MILOŠEVIĆ JE MOGAO DA REŠI KOSOVSKO PITANJE

Najveća greška Slobodana Miloševića je bila to što nije napravio restituciju imovine na Kosovu i Metohiji, da je manastirima vratio oduzetu i uzurpiranu zemlju, bila bi vraćena zemlja Srbima koju su Albanci oteli, mnogi problemi danas ne bi ni postojali, a pregovaračka pozicija Srbije o kosovskom pitanju bila bi radikalno bolja

Dr Miomir Gatalović, stručni saradnik u Institutu za savremenu istoriju, u intervjuu za „Ekspres“ osvetljava malo poznate činjenice o srpsko-albanskim odnosima na Kosovu i Metohiji od 1912. kad je južna srpska pokrajina pripojena matici, o politici kralja Aleksandra i posebno o Josipu Brozu, koji je javno oprostio sve šiptarske zločine koje su Balisti načinili nad Srbima na Kosovu. U svom nauč­ nom radu došao je do novih saznanja o popustljivoj i neodluč­ noj politici Slobodana Miloševi­ ća i podaničkoj poslušnosti novih demokratskih vlasti posle 2000. godine. Gatalović otkriva da je do 1958. KiM bukvalno tretirano kao srpski Sibir. Onda odjednom počinje gradnja škola, puteva, fabrika.

Za period koji ste istraživali, Broz je naselio nemali broj Albanaca iz Albanije na KiM?

- Postoje velika nesaglasja o naseljavanju Albanaca na KiM u Brozovo vreme, mi nemamo konkretan dokaz za to. Međutim, indicije su sledeće: posle 1945, kada je završeno sa onim velikim ustankom na Kosovu i Metohiji, Albanci 1944. i početkom 1945. vode borbu da se KiM ne priključi Jugoslaviji, vojska je borbu ugušila u krvi. Posle toga postoje ideje da se Albanija priključi Jugoslaviji, o tome svedo­ če Đilasovi razgovori sa Staljinom. I Moša Pijade nas svojim dokumentima upućuje na isti zaključak.

Granica s Albanijom posle 1945. bila je veoma porozna?

- Do 1947. ta granica je bila potpuno porozna i mi ne znamo koliko je to Albanaca moglo da pređe i da se naseli na Kosovu i Metohiji. Još jednu stvar ne zaboravite, pedantno su obavljena određena „naseljavanja“, koja su u stvari bila pljačkaški pohodi, gde su Albanci upadali u srpske kuće, zaposedali ih. Na udaru su bili naročito kolonista, koji su naseljavani između dva svetska rata. Albanci su to radili i za vreme Drugog svetskog rata, u tim kućama i na imanjima su i ostajali ukoliko bi se priklonili Titovom režimu. Posebno je zanimljivo da albanski zločini, počinjeni za vreme Drugog svetskog rata, u novoj Jugoslaviji nisu procesuirani sve zbog bratstva i jedinstva. Josip Broz u maju 1945. poručuje Albancima:

„Mi znamo da ste vi pošli protiv nas, ali to ne znači da mi sada vas pozivamo na odgovornost. Mi znamo da ste bili zavedeni, da niste svi koljači i zlikovci, da je 50 odsto bilo zavedeno i da je sada na nama da vam pomognemo... Mi nećemo da Šiptari na Kosovu budu građani drugi ili trećerazredni... Mi ho­ ćemo da imate svoja prava, ravnopravnost, da se osećate kao u svojoj zemlji“.

Procesuirani su samo neki teški zločini. To je vrlo slično praksi koja je primenjivana na području Hrvatske, gde su usta­ ški zločini vrlo često prikrivani, a sve zbog bratstva i jedinstva i Brozovog socijalizma. Znači da su svi srpski kolonisti doseljeni posle Prvog svetskog rata oterani bez prava povratka, a nemali broj je i ubijen.

Kolko je ljudi proterano i šta je bilo s njihovom imovinom posle Drugog svetskog rata?

- Procenjuje se da je tokom rata sa KiM tada proterano između sto i sto pedeset hiljada Srba. Ubijeno ih je deset hiljada. Nisu progonjeni samo kolonisti. I autohtono srpsko stanovništvo, koje je prosto moralo da beži iz različitih razloga, ali prvenstveno od pogibije. Njihova imovina je paljena, ili su Albanci, jednostavno, njihovu imovinu prisvajali, što se najčešće događalo. Oni se useljavaju u njihove kuće, uzimaju njihova imanja i to se jednostavno legalizuje posle Drugog svetskog rata.

Prevashodno Metohija ili samo Kosovo?

- Na celoj teritoriji, izuzev Kosovske Mitrovice i tog regiona, zato što je on bio i ostao pod nemačkom upravom i vrlo je interesantno da taj Mitrovački region u to vreme nije bio pod Balistima.

Broz zabranjuje povratak kolonista koje je kralj Aleksandar naselio na KiM. Kolika je imovina koju kolonisti ostavljaju, koliko obradivog zemljišta su imali, koliko je toga ostalo Šiptarima?

- To su podaci kojima malo ko precizno raspolaže. Imovina je tokom rata devastirana, spaljena ili prisvojena, što je aminovano odlukom Komisije za agrarnu reformu i kolonizaciju FNRJ 1946. Ali činjenica je da jedan deo kolonista ostaje na Kosovu i Metohiji i oni se susre- ću sa tim da jugoslovenska dr- žava o njima, suštinski, ne brine kao i o ostalim Srbima. BIA je pre nekoliko godina obelodanila jedan deo svoje arhivske gra- đe, koja je praktično bila u fiokama. Tu se vide izveštaji, posle DB koja je uredno beležila podatke o skoro svim događajima na terenu iz svih delova Kosova i Metohija. Na primer, oblast Gnjilane, Uroševac... pišu da Albanci napadaju imanja srpskih porodica i to jako perfidnim sistemima. Na primer, puste stoku da pase po baštama ili drugim usevima, pa napadaju mlade devojke, pokušaji silovanja. Ili, recimo, ako stariji bračni par živi na nekom imanju, Albanci ih istuku, teraju ih.

Opširniji intervju sa dr Miomirom Gatalovićem saradnikom u Institutu za savremenu istoriju o imovini na Kosovu i Metohiji možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji će se u petak naći u prodaji na kioscima

Ranković i Šiptari

Šta je mit, a šta je istorijska istina u slučaju Rankovića i Albanaca?

- Njegov pad nema suštinske veze sa KiM. Tu su jednostavno Albanci iskoristili priliku da, kad se njemu smrklo, njima svane. Činjenica je da je aparat Državne bezbednosti, naročito pedesetih i šezdesetih, držao pod jednom čvrstom rukom situaciju dole da bi funkcionisala. Na primer, ‘64. godine dolazi do jednog velikog incidenta na KiM koji je zataškan. Albanci su preko noći svuda širom Kosova i Metohije organizovano istakli albanske zastave. Pre pada Rankovića. To je Državna bezbednost odmah skinula... Ostalo je neobjašnjeno kojim su povodom oni to uradili, ali postoje indicije da su dobili mig od rukovodstva iz Albanije da to urade. I sada vidite takve provokacije... A posle se to najnormalnije dešava, posle pada Rankovića. Albanci su bili jedina nacionalna manjina u Jugoslaviji bez zastave. To je ostalo nedefinisano i oni su posle pada Rankovića gde god su mogli isticali albansku zastavu, a to je u Jugoslaviji bilo najstrože zabranjeno, da vi ističete kao svoju zastavu matične zemlje, dakle, uvek su postojale zastave nacionalnih manjina. Što je ostalo do dan-danas da se u Bujanovcu i još nekim mestima ističe njihova zastava za dan zastave 28. novembra. Još jedna stvar koja će se naći u mojoj knjizi to je da ‘68. godine prvi put određeni delovi srpskog rukovodstva, kao što su Jovan Marjanović i Dobrica Ćosić, ističu problem KiM na jugoslovenskom nivou. Kako god Ćosić bio predmet spora, o njegovoj ulozi u političkom životu, znači sklanjamo književni rad, on je zaista nekoliko puta progovorio o vrlo važnim temama. To je jako odjeknulo, taj njegov govor. Posle je imao određene represalije, ali je prvi put jasno rečeno da situacija dole nije onakva kakvom država pokušava da je prikaže. Mada je on i ‘54. godine na jednom kongresu Saveza komunista Srbije progovorio o umetničkim slobodama, gde je u svojim memoarima zapisao da je pripremio ćebe i četkicu za zube, misleći da će Udba da ga odvede. To se sve zataškalo. On je nekoliko puta pogađao suštinu i bio hrabar.