne možeš/ GOVORIM! GOVORIM! – tako peva i živi Andrej Jelić Mariokov, po sopstvenom priznanju skitač i srpski domaćin sa petoro dece, za jedne avangardni poeta boemske provinijencije, za druge tradicionalista i nacionalni pesnik. Za obe tvrdnje mogli bi se naći dokazi u njegovoj poeziji.

Otišli su Aca Sekulić, Jaša Grobarov, Brana Petrović, Brana Crnčević, Čude, kako Vam je samom bez svih njih?

– Pa dobro, Nebojša, imam tebe i još ponekog. Vidiš i sam da je dosadno bez one kafanske fantastike. Kad odem do „Mornara”, ima tu još poneko znano lice, poneki stari kafanac, ali nije to više ona ekipa, nema onih urnebesa.

Šta je bila ta fantastika?

– Sve. Izmišljanje priča i verbalnih kalambura, obezbeđivanje tura pića na račun publike koja je sedela za okolnim stolovima, opasna igra sa Životom (tako se zvao jedan kelner) i smrću, međusobna prepucavanja, iščašene polemike o svemu i svačemu. Sve je to nekome sa strane izgledalo, možda, kao dosta opasna situacija, igra na ivici žileta, a sve se okončavalo salvama smeha. To je činilo draž tih sedeljki. Nismo se štedeli ni u alkoholu, ni u njegovim izražajnim mogućnostima.

Kad se stvarala poezija?

– Kad iskrsne neka ideja, neka slika, neko zvučanje, neki okupirajući detalj, iskrica. To se kasnije razvija i raste, da bi se uz mnogo srećnih okolnosti i zanatskog doterivanja pojavila pesma. Svakako su i pesnička druženja i te međusobice otvarale kapije mašte, neke nove motive i vidike. Ali da ne preterujemo, svakom stvaraocu samoća je osnovni radni prostor.

U toj fantastici vi pesnici umeli ste da provocirate vlasti, naročito Titovu, kako se vraća monarhija, da će se tad i tad kralj Petar spustiti padobranom…

– Udba, najlakše mi je da sve te naše službe tako zovem, pomno se raspitivala otkud meni takve informacije i kakvu ja to vojsku pravim po valjevskim kafanama, delim činove, imenujem oficire. Bio sam i na nekom informativnom razgovoru, gde mi je predočeno da oni i odranije imaju razne zabeleške o mom ponašanju. Da se razumemo, nisu oni mene organizovano pratili i proganjali, nisam ja predstavljao neku tešku opasnost po državu i poredak. Nisu ni oni  krivi što su se bili namnožili toliki bezbednjaci-volonteri, špijuni-dobrovoljci. Ali za svaki slučaj, savetovali su mi da idem iz Valjeva. Idi, kaže meni taj iz službe, u Beograd, među svoje pajtaše. Nemoj meni ovde da praviš probleme. Svako je čuvao svoj rejon. U vreme Miloševića svašta sam pričao, bez posledica.

A u vreme Tita?

– U njegovo vreme više sam pevao nego što sam pričao (smeh). Skoro sam sreo jednog koji više nije u službi, dečko iz komšiluka. Kaže mi, kod tebe su se često menjale klasifikacije pod kojima si vođen, od četničkog simpatizera, velikosrpskog nacionaliste, do rusofila. To bi značilo da sam povezivan i sa ibeovcima, pitam ga, a on se smeje. Kaže, koliko se sećam, sad te vode kao anarholiberala. Pošto ne tajim ljubav prema Ravnoj gori i Ravnogorskom pokretu, komunjarama je možda još interesantan moj slučaj. Ovim novijim, kriptokomunistima, ravnogorstvo, pošto su ga pretvorili u vašar na Ravnoj gori, navodno više i ne smeta. Srbijom i danas vladaju komunjare, odnosno njihova deca kriptokomunisti.

Da razjasnimo pojmove.

– Komunisti su oni predratni članovi Komunističke partije, zagovornici i aktivisti svetske proleterske revolucije i pojedinci koji su u partiju primljeni za vreme rata, u partizanskim jedinicama. Posle rezolucije IB, oni koji nisu izginuli u borbama ili likvidirani po nalogu Vrhovnog štaba, zbog skretanja sa linije, za vreme NOB, završili su na Golom otoku. Preostalo članstvo od 1948. ispravno bi bilo zvati titoistima ili komunjarama. Kriptokomunisti su novija pojava nastala posle uvođenja višestranačja. To su uglavnom potomci komunjara, ali i svi drugi koji zagovaraju demokratiju i liberalni kapitalizam, a misle kao komunjare. Na primer, komunista je bio Vlado Dapčević, a njegov rođeni brat Peko preobratio se u komunjaru. Primer za kriptokomunistu na bi bilo pošteno izdvajati jer ih sada ima ko na gori lista.

Opširniji intervju sa Andrejom Jelićem Mariokovim možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka naći u prodaji na kisocima..

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar