ŠAH JE SUPERIORNOST LJUDSKIH VRLINA

ŠAH JE SUPERIORNOST LJUDSKIH VRLINA


U šahu je ta čudesna supstanca koju nije moguće napraviti ni veštačkom inteligencijom, to je jedinjenje matematike, psihologije, strategije ratne, filozofija osvajanja, emocije na ivici erotike i iskrene sveobuhvatne ljubavi i mračnog sukoba sa protivničkim i sopstvenim silama koje otkrivate u toku velikih mečeva. Tu bi se moglo govoriti o lepoti uma, eleganciji, o arhitektonskim proporcijama koje su osmislile stare civilizacije

Ako imate dogovoren intervju sa Anatolijem Evgenjevičem Karpovom, bivšim svetskim prvakom u šahu, stolovao je na tom prestolu punih šesnaest godina, ako znate da je on poslanik Dume Ruske Federacije u Putinovoj Rusiji, da je bio velika društvena značajka u vreme “Velikog medveda Sovjeta” Leonida Brežnjava, koji ga je proglasio kraljem šahovske igre, da je bio znamenje nacije jednako kod Gorbačova i kod Jeljcina… morate imati baš ozbiljnu tremu. Nelogično, ali istinska trema vas stigne tek kad se “izmaknete iz radnje”, kad sutradan ponovo preslušate razgovor. Jezivo.

Jer, on vas svojom jednostavnošću veoma brzo razoruža. Ima lice pravog Rusa, plav, nekako odmeren, radoznalih očiju i osmeha koji neprestano nosi, a mozak mu je najmoćniji savremeni računar. Priča o kolegama šahistima, ni o kome nijednu ružnu reč ni u naznakama, posle intervjua, o raznim sortama krompira u Sibiru, o Gruziji i njihovim plemenima, o prezimenima gruzijskim koja se završavaju na adze ili na švili i njihovim semantičkim vrednostima, o ruskoj privredi, nagaznim protivtenkovskim minama koje je konstruisao njegov otac – inženjer u sovjetskoj vojnoj industriji koje se i danas koriste, o teškim vremenima u Rusiji posle pada Berlinskog zida, o razlikama politika predsednika Rusije Mihaila Gorbačova, Borisa Jeljcina i Vladimira Putina… Između nas tokom višečasovnog razgovora neprestano stoji pitanje: Koliki je raspon njegovog uma?

U paleti bezbroj ideja kako da počnem ovaj intervju, posežem za onim naivnim – šta je sve potrebno da ima mlad čovek da bi bio vrhunski šahista?

– Najpre morate biti talentovani. Talenat, po mom ubeđenju, nosi 40 procenata, rad sistematski, uporan i razmišljajući 60 procenata, a zdravlje više od svega zajedno, a ispred svega je da volite šah iznad svega.

Šta je za Vas šah?

– To je tekućina u mojim venama, kad bi mi to neka moć oduzela, verujem da bih umro istog trena. Ako me pitate šta je filozofija šaha, šta je šah u opsegu moga uma, to je i složeno i jednostavno pitanje. U šahu je ta čudesna supstanca koju nije moguće napraviti ni veštačkom inteligencijom, u njoj su supstance svih nauka i veština, matematike, psihologije, strategije ratne i svih drugih, filozofija osvajanja, emocije na ivici erotike i iskrene sveobuhvatne ljubavi i mračnog sukoba sa protivničkim i sopstvenim silama koje otkrivate u toku velikih mečeva. Tu bi se moglo govoriti o lepoti uma, eleganciji, o arhitektonskim proporcijama koje su osmislile stare, čovečanstvu poznate i nepoznate civilizacije… Dugo bismo mogli pričati na ovu temu, a ja nisam odavno, jednostavno, šah je predviđanje ili predskazanje budućnosti.

Na kraju, Bogu sam zahvalan što me je izveo baš na ovaj put, što me je učinio ovakvim kakav jesam, ja sam vernik, pravoslavac, ali sam vernik i ove drevne igre, šah mi je obilato sve vratio.

Kako ste zavoleli šah?

– Moj otac je u slobodno vreme igrao šah. Odmah posle posla odlazio je u lokalni šahovski klub. Bio je darovit šahista, to sam tek posle shvatio, ali ja sam išao sa njim i gledao, tako sam učio. Imao sam tek četiri godine. Verujem da sam od oca nasledio glavu, a karakter od majke, koja je bila strpljiva, pitome ćudi, ali uporna do neizdrživog.

