S PAPOM SE NE IGRA

S PAPOM SE NE IGRA


Mislim da na našem širem prostoru bolujemo od velikih stvari. Obuzima nas želja za grandioznošću, a ne rešavamo neke najosnovnije zadatke. Prva naša briga treba da bude da dobro rešimo najosnovnija pitanja. Sve drugo će doći samo po sebi

Srbiju je prethodne nedelje prvi put u istoriji posetio državni sekretar Svete stolice, kardinal Pjetro Parolin. Dolazak tako visokog zvaničnika Vatikana odmah je, naravno, podgrejao očekivanja da će jedna od glavnih tema razgovora sa srpskim državnim i crkvenim vrhom biti moguća poseta pape Franje Srbiji. Zvanično o tome nije bilo reči, a štura saopštenja izdata posle sastanaka koje je papski izaslanik imao s predsednikom, premijerom, šefom diplomatije i patrijarhom SPC nisu donela ništa više od očekivanog – zahvalnost Srbije što Vatikan nije priznao Kosovo i, s druge strane, podršku Vatikana evropskim integracijama Srbije.

Upravo zato su poseta kardinala Parolina, ali i spekulacije o dolasku pape u Srbiju teme kojima počinjemo razgovor s beogradskim nadbiskupom, monsinjorom Stanislavom Hočevarom.

Koju je poruku pape Franje patrijarhu Irineju preneo kardinal Pjetro Parolin?

– Kada god razgovaramo o Crkvi ili crkvama, treba da budemo svesni njezine velike specifičnosti. Samo ako shvatimo suštinu njezinog postojanja i misije, možemo lakše shvatiti smisao njezine delatnosti. Poglavari crkava su danas veoma svesni težine prošlosti, izazova današnjice i egzistencijalne potrebe za svedočenjem – pre svega u delima – ali i jasnim rečima; rečima koje donose smisao i spasenje.

Sadašnji papa, izvanredan spasenjski psiholog, oseća vrlo duboko sva ova pitanja i urgentnost rešavanja tih pitanja. Zato je kardinal Parolin prevashodno preneo veliko poštovanje i ljubav Katoličke crkve prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi; izrazio veliku želju za integralnim dijalogom i uputio iskren poziv na svestranu saradnju oko svih teških pitanja savremenog života.

Patrijarh je izjavio da papina poseta Srbiji nije bila tema razgovora te da još nije vreme za tu posetu. Da li i Vi mislite tako?

– Zbog moje izvanredne zaposlenosti u poslednje vreme, nisam pratio izjave SPC-a. Isto tako nisam ni zvanični interpretator njihovog stava. Kako god bilo, baš se u tim izjavama iskazuje ono što često ponavljam, a to je da Istok i Zapad imaju različitu percepciju o mnogim stvarima i događajima; tu nije moguće ići u detalje, ali baš ova činjenica potvrđuje važnost kontinuiranog (strukturalnog) dijaloga.

Mnogi su, ipak, dolazak državnog sekretara Vatikana videli kao uvertiru za dolazak pape. Na osnovu čega su stekli taj utisak?

– Mislim da na našem širem prostoru bolujemo od velikih stvari. Obuzima nas želja za grandioznošću, a ne rešavamo neke najosnovnije zadatke. Prva naša briga treba da bude da dobro rešimo najosnovnija pitanja, sve drugo će doći samo po sebi.

Sam kardinal Parolin je prethodno u Podgorici nagovestio mogući papin dolazak u Crnu Goru. Papa Franja je već bio u Albaniji i BiH, ali ne i u Hrvatskoj. Može li se dogoditi da pre dođe u Beograd nego u Zagreb?

– Stav Svetog oca je jasan: biti na raspolaganju svima, ali na poseban način onima kojima je na poseban način potrebna solidarnost. Papa je na strani onih koji su na bilo koji način ugroženi. Međutim, on se ne nameće. Do sada su ga rado prihvatile Albanija, Bosna i Hercegovina i mnoge druge zemlje koje teže integralnom razvoju. Tako je, jasno, spreman da dođe i u Crnu Goru, kao i u druge države. Ali s papom se ne igra. Za integralni razvoj odnosa su uvek potrebna barem dvojica partnera. Papa se zauzima za organski rast na svim područjima.

Premijerka Ana Brnabić izjavila je u razgovoru s gostom iz Vatikana da su odnosi Srbije sa Svetom stolicom dobri i bez otvorenih pitanja. Ostaje, ipak, pitanje kanonizacije Alojzija Stepinca?

