MILOVAN DANOJLIĆ: BRISEL I EU SU OBMANA

MILOVAN DANOJLIĆ: BRISEL I EU SU OBMANA

foto ana paunkovic


Oni nas ne žele u EU, interesuje ih jedino kako u Srbiji da otvore nekoliko velikih hipermarketa. Ko nam baca prašinu u oči kad traži da nas Brisel uči kako se pravi država, ko zaboravlja da su Srbi imali uređenu pravnu državu pre više od dva veka

Milovan Danojlić je jedan od najve­ćih živih srpskih pisaca. Objavio je sedamdeset knjiga poezije, proze, eseja… Njegova dela su nagrađena prevodima na više svetskih jezika, a dobio je i čitav niz prestižnih literarnih nagrada. Na srpski jezik je preveo Šekspira, Bodlera, Brodskog, Jejtsa, Klodela, Joneskua… i dalje s neverovatnom energijom piše, putuje, gde god da stigne jednako je uvažen i dobrodošao.

Živi u Francuskoj, u Poatjeu, gde je na tamošnjem univerzitetu dugo radio kao lektor za srpski jezik, ali često boravi u rodnom selu Ivanovci, nedaleko od Ljiga, gde je pre devetnaest godina podigao i crkvu u slavu Svetog Nikole (letnjeg). Gde god da dođe, uvažavan je. U životu nije trčao za tim, kaže da su slava i popularnost trivijalan balast i laž, ali svejedno. U rodnim Ivanovcima, u celoj Srbiji i u svetu je poštovan ne samo kao literata. Na nedavno održanoj pesni­čkoj večeri na Kolarcu u Beogradu, u prepunoj sali, poštovaoci njegovog književnog stvarala­štva dočekali su ga kao rok zvezdu. Razgovor s gospodinom Danojlićem počinjemo komentarom da se često u razgovoru s čitaocima, ali i u svojim esejima, poziva na „Reč i čoveka“ kao osnovno polazište svog stvaralaštva.

– Reč nije samo alat, nego je i predmet i tema i mogućnost otkrivanja lepote i smisla. To je, istovremeno, i nepouzdana materija. Ali to nam je, nemamo ni­ šta drugo. Svet, po hrišćanskom verovanju, nastao je tako što je u početku bila reč, to je zapravo otkrovenje sveta. Kad je Bog rekao „Neka bude svetlost“, onda je svetlost istovremeno bila i reč i pojava. Svaki tekst, svaki pisac, u maloj ili većoj meri svoga dara, nastavlja to prvobitno stvaranje. Razrađuje ga do sitnica, tra­ ži smisao, jer traganje za rečju je traženje smisla. Svet je haoti­ čan, nerazumljiv. To što živimo, to je čudo! S tim čudom pokušavamo da nešto utvrdimo, otkrijemo, imenujemo. Da na nešto stanemo, tražimo neki oslonac. Sve je reč.

Često se vraćate u rodno selo. Da li to i u Vašem slučaju potvr­đuje saznanja da pisac stvarala­čku energiju crpi iz detinjstva?

– Kod svakoga valjda, nisam ja izuzetak. Ja ta pitanja postavljam ako mogu pišući i odgovaram na njih dok pišem, dok istražujem, opipavam, dok od jezika tražim pomoć da mi on nešto objasni, da budi slična ili neka druga osećanja kod onoga ko to čita ili sluša. Pisanje je lov u mutnom. Šta ćete naći, zavisi od trista stvari. Postoji potreba za pisanjem. Ta potreba je vrlo snažna i istovremeno nema jasnog pravca. Kad bih još znao šta ću napisati, ne bih ni pisao… Potreba za pisanjem je potreba za lepotom, traženje smisla, potreba za izražavanjem nekih do­življaja koji ni vama nisu jasni šta sadrže i zašto vas uzbuđuju. Glavna energija toga, verujem, mora biti iracionalna.