Anatolij Karpov (8)Da biste postali vrhunski šahista, najpre morate biti talentovani. Talenat, po mom ubeđenju, nosi 40 procenata, rad sistematski, uporan i razmišljajući 60 procenata, a zdravlje više od svega zajedno, a ispred svega je da volite šah iznad svega

Sa koliko godina ste otišli u prestižnu šahovsku školu kod čuvenog velemajstora Mihaila Botvinika?

– U jedanaestoj godini, a u petnaestoj postao sam najmlađi sovjetski nacionalni majstor i pobeđujem na prvom internacionalnom šahovskom turniru. Na Svetskom juniorskom prvenstvu 1967. osvajam prvo mesto, a dve godine kasnije postajem juniorski prvak sveta, drugi sovjetski takmičar posle Borisa Spaskog (1955) koji je osvojio tu titulu. Sa 18 sam bio najmlađi internacionalni majstor, a sa 19 najmlađi velemajstor.

Kad ste postali prvak sveta, sa koliko godina?

– Imao sam 23 godine. Te 1974. bio sam drugi na prvenstvu Sovjetskog Saveza i prvi na Lenjingradskom internacionalnom turniru, gde sam po rejtingu postao izazivač prvaka sveta Roberta Fišera. Fišer je, međutim, imao bezbroj zahteva za taj meč, što Svetska šahovska federacija (FIDE) nije prihvatila, pa sam osvojio titulu bez borbe, što mi je zaista teško palo. Da bih stigao do izazivača, pre toga, pobedio sam Lava Polugajevskog i Borisa Spaskog.

Anatolij Karpov (19)Gorbačov je zaslužan za to što je Rusiju sačuvao u njenim starim granicama bez ispaljenog metka. To je velika zasluga. Postojale su neke ideje da se Rusija podeli u tri nove države. Jeljcin nije imao glavu državnika, ali je zaslužan za to što je Putina doveo na vlast, dok je Putin već danas istorija

Teško Vam je pala ta titula bez borbe. Šta mislite, zbog čega Robert Fišer nije hteo da se bori sa Vama za titulu svetskog prvaka?

– Teško je odgovoriti na to pitanje. Najpre, Fišer je bio veliki šahista, među najboljima. Ja to poštujem, to su činjenice. Nesporno je i to da sam analizirao njegove partije u meču sa Spaskim iz Rejkjavika. Ustanovio sam da je u Fišerovoj igri bilo ozbiljnih praznina, kako je meč odmicao, moguće od umora, dugo je trajao taj meč prepun naboja izvan šaha, ali evidentno ih je bilo, i zbog toga sam jedva čekao taj meč. Nažalost, on nije želeo da igra, što mi je teško palo.

Punih 16 godina ste bili prvak sveta, svi su pisali o Vama da ste ostali isti, da se niste menjali. Kako se to postiže?

– Stabilna pozicija, lična sreća, stabilni pogled na svet. Uvek sam stajao sa obe noge na zemlji, ta velika sportska slava me nije promenila, uvek sam bio baš ovakav kakav sam danas, evo, ovde u Valjevu kod mog velikog prijatelja, poznatog kardiohirurga prof. doktora Boška Đukanovića. Prijatelje nisam menjao, one iz detinjstva i mladosti. Ono što je važno – porodica mi je uvek bila važna, davala mi je snagu i onda kad nije išlo kako sam želeo.

Postali ste svetski prvak sa 23 godine, to Vam je donelo planetarnu popularnost, ozbiljan novac, a živeli ste u to vreme u Sovjetskom Savezu… Baš netipično?

– Tačno, bio sam popularan u svojoj zemlji, ali i u svetu. Pošto sam postao prvak sveta, pozvali su me na jedan turnir u Španiji. Boravio sam određeno vreme  u Baskiji i Andaluziji. Ljudi su me prepoznavali na ulici, u restoranu ili kafeu. Centralni TV kanal radio je sa mnom intervju koji je trajao 45 minuta. Čitao sam izveštaje u novinama da je taj intervju u Španiji gledalo 17 miliona ljudi, od 45 miliona stanovnika koliko je tada imala Španija. Igrao sam meč sa Kasparovom u Sevilji, bio je na televiziji direktan prenos, bilo je više od 13 miliona stalnih gledalaca u radno vreme samo u Španiji.

Opširniji intervju sa velikim šahovskim velemajstorom Anatolijem Evgenjevičem Karpovom možete pročitati u najnovijem i novogodišnjem broju Ekspresa koji će se u petak naći u prodaji na kioscima

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar