UBISTVA NOVINARA - ZLOČIN BEZ KAZNE: Knjiga novinara Nebojše Vukovića o 19 ubijenih srpskih kolega

Ja nisam policajac, sudija, advokat, patolog... Ja sam samo novinar. Ja sam za dve godine istraživačkog rada napisao knjigu o tome kakvi su ljudi bile moje kolege Dada, Slavko, Pantić, Amidžić, Slavuj, Knežević...
Za beogradsku policiju, poznati i vrlo uvaženi, nagrađivani novinar Dušan Ivanović Duki, urednik tada dnevnih novina „Privredni pregled", već 22 godine se vozi u taksiju
Novinarska udruženja, verovali ili ne, pojma nemaju koliko je naših kolega ubijeno dok su samo radili svoj posao

Živimo u zemlji koju neke crne statistike optužuju da je sedma u Evropi i 13. u svetu po broju ubijenih novinara u mirnodopskim uslovima. Nažalost, ni to nije sve. Zemlja u kojoj živimo je crni rekorder o onome čemu je posvećena većina sledećih redova. To je poslednja zemlja u svetu po broju rasvetljenih ubistava novinara. U stvari, rezultat je poražavajući - on je na nuli jer nijedna novinarska tragedija nije razrešena!
U Srbiji se uglavnom ne zna, nedovoljno se zna ili je malo koga briga za oko 40 novinara i medijskih radnika koji su radili za redakcije iz naše zemlje, a ubijeni su, kidnapovani, nestali ili su izgubili život „pod nerasvetljenim okolnostima". Od toga je samo na Kosovu i Metohiji od avgusta 1998. do septembra 2000. godine ubijeno i nestalo sedam novinara i medijskih radnika, a ni u jednom slučaju nisu pronađene ubice i kidnaperi naših kolega.
Šta su toliko zgrešili oni kojima je jedino oružje bila olovka, beležnica, diktafon ili fotoaparat? Znam sigurno, poznavao sam neke od njih, a i pričao s njima najbližima, onima bliskim koji se nikada ne lažu, da su iskreno verovali da se bore za istinu, za pravedniju moju zemlju. A ubijeni su dok su baš to radili. Većina njih je i ubijena u vremenu i prostoru kad se prvo ubijala istina pa tek onda ljudi...
Baš ovim rečima počinje knjiga ,,Nebeska redakcija'', podnaslova „Ubistva novinara - zločin bez kazne", autora novinara Nebojše Vukovića, koja ovih dana izlazi iz štampe. Na prvi pogled iznenada, a na svaki sledeći je sve jasnije da se na tako nešto više i nije moglo čekati. Knjiga o 19 ubijenih novinara je, nažalost, i jedini zajednički spomenik kolegama novinarima koji su svoju posvećenost profesiji platili najskupljom mogućom cenom - svojim životom.

Znači, Vi tvrdite, i knjigom dokazujete, da je u poslednje dve i po decenije ubijeno 19 novinara koji su radili za naše redakcije. U javnosti se spominje manji broj, na zvaničnom sajtu Udruženja novinara Srbije nabraja se njih trećina manje...
- Novinarska udruženja, verovali ili ne, pojma nemaju koliko je naših kolega ubijeno dok su samo radili svoj posao. Moja prethodna rečenica je dovoljan dokaz da se, bez ikakvog suda i postupka, sutra ujutru zakatanče, a i (do daljeg!) zakonom zabrane oba novinarska udruženja u Srbiji?! Pa, majku im njihovu, oni i ne znaju koliko nam je ubijeno kolega. Šta onda znaju?! Koliki nam je popust u ,,Lastinim'' autobusima i na železnici? E, to znaju! Na sajtu UNS-a ima oko tri strane o ubijenim novinarima, sa slikama iz lične karte. Njih oko 14 (?!), po dva reda o svakome. Da ne poveruješ! Ni NUNS nema opravdanje, iako je osnovan nakon pogibije većine, što nema ni reda o tragediji naših kolega. E, ta muka je jedan od razloga što sam pre dve godine počeo da pišem „Nebesku redakciju".
Mislite onda na odsustvo empatije, odsustvo saosećanja, sada već i na poznatu epsku nesolidarnost među kolegama novinarima?
- E, sad moram da vam odgovorim drugim pitanjem: šta da je u poslednje dve decenije ubijeno 19 hirurga, ne daj bože. Ili 19 arhitekata, daleko bilo. Ili... nema potrebe dalje nabrajati. A novinara? Ma, nema veze?! Političari to nazivaju kolateralnom štetom, a nije baš tako. Oni nisu šteta - bili su meta! Ja to u knjizi i dokazujem. Sad ovo što pričam mnogima se može učiniti preteranim nabojem ili nečemu sličnom. A ja ću vam sada reći samo jedan primer pa vi, poštovani čitaoci, sami donesite zaključak. Da li je normalno da se za državu Srbiju, za beogradsku policiju, poznati i vrlo uvaženi, nagrađivani novinar Dušan Ivanović Duki, urednik tada dnevnih novina „Privredni pregled", već 22 godine vozi u taksiju? Dušan Ivanović je poslednji put viđen kako ulazi u taksi 13. juna 1995. godine u Ulici Ljutice Bogdana, kod Zvezdinog stadiona. I onda odete da pitate gospodu iz UNS-a gde im je član, uvaženi urednik, persona Duki Ivanović... Gledaju u zemlju, nemaju odgovor. Ali dobro je, bar ih je sramota! I to je neki pomak.
Kome je mogao da smeta urednik „Privrednog pregleda"?
- Javnost i ne zna da je Duki Ivanović bio prvi urednik, mentor pa i novinarski otac Dade Vujasinović. Najbolje je znao Dadine nemire iz tog vremena...

Najviše mi je krivo što javnost nije svesna kakav je zamajac, energija, novinarski vulkan bio Ćuruvija

Delujete ozlojeđeno, povređeno... Odakle toliki bes u Vama posle svih ovih godina otkad su ubijene naše kolege?
- Nikada im neću oprostiti moju drugaricu Dadu Vujasinović. I meni je čudno što je, kako prolazi vreme, moja ogorčenost sve veća. Znao sam i Slavka Ćuruviju, sretali smo se uzgredno, znali smo i kafu da popijemo. Opisujem sve u knjizi. Zločin nad Slavkom nekako klavirim u glavi, on je bio fajter. Bio je jak igrač mentalno, plašili su ga se. Najviše mi je krivo kod njega što javnost nije svesna kakav je zamajac, energija, novinarski vulkan bio on. Ipak, tu mi se nekako kockice slažu u glavi, nema naravno opravdanja, ali neka surova životna logika kao da postoji. Ali Dada Vujasinović? Mnogo me zanima kako li profesori na Fakultetu političkih nauka danas pominju Dadu, ako je pominju... U knjizi sam objavio i nekoliko njenih poznatih reportaža.
U knjizi „Nebeska redakcija" najviše prostora dajete Dadi Vijasinović i Slavku Ćuruviji...
- Osim što su najpoznatiji javnosti, Dadu i Slavka sam lično poznavao pa sam o njima i mogao najviše da pišem. Znate, bila je neka subota pre podne, tad sam bio glavni urednik novinske agencije Tiker. Mirno jutro, pijem kafu, prelistavam novine... Dežurna urednica Marina Rakić otvara vrata moje kancelarije i kaže mi: „Nešo, ubili ti drugaricu!" Gledam je nemo, tupo. Čekam nove reči. A Marina je inače lekar, završila je Medicinski fakultet, ali nema ni dana radnog staža u tom poslu. Voli što je novinar. A onda mi kaže: „Sad su javili na radiju, kažu Dada se ubila iz lovačke puške! To ni mi u medicini ne pamtimo jer nema žene koja će lovačkom puškom pucati u sebe! To ti kažem i kao lekar i kao žena. To ne biva." Gledam kroz Marinu, srušio mi se dotadašnji svet.