Nedavno ste pričali o tome koliko se u Srbiji poslednjih godina promenio odnos prema kulturi i poredili to s Vašim prijemom u redakciju „Borbe“ 1957. godine

– „Borba“ je te godine raspisala konkurs za prijem mladih novinara. I ja sam se prijavio. Posle nekog vremena dobio sam odgovor redakcije, potpisao ga je glavni urednik „Borbe“, koji piše da ne moram da čekam konkursnu proceduru jer „ja sam čitao Vaše pesme“. U komunizmu nije bilo političkih sloboda, ljudskih je bilo, ali poštovala se kultura, pisci, muzičari, glumci… Ovo danas, ne želim imena da pominjem, ovo nije ništa. Ono društvo, kako god da je bilo politički, išlo je napred… Sve što je objavljivano u bilo kojem listu, uključujući i male fabričke listove, sve je bilo i plaćeno. U duhu tradicije evropske kulture.

 foto ana paunkovic

foto ana paunkovic

Laži ovde i dalje traju, nijedna istina o 1941. nije rečena do kraja. Ne samo o 1941. Evo, recimo, nedavno u „Politici“ onaj kao kolumnista izjednačava Blajburg s Ravnom gorom

Ranije ste govorili: „Poezija je so života, pesnik može da se umori, da onemoća, ali nikako ne sme da pređe u protivnič­ki tabor kod silnika, političkih i drugih moćnika.“ Razmišljate li isto i danas?

– Ma naravno. Pesnik ni sa bilo kojom vlašću ne treba da sarađuje jer onda gubi slobodu rasuđivanja i postaje ortak, postaje saputnik, saučesnik u svim rabotama kojima je sklona politička moć. Pesnik mora da bude na suprotnoj strani. Teško je stvarati bilo šta, a biti ograničen u donošenju zaključaka, sudova. U tim okolnostima nema stvaranja, nemoguće je u tim okolnostima baviti se istinski kreativnim pisanjem…

Političar je, po sili stvari, čovek koji se prilagođava, prevrtljiv je, nedosledan, njemu često nije jasno na šta će izaći ta njegova politika, mada ga to pitanje najčešće i ne zanima. I šta sad tu p pesnik može? Može to da posmatra i da piše o tome bez upliva političkih moćnika…

Vaš ukupan rad, poezija i proza, za razliku od mnogih velikih srpskih pisaca, u Srbiji niko nije ozbiljno osporavao?

– Jesu.

Nisu u ozbiljnoj meri. Crnjanskog, koji je verovatno najveći srpski pesnik, proglasili su fa­šistom! Vaša i proza i poezija su dobile najprestižnije nagrade na ovim prostorima, a na Vašoj pesničkoj večeri na Kolarcu pesma o orahu dobila je ovacije. Od Vas su se prisutni čitaoci rastajali kao da ste rok zvezda…

– Pa, ne znam. Ja radim ono što mogu, radim najbolje što mogu. Ne uvek najbolje. Trudim se. O svojim uspesima, takozvanim, ne mogu ništa da vam kažem. To je za mene nešto o čemu ćutim. Ta „popularnost“ ima mnogo zabuna, mnogo falš kriterijuma. Ja sam poznat uglavnom kod ljudi koji nisu čitali moje knjige. Kakva je to slava i šta to znači?

Opširniji intervju sa našim piscem Milovanom Danojlićem možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se u petak naći u prodaji na kioscima

 

 

Torta za Srbina Danila Kiša

Znači, to je to čuveno francusko-srpsko prijateljstvo?

– Da, ali to je prošlost. Ja sam još 1961. u Francuskoj sretao te nekadašnje borce koji su bili uzbuđeni kad bi čuli da sam Srbin. Danilo Kiš je u Parizu, u nekom ateljeu, stanovao kod jednog našeg slikara. Ja sam mu napisao pismo iz Beograda. Na francuskom ispišem adresu, ime prezime, i dopišem „srpski pisac“. Posle mi je ispričao: kućepaziteljka koja mu dotura poštu ispod vrata videla adresu, zvoni na vrata pa kaže: „Jeste vi stvarno srpski pisac?“ Kaže, jesam. Posle dva sata ona je donela veliku tortu, priča Kiš. Rekla mu je: „Moj stric je ratovao u Prvom svetskom ratu i rekao mi, kad god vidim nekog Srbina, da mu učinim neko dobro“. To su anegdote. To je u narodu, a Makron nema veze s Francuzima, a kamoli sa Srbima.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar