PAVELIĆ SE NE VRAĆA U ZAGREB

PAVELIĆ SE NE VRAĆA U ZAGREB


Španski mediji, uz polemiku o premeštanju posmrtnih ostataka Fransiska Franka iz Doline palih u centralnu katedralu u Madridu, opširno pišu da će kosti poglavnika NDH Ante Pavelića i njegovog saradnika Maksa Luburića biti prenesene u Hrvatsku

Pero Zlatar je istinska legenda jugoslovenskog i hrvatskog novinarstva. Napravio je više od tri hiljade intervjua sa znamenitim ljudima, boravio više puta u 180 zemalja, napisao toliko reportaža, izveštaja i ozbiljnih spoljnopolitičkih hronika. Sarađivao je u svim poznatim jugoslovenskim medijima, bio je glavni urednik u šest novina. Novinarskog staža je nabrao za sada 69 leta. Napisao je dvadesetak knjiga, od kojih izdvajamo knjigu o Paveli­ću i biografiju Envera Hodže. Bio je selektor fudbalske reprezentacije Hrvatske i direktor nekoliko fudbalskih i košarkaških klubova. Trenutno boravi u Beogradu, a naš srdačan susret počinjemo pitanjem da li je tačno da uskoro ide u Zagreb da piše testament.

– Da, ali ne idem samo zbog toga, ja idem u Zagreb vrlo često. Ali već je vreme da se zna šta je kome, prešao sam 84. godinu, čoveče božiji.

Vi ste se kao dečak zaljubili u novine. Da li ste se pogrešno zaposlili?

– Do pre nekoliko godina to nije bio pogrešan posao. Zahvaljujući svojim knjigama, nema seoske škole koju nisam prošao, dobar deo Srbije, BiH, čak i Makedonije i Crne Gore, deci sam govorio da je to najlepši posao na svetu. Ali otkako su novine postale privatne i otkako je velika vest postala kako je neka sponzorušica, glumičica ili manekenčica ostala u drugom stanju, pa ko nije to objavio dobije nogu, vi­še ne govorim.

Vi ste veliku novinsku karijeru napravili u Jugoslaviji. Da li se Jugoslavija morala raspasti?

– Da nije bilo Jugoslavije, ne bi bilo ni mene. Ne bi mog tatu poslali u Skoplje, ne bi tamo našao moju mamu da se između ne znam koliko tih zrnaca ja začnem i rodim. Prema tome, ja sam zato za tu Jugoslaviju. A to što se raspala? Svi su mislili da svako svakoga potkrada, tu se javlja novi nacionalizmi, stari hrvatski nacionalizam, srpski, slovenski novi nacionalizam, albanski… i to bi se kad-tad dogodilo.

Ali ipak ta rastava nije bila prijatna, bila je brutalna?

– Nije bila prijatna jer smo divljaci, za razliku od Čeha i Slovaka, koji su se kulturno rastali. Kako su se Estonci elegantno izvukli. Estonci, Letonci, Litvanci, kako su se izvukli iz zagrljaja Sovjetskog Saveza? Kod nas je trebalo doći do krvavog rata. To se i ja pitam, zašto. Čemu! I ja se sećam tačno kako je bilo u Zagrebu, ono, već je bilo pitanje Vukovara, i sedimo „Kod Čarlija“, to je čuvena kafana, i jedan u kaputu samo pijucka i kaže: „Čuj, ja da sam na Tuđmanovom mestu, ja bih poslao na Vukovar deset hiljada ljudi“. Rekoh: „Jebo ti đavo mater, da li bi poslao svog sina da tako gine?“. Ne! Sad se opet dele Dalmatinci i Slavonci i Zagrepčani i Zagorci, i šta ja znam.

I Kraljevina Jugoslavija se raspala na sličan, krvav način, pukla je po istim šavovima po kojima je pukla i SFRJ 1991.

– Zamislite da tek granice nisu bile određene, rat bi i dan-danas trajao. Ali završilo se pa se vraćamo u normalu. Prvo su došli košarkaši, koji su jedan drugom dali ruku, i Mirko Novosel pita: „Kako će biti kad dođemo u Beograd, pa će nam vikati“. A neko kaže: „Pa, vikali su nam i onda. Kao da sad ne viču ne znam kakve purgerske, tovarske pokliče.“ Kako gledate na današnje odnose između Srba i Hrvata? – Delim ih na odnose izme­đu pametnih i glupih ljudi. Između dobrih i loših, rđavih i dobrih. Delim ih tako. Moji prijatelji koji su to bili u vreme Jugoslavije ostali su isto i dandanas i ja sam baš pričao Šećerovu, kvarim krvnu sliku dru­štvu u „Maderi“, koja ima 1415 Srba, a ja sam tu jedini pa sam dobro primljen. Mene zove jedna prijateljica iz Zagreba i pita hoće li mi se nešto dogoditi. Rekoh, nažalost ništa.

Pero Zlatar (8)Hrvati i Srbi ne treba da se mire. Samo treba da žive snošljivo, da budu pristojni gosti i domaćini. Evo, dolazi ova mladež, moji unuci dolaze ovde za Novu godinu. Deda im spremi dinare, po tome sudim. Je l’ vi znate da sve više tih mladih ljudi ne zna ko je bio Tito

Govorimo o zvaničnim odnosima država?

– Ne radi se o tome. Kad izgovorite reč MRŽNJA, dok je izgovarate, teška je, stranci je ne mogu izgovoriti. To je stra­šno. Evo, vidite recimo u Zagrebu, Miki Manojlović igra već 50. predstavu, mislim „Ri­čarda Trećeg“, prepuno je pozorište. Dođe Željko Joksimović, krcat koncert. Dođe Sa­ša Matić, napravi dva koncerta, Miroslav Ilić, narodnjak, sve je puno, prepuno. Ovde dolaze zagrebački pevači. Prema tome, jedino crkva i političari kvare odnose.

Darko Hudelist, poznati novinar, kaže da je Vatikan imao važnu ulogu u raspadu Jugoslavije. Ono što pouzdano znam jeste da je papa Vojtila (Jovan Pavle Drugi) još 1982. godine pisao pismo na adresu pet najznačajnijih državnika sveta da se Hrvatska i Slovenija izmeste iz Jugoslavije.

– Pa verovatno po katolič­koj liniji. Katolička crkva jedno vreme nije baš mogla opstajati u vreme onih najgorih odnosa Tita i Vatikana. A na kraju krajeva, Vojtila, i da je to napisao, napisao je to iz svog interesa i interesa svoje države. Vojtila je rasturio komunizam.

Radili ste memoare Envera Hodže. Šta je tu bila provokacija?

– Nisu to bili memoari, to je njegova biografija. On je bio zanimljiv diktator.

Niste razgovarali sa Enverom Hodžom?

– Ne, samo sam ga video, upoznali smo se. Pitali su kako sam pisao biografiju, a nismo se viđali, pa pisali su tako i o Cezaru, Obiliću, i o Staljinu su pisali, a nisu ga videli.

Ta knjiga je objavljena u Tirani?

– Nije. Posle smrti Envera Hodže izašla je monografija o njemu i objavili su jednu sliku iz moje knjige, po tome znam da su je preneli. Enver Hodža je bio vedar čovek, ali i diktator.

Diktator je bio i Broz?

– Bio je, ko kaže da nije.

Jednog taksistu u Moskvi pitam za Staljina i on mi kaže „eta bil maladec“, to je nešto veće od junaka…

– Toliko ispovesti, toliko načina razmišljanja. To je za mene najveći fenomen. Lenjin je u ono vreme, bez telefona, uspeo da skupi sve te zemlje, 16 republika… kako ih je sastavio, bože sačuvaj. To je meni najveći fenomen svetske istorije, kako je to Lenjin uspeo. Bio sam dva puta u Gruziji, staljinovoj postojbini, u mestu Gori. Tamo si mlad sa 102- 103 godine. U to vreme predsednik Gruzije bio je Sakašvili. Jedan novinar pita jednog mladića od 105 godina: „Kad vam je bilo bolje, u vreme Staljina ili Sakašvilija.“ „U vreme Staljina.“ A zašto? „Onda sam mogao ševiti.“

Opširniji intervju sa novinarski bardom Perom Zlatarom možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji će se od petka naći u prodaji na kisocima

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar