MOJ PUT DO BOGA JE MALO DRUGAČIJI

Oca Romila, druga iz detinjstva, bez najave sam pokušao da posetim u Hilandaru, ali ga tamo tog dana nije bilo. Mnogo godina kasnije, kao u filmskom klišeu, zazvonio mi je telefon...

Sa svojim drugom, a kasnije i kolegom čije su umeće i odvažnost bili presudni za nastanak knjige i dokumentarnog filma "Vidimo se u čitulji" nisam se video 20 godina. Aleksandar Knežević, danas otac Romilo, u međuvremenu je pomenutu odvažnost i protok vremena upotrebio na jedinstven način. U manastiru Studenica je kao iskušenik proveo nekoliko godina, potom se zamonašio u Hilandaru i odlučio da kao diplomirani filolog svetske književnosti nadogradi svoja znanja i razmišljanja. Doktorirao je teologiju na Univerzitetu Oksford. Kao jedini klirik SPC koji je doktorirao na Oksfordu u poslednjih 100 godina.

Ocu Romilu ne mogu da persiram tokom razgovora, niti on to očekuje. Pitam ga da li će mi zameriti ako ga oslovljavam sa doktore. Uz smešak odmahuje glavom. Pričamo o svemu što smo činili zajedno i pojedinačno, dugo to traje i trajaće, a procep od 20 godina neviđanja prosto nestaje. Dvodecenijska priča se odmotala...
Prijatelja, s kojim sam podjednako drugovao i radio, prvo pitam ono što nisam želeo, ali je većini znatiželjnih to na prvom mestu:

Koliko su te puta za ovih 20 godina mučili pitanjem zašto si se zamonašio?

- Mislim da me je to svako pitao ko me zna. I ko me ne zna. Verovatno je ljudima teško da shvate zašto je neko ko je imao komforan život i uspešnu karijeru otišao u monaštvo. Naravno, onda se ispredaju razne teorije u koje ne bih ulazio. Veoma malo ljudi je imalo takva iskustva, taj monaški priziv. Ako neko nikada nije probao med, ne možeš da mu objasniš kakav je njegov ukus. Kod mene se dogodila duboka unutrašnja promena koja je imala svoje naznake još u detinjstvu, kasnije u mladosti dok sam studirao, da bi se kulminacija desila u 33. godini kada sam imao iskustvo posle kojeg mi se još dublje promenio život. Želeo sam da budem daleko od sveta, kako to kažu monasi - da budem sam s Bogom. Bukvalno. Osetio sam neverovatnu ljubav koju nikada ranije nisam spoznao. Znao sam šta je međuljudska ljubav, ali je ovo bilo nemerljivo i neuporedivo. Osetio sam božansku ljubav, odnosno ljubav Boga prema meni iako nisam imao ni iskustva, ni znanja o tome, niti ljudi u okruženju koji bi mogli da mi pomognu. Počeo sam da posećujem manastire i razgovarao s duhovnicima, ali nisam želeo da žurim s odlukom. Godinu i po sam razmišljao, savetovao se i molio se. U tom periodu sam čak nevoljno izgubio želju da budem deo svega što predstavlja svetovni život, nisam mogao da uključim televizor, da slušam muziku koju sam ranije slušao, 10 godina nisam uspevao da pronađem knjigu koja bi me nadahnula...

Nagla odbojnost ili zasićenje?  

- Oboje. Moja duša je tražila nešto drugo što dotad nisam našao. Završio sam svetsku književnost, a tamo se čitalo najbolje, najvrednije što postoji u literaturi. Igrom slučaja, ili ne, prijateljica me je odvela u knjižaru u kojoj su počele da se prodaju knjige svetih otaca i pustinjaka. Preporučila mi je nekoliko naslova. Kada sam uzeo da ih čitam, shvatio sam da je u njima nova hrana za kojom sam tragao.

Da li su tvoji bližnji naslućivali tvoje namere, da li si pričao o čemu razmišljaš?

- Nisam govorio nikom, ali su majka i otac slutili. U Studenicu sam otišao s koleginicom iz "Politike" gde sam radio, nosila je lekove igumanu Julijanu, a ja sam na njenu sugestiju pošao da ga upoznam. Nisam imao nameru da ostanem, ali se sticajem okolnosti tako desilo. Posle mesec dana sam se vratio u Beograd po neke stvari i video se s roditeljima. Rekao sam im o čemu je reč. Nisu pokušavali da me odvrate, naprotiv. Kasnije, kada sam već bio na Svetoj Gori, dok još nisam bio zamonašen, dok sam još tragao za svojim mestom, pozvao sam ih i pitao šta misle. "Šta vi kažete, tako ću učiniti." Odgovorili su mi da sam izabrao uzvišen put, da ne bi trebalo s njega da skrećem, da ostanem na Svetoj Gori.