Vi ste u „Ekspresu" u intervjuu s Rankom Lainovićem pogodili u metu s njegovim priznanjem šta je video u Bihaću. Municiju ,,Prvog partizana'' iz Užica proizvedenu 1993. godine i cisterne „Jugopetrola" registrovane 1994. godine kod zarobljenih jedinica Alijine vojske. To je Dadin rukopis, to je Ćuruvijina tajna, a na sličnim tragovima je bio i Pantić...

Kroz knjigu navodite sve dokaze da se Dada nije mogla sama ubiti...
- Da se razumemo, ja nisam policajac, sudija, advokat, patolog... Ja sam samo novinar. Ja sam za dve godine istraživačkog rada napisao knjigu o tome kakvi su ljudi bili Dada, Slavko, Pantić, Amidžić, Slavuj, Knežević... Koji im je bio poslednji tekst, koji najpoznatiji... Ništa ja ne tvrdim, ja samo hronološki navodim neumitne činjenice. Dadin slučaj je jasan kao dan! Neki to zovu „nedostatak političke volje". Nije ni to. Pravilnije bi bilo reći „nedostatak ljudske volje". U poslednjih nekoliko godina oglašavaju se političari i njihova komisija kako „ima ozbiljnih pomaka u istragama ubistva novinara..."
Stanite malo. Spomenuli ste čuvenu Komisiju za istraživanje ubistva novinara?
- Je l' možemo to da preskočimo? Reći ću nešto...
Nema preskakanja. Znači, Komisija...
- Imam dovoljno godina da pamtim malo i ono Titovo vreme. Još tada su osnivali komisije kad neki problem žele da skrajnu od javnosti. Ja ne želim da verujem da je to i ovde slučaj. Ali pazite, tu komisiju vode Veran Matić, Ljilja Smajlović i policajac Kecman... Reklo bi se, znalci i profesionalci. Ali kada da stignu?! Za Verana i Ljilju, kažu ljudi, da ni za opkladu ne mogu da nabroje sve upravne odbore i funkcije koje istovremeno obavljaju! I šta biva? Za četiri godine napisali su tri saopštenja za javnost! Dobro su i to stigli. Nije problem u njima, problem je u onome ko ih je izabrao da to rade. I još nešto, oni se bave i ubijenim radnicima RTS-a za vreme bombardovanja. Šta istražuju kad se znaju i nalogodavac i ubica? Šta, da li je pilot Džon iz Ohaja pritisnuo dugme levom ili desnom rukom?!
Ali i Veran Matić, baš kao i neki političari, pominje već dugo „ozbiljne pomake" u istrazi ubistva Dade, Ćuruvije i Pantića...
- I ja sam novinarskom istragom saznao od nekih ljudi iz beogradske policije da zaista ima velikih pomaka u istrazi tih ubistava. Ali, realno, mislim da je pominjanje toga samo politički marketing i da su se mnogi ujeli za jezik što su to izneli u javnost. To su ozbiljne stvari. Elem, grupa mladih, obrazovanih policijskih inspektora je i učinila taj pomak. Oni su predmete ubistva novinara, pre svega Dade, Slavka i Pantića, okrenuli naopačke. Baš naopačke. Sve istrage su kretale od pretpostavke da su oni ubijeni zbog tekstova koje su objavljivali. E, ova grupa inspektora je krenula od pretpostavke da su ubijeni zbog tekstova koje su nameravali da objave! Ne plakanje za prosutim mlekom, već za onim koje se kuva. To su one nestale Dadine zelene fascikle, to je njen rukopis koji niko u Srbiji nije smeo da objavi kao knjigu pa su roditelji tražili izdavača u Nemačkoj. To je i Ćuruvijin tajni rukopis, to su nove Pantićeve beleške...