– Mislim da je konstatacija premijerke vrlo objektivna. Ja bih dodao da bismo mogli te odlične odnose još mnogo bolje iskoristiti. Degutantno je postalo da uvek iznova najuzvišenije stvarnosti, a to su upravo odlični odnosi između dvaju tako važnih subjekata – kao što su Srbija i Vatikan – zamrljamo nekim pitanjima koja su već odavno Srbija i Hrvatska u svojim odnosima morale rešiti. Zato nije ništa neobično da nam najpametnije glave beže iz zemlje. U normalnom životu se zna ko i šta mora rešavati.

Kardinal Parolin je 2017. godine rekao i da će Stepinac postati svetac kad dođe Božje vreme. Primetno je da Vatikan odugovlači to pitanje. Zbog čega?

– Vatikan ništa ne odugovlači, već moli svoju decu da stvarno sagledaju pitanja i da imaju snagu dogovora. Svaki pametan roditelj zna da je za dozrevanje potrebno i vreme. Kako samo Bog strpljivo čeka na naše obraćenje!

hocevar_MDJ5872O incidentima u Jasenovcu: „Žalosno bi bilo ako bi u školi loši đaci dirigovali čitavim sistemom. Još je žalosnije ako bilo koja devijantnost u društvenom životu sprečava odgovorne da idu pravim putem. Toliki rukavci reka ne omogućavaju glavnom toku da juri prema cilju“

Za podgoričku „Pobjedu“ kardinal Parolin izjavio je da mu deluje da „zemlje ovog regiona treba prvenstveno da nastoje da jačaju vrednosti koje ih objedinjuju, ostavljajući za sobom sve ono što ih je u minulim decenijama navodilo na podele. S druge strane, pristupanje EU mora se osmisliti i kao aktivni doprinos procesu integracije. Zbog toga i sama EU mora da poštuje vašu istoriju i vaš senzibilitet, tako da može konkretno graditi ono jedinstvo u različitosti koje predstavlja moto same Unije“. Ovo zvuči kao kritika Evropske unije i njenog odnosa prema regionu?

– To nije samo kritika Evropske unije, već prevashodno veliki poziv Crkve da svi koji su odgovorni za opšte dobro društava ne posmatraju živote samo pod ekonomskim vidikom, već uvažavajući stvarni identitet svakoga bića, svake zajednice, svake zemlje. Nadalje, Vatikan je vrlo svestan kompleksnosti istorije. Ne mogu jaki da diriguju ostalima u momentu svoje optimalnosti. I da ponovo dodam, svakako treba i na društvenom području više autentičnog dijaloga Istoka i Zapada.

Srbija i Hrvatska su po mnogo čemu slične, pa i po tome da mladi ljudi masovno odlaze u inostranstvo. Kako Crkva gleda na taj problem?

– Mislim da sam indirektno već odgovorio. Crkva je svesna da se u današnjem svetu neadekvatno i nesrazmerno potencira samo ekonomski vidik života. U mentalitetu današnjeg vremena nije na prvom mestu dostojanstvo ljudskog bića nego profit. Ova bolest imaće teške posledice. Rešenje ovog problema je isključivo u mnogo većoj sinergiji država i crkava; uvažavajući, jasno, svako svoje primarne zadatke.

Svake godine ponavlja se ista priča sa Jasenovcem, licitiranjem brojem žrtava, državnim obeležavanjima na koja ne dolaze predstavnici Srba u Hrvatskoj. O tabli s pozdravom „Za dom spremni“ da ne govorimo. Može li se u takvoj atmosferi govoriti o pomirenju i napretku odnosa?

– Žalosno bi bilo ako bi u školi loši đaci dirigovali čitavim sistemom. Još je žalosnije ako bilo koja devijantnost u društvenom životu sprečava odgovorne da ne idu pravim putem. Toliki rukavci reka ne omogućavaju glavnom toku da juri prema cilju.

hocevar_MDJ5860U mentalitetu današnjeg vremena nije na prvom mestu dostojanstvo ljudskog bića, nego profit. Ta bolest imaće teške posledice

Pa zar baš sve to što se ponavlja iz godine u godinu ne pokazuje da loši đaci diriguju u školama, a da rukavci ne omogućavaju glavnom toku da juri prema cilju?

– Pre svega, ja nisam sociolog da bih smeo dati definitivne zaključke; ali kao teolog i pastir Crkve, pitam se po kojoj antropologiji ili duhovnosti usmeravamo društveni život? Koji je naš društveni nauk i etični kodeks? Zar pozitivno pravo, kojim se i Skupština služi, nije periferizovalo prirodno pravo i etiku? Na Zapadu volimo reći da su ratio ed fides dva krila kojima moramo leteti u visine i budućnost.

Da li ste zadovoljni položajem rimokatolika u Srbiji?

– Vaše pitanje nije tako jednostavno kako možda izgleda na prvi pogled. Ako gledamo principijelno, dakle i po Ustavu, nema nikakvih problema. Međutim, to nije i jedini vidik. Govorim ovo upravo zato – rekoh na početku – da bi svi čitaoci sami pomislili i na sve istorijske odnose, na odnose većina-manjina (nacionalno i konfesionalno); na različite stereotipe, predubeđenja i predrasude koje još postoje u društvu. Za sve nas je sada idealno vreme da o svim tim pitanjima zajednički razmišljamo. To su, naime, tzv. evropske vrednosti.

Možete li da ga uporedite sa položajem pravoslavaca, Srba u Hrvatskoj?

– Pre svega nisam stručnjak za ova pitanja, a sa druge strane treba priznati – na osnovu toga što nabrojah u prethodnom odgovoru – da su tonaliteti prilično različiti. Bilo bi jako korisno da od zvaničnika Republike Hrvatske zatražite sve egzaktne odgovore na administrativnom nivou. Ubeđen sam da biste bili vrlo pozitivno iznenađeni. Poenta istraživačkog novinarstva i jeste u tome da se bavite stanjem u bazi.

Revizionizam je, reklo bi se, prisutan na svim stranama. Kako Vi gledate na događaje poput onih u Blajburgu?

– Nesrećan sam kada je potrebno da na vrlo kompleksna pitanja dam pojednostavljeni, crno-beli odgovor. Pitanja tog tipa su nas već i previše otrovala. Ako bude i kada bude došlo vreme za to da se prezentuje sva istina, onda ćemo o tome i razgovarati.

Zašto to vreme još nije došlo i kada će doći?

– Vrlo jednostavno, o tim pitanjima je potrebno napisati čitavu studiju, a pre toga održati simpozijume kako bi se mogao čuti glas sviju. Imamo li dovoljno takvih simpozijuma, okruglih stolova i ozbiljnih televizijskih diskusija?

Odnosi između Srbije i Hrvatske su kao na klackalici. Šta još mogu učiniti prvaci crkava u Srbiji i Hrvatskoj da dođe do poboljšanja odnosa?

– Već su ovih dana učinili prve korake. Ponovo će se formirati „Mešovita komisija Srpske pravoslavne crkve i Hrvatske biskupske konferencije“. Učinjeni su i mnogi drugi koraci. Međutim, potrebno je da svi mi prevaziđemo onu našu staru bolest – očekujemo od njih! Jevanđelje svuda govori da trebamo preticati jedni druge u dobru. Vreme je, nadalje, da progovori baza. Demokratija vlada tek onda kada su svi stanovnici zemlje u sva pitanja pravilno upućeni.

Kako gledate na ono što se početkom maja desilo u Hrtkovcima? Kako komentarišete postupak Vojislava Šešelja? Da li ste zadovoljni reakcijom države Srbije?

– Ovo pitanje ne pristaje mojim životnim opredeljenjima.

U Uskršnjoj poslanici osvrnuli ste se na Prvi svetski rat zato što ništa nije naučeno iz istorije. „Prošlo je 100 godina otkako se završio Prvi svetski rat, preživeli smo ga i sada od nas zavisi kakav će biti naš budući vek i da li ćemo moći da živimo u miru, i posebno da na balkanskim prostorima stvorimo društvo razumevanja.“ Ko je najodgovorniji za to? I šta Crkva radi na tom planu?

– Najodgovorniji smo Vi i ja… Ja, jer sam po savesti počeo o tome govoriti. Zato smo i proglasili „godinu zajedništva“, bogatu različitim programima, a pre svega molitvenim susretima. Vi, kao novinar, možete jako puno učiniti… Svet se počinje menjati samo onda kada se ja na pozitivno promenim.

Prethodno ste pozvali sve da prestanu s rečima koje ne izgrađuju razumevanje. „Prestanimo govoriti o onome što je bilo, već preuzmimo odgovornost za sadašnjost i budućnost.“ Imate li utisak da Vas je neko poslušao?

– Čini mi se da ste Vi lično dobro čuli ovaj poziv. To je već izvanredno veliki uspeh. Hvala Vam! No, hajde da sada idemo dalje…

Izjavili ste i da Vas je od samog početka boravka u Beogradu bolelo to što na uporne molbe da neko dođe i u Beogradu objektivno predstavi lik nadbiskupa/kardinala Alojzija Stepinca nije bilo odziva. Šta bi bilo objektivno, ko bi to trebalo da uradi i zašto niko nije?

– Hajde da i u ovom slučaju gledamo u budućnost! Moje citirane reči je trebalo da budu upućene onima koji – ili možda još uvek – neobjektivno prosuđuju ulogu Beogradske nadbiskupije. Sada je ovaj slučaj podignut na mnogo viši nivo. Potrebno je, međutim, zapitati se: jesmo li svesni toga? Šta činimo sada i ovde da bismo sva nerešena pitanja blagovremeno i na pravi način rešavali? A za mene je još važnije ovo: vidimo li sve ono što nas povezuje? Otkrivamo li dovoljno sve izvanredne mogućnosti koje imamo ili – poput povređene dece – plačemo za prošlošću? Prošlost nas treba osposobiti da postanemo pravi tvorci – rekao bih još više – umetnici srećnije budućnosti. Istorija ne sme da bude kočnica razvoja već učiteljica mudrosti.

Na koga mislite?

– Vama je poznato u kojem i kakvom kontekstu sam navodio ove reči. Bilo bi dobro da to citirate. U prošlosti je novinaru iz Zagreba bilo potrebno tako reći, jer još poneko u Hrvatskoj okrivljuje našu Nadbiskupiju ili mene da smo blokirali kanonizaciju bl. Alojzija Stepinca. Ali, dozvolite mi da preokrenem tok razmišljanja, da ne bih pogrešio u onome u čemu pozivam publiku ka drugačijem pristupu: zar ne bi bilo senzacionalno ako bih ovde navodio konkretna imena, datume itd. I mazohizam bi se nastavljao. A moja poenta je – ne kasniti u davanju odgovora na izazove. Događaje treba predvideti i sve negativno predusresti. Kako može roditelju biti svejedno ako vidi da dete propada a ne reaguje na to?! Mudrost, nadalje, zahteva da osuđujemo greh; grešnika samoga pak predajemo u ruke Onoga koji ima ključ od srca.

Izjavili ste i sledeće: „Mnogo smo naučili iz iskustava u poslednjih 100 godina i imamo šta da damo Evropi. U retko kojoj državi Evrope smo mogli primiti toliko iskustava kao u Jugoslaviji, u kojoj je bilo toliko nacionalnosti, religija, jezika i kultura. To je bogatstvo koje imamo da ponudimo Evropi.“ Danas Evropa, bar na rečima, teži upravo tome. Zašto je onda razbijana Jugoslavija, da li ste se ikad zapitali?

– Poslednja rečenica je odraz Vaše, a ne moje interpretacije. Da budem kratak, svako ko stvarno razume svu antropologiju i demokratiju teži ka pravoj slobodi u ljubavi i ljubavi u istini. Zar nemamo sada izvanredno puno mogućnosti da – poučeni iskustvom – još jače i punije sarađujemo? Evropa je Evropa regija. Globalizacija sveta može da bude uspešna samo ako je uspešna regionalizacija. Ko nam brani da naša regija ne bi sjajno funkcionisala? Najstarija je mudrost da je supsidijarnost daleko uspešnija nego svaka centralističnost. Naša regija ima sjajnu priliku da svaki subjekat, sa svom dijaloškom dimenzijom, stvara i tako u saradnji rađa uvek nove mogućnosti.

Mufija srbijanski Abdulah Numan je jednom rekao da ljudi na Balkanu nikada ne uče iz svoje istorije i stalno ponavljaju iste greške, i dodao da je neophodno „iskočiti iz tog kruga, iz tog ciklusa koji se stalno ponavlja“. Mislite li da smo nešto naučili?

– Ja bih se možda samo malo drugačije izrazio, ne treba iskakati već preobraziti se u pozitivnu snagu. A treba znati da u ljudskom i društvenom životu nema instant rešenja. Zrelost zahteva vreme. Upravo kompleksnost situacije daje nam mogućnost da se razvijamo u prave ličnosti.

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    mihailo

    ” Papa Franja”… U srpskom jeziku postoji pravilo kako se pišu i izgovaraju strana imena.
    Ime sadašnjeg pape treba da se izgora i piše FRANCISKO. U srpskom jeziku več postoji primer…čuveni španski slikar Goja je Francisko Goja a ne Franja Goja. Čak i kod hrvata nije Franja Goja več Francisko Goja. Od naših političara jedino je ispravno govorio “papa Francisko” predsednik Nikolić u Vatikanu ali on je imejan, no to je druga poriča…

+ Ostavite komentar