Malobrojni takvu odluku tumače kao hrabrost, većina kao posledicu straha i okolnosti takozvanog običnog života.

- Kada sam počeo da čitam knjige koje sam pomenuo, prijatelj mi je kupio mali molitvenik, a ja sam nabavio ikonu. Počeo sam da se molim i ti trenuci su ostali u meni urezani kao najlepše i najčudesnije što mi se desilo. Bez želje da budem pretenciozan, ali božansko prisustvo je bilo toliko očigledno i snažno da je moglo da se dodirne. Tu vrsta sreće, blaženstva, ushićenja, uz suze koje čoveku jednostavno naviru, koje spajaju radost i tugu, suze koje spiraju sve naslage starog čoveka, teško je objasniti, ali čovek se oseća kao da su mu i duša i telo preporođeni. I želi da ta bliskost s Bogom neprekidno traje. Ja sam to protumačio kao poziv da napustim dotadašnji svet koji je postao potpuno besmislen u odnosu na ono što sam doživeo. To je bio početak mog puta.

Zašto si iz Studenice otišao u Hilandar?

- U Studenici sam dve i po godine proveo kao iskušenik. Otišao sam tamo ne znajući mnogo ni o monaštvu, da ne govorim i bez ikakvog iskustva. Posle nekog vremena sam shvatio da ta vrsta monaštva koja me je zanimala, da se ceo život usmeri ka molitvi, takozvana isihastička molitva, u Srbiji ne postoji. A da ne bih promašio put koji sam sebi zacrtao, bilo je potrebno da odem na Svetu Goru. Tako me je i otac Julijan savetovao. Iako mi je u Studenici bilo zakazano monašenje, u februaru 2000. godine, mesec dana pre toga sam shvatio da to ne bi trebalo da činim. Ako se zamonašim u Studenici, tamo bi trebalo i da ostanem. A ja sam želeo i dalje da tragam. S tom idejom sam i otišao u Hilandar, s tim što mi je želja bila da budem u nekom grčkom manastiru jer je kod Grka tradicija isihastičke molitve i dalje živa. U to vreme sam verovao da je monah prvenstveno molitvenik za spasenje celog sveta, dok su u Srbiji mnogi monasi praktično postajali domaćini koji vode imanje, s tim što nekoliko sati provode u crkvi. U Srbiji su i službe bile mnogo kraće nego na Svetoj Gori. U Studenici je jutarnja služba trajala dva, dva i po sata, u Hilandaru najkraća služba traje četiri sata. U Studenici je zimi počinjala u pet ujutru, u Hilandaru u dva sata noću. I naravno da ste na Svetoj Gori mnogo manje izloženi svetu, poklonicima, izgubite vezu sa medijima, događajima u politici... što sve crpi energiju i odvlači pažnju uma.

U Hilandaru ipak odlučuješ da nastaviš da se baviš naukom.

- Posle sedam, osam godina pokušaja da sebe modeliram po uzora na shvatanja monaha kao na onog ko se samo moli za spasenje celog sveta, shvatio sam da ili nešto nije u redu sa mnom ili da nešto nije u redu s takvim poimanjem monaštva. Po jednoj od osnovnih hrišćanskih doktrina Bog stvara svet i čoveka iako mu čovek nije potreban. Samim tim, ako čovek Bogu nije potreban, šta može da bude smislena aktivnost tog ljudskog bića? Može da bude jedino molitva za iskupljenje, za spasenje. Po mom mišljenju, to je jednostrano shvatanje i Boga i čoveka i monaštva. U meni su se začele ideje koje ću kasnije izraziti u svom doktoratu - da je neophodno ozbiljno razmisliti o potrebi da se promeni ta paradigma. Jer svaka ličnost, ako je već jedinstvena i neponovljiva, ne mora da bude ni Bah, ni Gete, ni Ajnštajn... dovoljno je da bude što jeste i obogati sveukupan život. Tako čovek za Boga prestaje da bude nepotrebno biće. Usled postojeće doktrine hrišćanstvo je napravilo tragičnu podelu na sakralno i na profano. Sakralno je samo ono što se dešava u crkvi, a čim izađemo iz crkve sve postaje profano. I živimo u toj šizofrenoj podeli ne znajući kako da opravdamo svoj život u istoriji i vremenu. To je tragična posledica nerazvijene doktrine o tome šta je zaista božansko biće i šta je ljudsko biće. Hrišćanstvo, kako se danas uči teologija, nije uspelo da opravda čoveka kao sakralno biće. A ja verujem da bi i čoveka trebalo odrediti kao sakralno biće koje ovde i sada stvara večnost. Pišući svoju doktorsku tezu u Oksfordu, pokušavao sam da ili opravdam sebe ili da svoja uverenja shvatim kao slabost i grešku, da ih odbacim. Na kraju sam shvatio da bi suštinski trebalo promeniti naše viđenje odnosa Boga i čoveka. Utoliko što Bog nas obogaćuje, ali i mi svojom autentičnošću obogaćujemo Boga.

Otkud Oksford kao izbor?

- Prva škola na Univerzitetu Oksford je bila škola teologije, kraljica među naukama iz koje su se izvodile sve ostale nauke. U Oksfordu teološka škola nema značajnu reputaciju, ali nijedna teološka škola na svetu danas nema takav značaj, ne postoji teološki fakultet koji bi mogao da se meri s čuvenim tehničkim fakultetima, to ne postoji. Oksfordu me je privolelo to što sam mogao da radim van konteksta koji bi me ograničavao u potpuno slobodnom razmišljanju. Upravo zato što sam na neki način pokušavao da reinterpretiram neke od osnovnih hrišćanskih doktrina. Nažalost, u postojećem akademskom kontekstu teologija se shvata ne kao kreativno razmišljanje, već kao nekritičko prihvatanje onoga što je dosad napisano. To je bio jedan od razloga. I, naravno, podrazumevalo je da nađem mentora koji bi imao sluha da mi pruži potpunu slobodu. Imao sam sreću da me je prihvatio jedan od najznačajnijih teologa i filozofa u Britaniji, Džordž Patison, koji je i sam na neki način sličnog duha, specijalista za Kjerkegora, Ničea, nemački idealizam, za Hajdegera, rusku religioznu misao, govori ruski, predaje Kjerkegora u Kopenhagenu na danskom... Čovek ogromne širine koji nijednog trenutka, sve dok je vaš argument dosledan, neće pokušavati da vas nagovori da menjate smer vašeg rezonovanja.
Prvi put sam u Oksfordu bio sa 18 godina učeći tri nedelje jezik. Međutim, 2008. me je Hilandar poslao da tamo održim predavanje o radovima na obnovi Hilandara. Imao sam priliku da obiđem većinu najvažnijih koledža u Oksfordu kojima turisti nemaju pristup. I video sam toliko lepote i nadahnutih detalja. Toliko je Oksford usmeren prema genijalnoj ideji da kod čoveka koji želi da se bavi naukom raspali tu želju do krajnjih granica, da sam rekao sebi: "Ako ćeš da radiš doktorat, to će biti na mestu kao što je ovo, na najboljem mestu na svetu". Slučajno ili ne, prethodno mi je u razgovoru u Hilandaru, dok sam razmišljao da li da upišem doktorat u Solunu jer je to možda sa stanovišta Svete Gore jedino prihvatljivo rešenje, jedan mladić iz vedra neba rekao: "Zašto ne ideš u Oksford?" Nasmejao sam se jer mi je to iz više razloga izgledalo neprihvatljivo: niko tamo nikada sa Svete Gore nije otišao da doktorira, to nije pravoslavna škola, to je Zapad, a mi Oksford smatramo posvetovnjačenim univerzitetom... Ipak, posle te neobične sugestije razmišljao sam u tom smeru i shvatio da bi, u skladu s nekom mojom intuicijom, sve ostalo bio promašaj. Posle tog predavanja 2008. u Oksfordu, koje sam spremao skoro dva i po meseca i koje je bilo jako uspešno - iako ni reči nisam rekao o rekonstrukciji Hilandara sa arhitektonskog stanovišta - praktično su mi sva vrata bila otvorena. I dobio sam blagoslov Hilandara.

Kako izgleda praktičan život, promenio si ime, sada si i monah i doktor nauka sa novim dokumentima?

- Kada se čovek zamonaši na Svetoj Gori, on dobije monaško ime. Ne znam kako je u drugim pravoslavnim zemljama, ali u Grčkoj vam upišu u pasoš i monaško i svetovno ime, naravno i prezime. Kada se stranac zamonaši na Svetoj Gori, automatski postaje i državljanin Grčke. Tako da imam i grčki i srpski pasoš. U mom srpskom pasošu piše samo moje svetovno ime, u grčkom i jedno i drugo. Međutim, Grci koriste transliteraciju, tako da moje svetovno ime pišu sa tim diftongom NT, pa sam u dokumentima iz Oksforda Aleksantar. Ili, recimo, moje monaško ime Romilo pišu po grčkom Romylos, sa ipsilon. Tako da sam Romylos Aleksantar. Prezime Knežević je Knezevits, pa sam ja Romylos Aleksantar Knezevits. Sve to stvara malu zabunu u administraciji, ali sam uspeo da se izborim sa svim.

Opširiniji intervju sa ocem Radmilom možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka naći u prodaji na kioscima