Zašto naša država nije pritisla Zagreb da nam kaže odakle redakciji „Slobodnog tjednika" lične stvari ubijenog Zorana Amidžića

To su dobre vesti, gde je zapelo?
- Eeee... To otvara neku drugu Pandorinu kutiju! To Veran, Smajlovićeva i Kecman ne smeju da pipnu. Ne sumnjam u njihovu čestitost i dobru volju, to meni nije sporno. Pa vi ste u „Ekspresu" u intervju s Rankom Lainovićem pogodili u metu s njegovim priznanjem šta je video u Bihaću. Municiju ,,Prvog partizana'' iz Užica proizvedenu 1993. godine i cisterne „Jugopetrola" registrovane 1994. godine kod zarobljenih jedinica Alijine vojske. To je Dadin rukopis, to je Ćuruvijina tajna, a na sličnim tragovima je bio i Pantić. I sad nešto naizgled nespojivo... ono što vi u „Ekspresu" pišete o pljački „Večernjih novosti". Sve se zna, a niko ništa ne rešava. Nije to problem „Novosti" i štamparije oko mašine za štampu. To je problem iz iste Pandorine kutije! Pre će ubiti „Novosti" nego otvoriti tu kutiju zla, gde bi se zamerili međusobno.
Da li to pominjete tajne službe, velike zavere?
- Ma, ne. Šta je to BIA? Preduzeće, firma u koju ljudi dolaze ujutru na posao i ukucavaju karticu na ulazu da su došli na posao. U neku ruku, da. Tamo radi mnogo poštenog sveta, čestitih ljudi. Ali tamo stanuje i velika moć pa se neki ljudi udruže da se okoriste o tu veliku moć. To u javnosti zovu „otrgnuti centar moći". U takvom jednom centru su i političari, biznismeni, javne ličnosti... A takvih centara nema malo. Jedan vlada, a drugi vrebaju priliku da završe neki posao za sebe. Lako bismo mi rešili masu slučajeva da su igrači samo iz Udbe, DB-a ili BIA.
Da li su Vas ometali u pisanju „Nebeske redakcije"?
- Ma jok, nisam ja važan. Meni su podmetali novinarske žbirove da mi „objasne prave priče o Dadi", da mi ukažu na „poznatu stvar" da su Zorana Amidžića i troje kolega iz RTS-a ubili naši teritorijalci ili čak „pijani Kozaci". Moje je bilo da ih saslušam i da im se zahvalim na informacijama. To su gluposti. Lične stvari iz torbice Zorana Amidžića su za dva dana od zločina završile na naslovnim stranama najtiražnijih zagrebačkih novina tih godina „Slobodnog tjednika". Sa sve spiskom juniorskih rukometaša Metaloplastike koje su proglasili za „novu četničku organizaciju". I u tom slučaju se sve zna. Zašto naša država nije pritisla Zagreb da nam kaže odakle redakciji „Slobodnog tjednika" lične stvari ubijenog Zorana Amidžića? Pa, nek nam kažu da su im sve dali „pijani Kozaci". Ako nisu, a ko jeste? Nažalost, to već 26 godina nije tema naših političara kad pričaju s Hrvatima.
Knjigom „Nebeska redakcija" pokrećete mnoga pitanja. Da li ste optimista da će se neka i rešiti?
- Ma ne, ja sam običan novinar, pisac. Ovakve kao ja ne zovu u komisije. Ja imam drugu satisfakciju. „Nebeska redakcija" je jedini spomenik našim kolegama koji su iskrenu posvećenost novinarstvu platili najskupljom cenom - svojim životom. Ne dam da se zaborave! Svi su ih zaboravili, i nagrade nazvane po njima su ukinuli. Ja se ovom knjigom borim protiv te velike sramote.