SRBI IMAJU NEMANJIĆE KAO UZOR -INTERVJU JOVAN BLAGOJEVIĆ

Srpska pravoslavna crkva slavi osam vekova autokefalnosti. U tim vremenima sačuvala je nacionalni, verski i kulturološki identitet, a danas je pred novim izazovima. Mora da se vrati istini vere, da propoveda jevanđelje, jer danas je u krizi identiteta kao i druge religije u svetu

"Postavih ovoga kir Savu kao arhiepiskopa svim srpskim zemljama i pomorskim..." Ovim rečima, po zapisima Domentijana, biografa Svetog Save, svečanom skupu crkvenih velikodostojnika u Nikeji godine 1219. obratio se vaseljenski patrijarh Manojlo I otvarajući velika vrata autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, a samim tim i samostalnosti srpske države, postavljajući Rastka Nemanjića, to jest Svetog Savu za arhiepiskopa Srpske pravoslavne crkve. Taj datum upisan je u istoriju svih Srba, jasno je odredio njihov duhovni i državni život kroz osam vekova do danas.
Ovaj veliki datum, koji će se obeležavati celu godinu, do kraja novembra 2019. godine, ima svoje veliko istorijsko znamenje. Upravo tim povodom 10. decembra počeo je veliki međunarodni naučni skup na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, pod pokroviteljstvom Svetog arhijerejskog sinoda, uz učešće više od stotinu istraživača, istoričara, teologa i velikodostojnika SPC na temu "Osam vekova samostalnosti i osmovekovni doprinos SPC istoriji, teologiji i kulturi srpskog naroda".
To je pravi povod za razgovor sa gospodinom Jovanom Blagojevićem, teologom, na temu značaja i uloge SPC u kulturnom i državotvornom razvoju Srbije, ali i opstanku Srba u velikim istorijskim lomovima u minulih osam stotina godina. Razgovor počinjemo pitanjem zbog čega je ovako značajan datum za Srbe i Srbiju očigledno skrajnut u našoj javnosti?
- Sa obe strane, i u javnosti i u instituciji Bogoslovskog fakulteta postoji izvesna zadrška. Javnost nije preterano zainteresovana za naučne skupove. I da je neki drugi naučni skup u pitanju, ne bi izazvao veću pažnju. Sa druge strane, organizator, u ovom slučaju Pravoslavni bogoslovski fakultet, oseća se samozadovoljnim, to jest dovoljni su sami sebi i nemaju osećaj da to što govore u jednom akademskom diskursu treba da postane blisko i prepoznatljivo široj populaciji. Oni nemaju potrebu, imam takav utisak, da široj zajednici ukažu na značaj tog jubileja.
Vi ste teolog, kako gledate na taj jubilej?
- On je od izuzetnog značaja. Napravio bih jednu malu ispravku. Mi obeležavamo i kolokvijalno kažemo da je to 800 godina od nezavisnosti SPC, ali to nije baš tako. Mi govorimo o 800 godina autokefalije Žičke arhiepiskopije. Ta razlika je značajna pre svega zbog toga što tada Crkva nije, makar nezvanično, u prvi plan stavila nacionalnu nego geografsku odrednicu. Znači, ona je u prvi plan stavila arhiepiskopiju koja ima centar u Žiči i koja pripada toj jurisdikciji. To jeste de fakto bila crkva srpskog naroda, ali ne samo srpskog naroda. Tu je bilo i Bugara koji su bili pod tom jurisdikcijom, grčkog stanovništva, i svi su oni pripali toj novoosnovanoj jurisdikciji... Ali smatram da je to jedan veoma značajan jubilej koji u javnosti treba prepoznatljivije obeležiti, ali tu pre svega treba da uzmu učešća ne toliko akademske institucije, nego više da u tome učestvuje baza. Znači, kroz medije, tribine u javnim prostorima, diskursima. Na primer, ja planiram da organizujem četiri, pet tribina sledeće godine koje će imati za temu to iz različitih perspektiva.
Vi hoćete da kažete, ako ne grešim, da je SPC ostala ortodoksna u komunikaciji sa pastvom?
- Mislim da Crkva mora da formira novi diskurs, koji će pre svega mlađoj generaciji, ali i ljudima srednjih godina da bude mnogo razumljiviji i prijemčiviji, prepoznatljiviji i poželjniji.
U istorijskom kontekstu, ali i današnje svakodnevice, neizbežna je nužna svest o Nemanjićima i Svetom Savi, vanvremenskom čoveku. On je isposlovao nezavisnost SPC te 1219, koja je bila preduslov stvaranja srpske države, a da ne govorimo o Zakonopravilu koje je temeljilo Srpsku crkvu i srpsku državu?
- Sveti Sava i Nemanjići uopšte prepoznali su momenat za velike podvige. To je period kada je Carigrad u jako nezgodnoj situaciji, pod Latinima je, Vizantija se u tom trenutku raspadala na nekoliko država, od kojih su neke bile pod latinskim uticajem, a tri su bile pod grčkim. Nemanjići su osetili trenutak jedne slabosti imperije koja je tada bila dominantna, i u crkvenom i u državnom smislu na teritoriji na kojoj su živeli. U takvom ambijentu Sveti Sava najpre od naslednika vizantijske imperije, koji su stolovali u Epiru, takozvana Epirska carevina, dobija dozvolu da napravi autokefalnu crkvu. To je veoma značajno.
S druge strane, Nikejska carevina, koja je bila taj najznačajniji naslednik Carigrada, Vizantije, de fakto nije mogla da dobaci do Balkana. Odlaskom u Nikeju Sveti Sava šta u stvari dobija? On se obraća trenutno najjačem političkom nasledniku Vizantije koji je pravoslavan. Od njih traži dozvolu za osnivanje autokefalne crkve znajući da to njih teritorijalno i politički ne može ni na koji način da ugrozi. Taj momenat je jako značajan. Sada kada se govori o osamostaljivanju države, tu se opet vidi veoma mudar državotvorni projekat koji Nemanjići imaju pred sobom. Vizantija je poznavala nezavisne crkve, ali nije poznavala nezavisnu državu. Sve države koje su nastale na području Vizantije su makar nominalno bile njeni vazali. S druge strane, Rim kao državno i versko središte je poznavao ideju nezavisne države, ali nije poznavao ideju nezavisne crkve. Od Carigrada, odnosno od Nikeje, oni ne mogu da dobiju nezavisnu državu, jer u svesti Istočnog rimskog carstva nezavisna država ne postoji. Ali mogu da dobiju nezavisnu crkvu. A od Rima ne mogu da dobiju nezavisnu crkvu jer u svesti Rima tako nešto ne postoji, ali zato mogu da dobiju nezavisnu državu. I Stefan Prvovenčani po blagoslovu svog brata obraća se Rimu i od njih dobija krunu i nezavisnu državu.
I tada između Zapada i Istoka?
- Nemanjići se nisu okretali u tom trenutku ni Istoku ni Zapadu, nego su se okretali i jednom i drugom, uzimajući ono što mogu i praveći ono što je najbolje za sebe i za svoj trenutak, to je jako značajno. Ono što je još značajno, Sveti Sava je jako svestan u tom trenutku da rane Velike šizme nisu zaceljene. Bio je svestan da ostale pravoslavne zemlje neće blagonaklono gledati na njegovo obraćanje Rimu, zato se on u svom pismu ne obraća papi. On šalje pismo u Rim, ali se obraća tronu Svetih apostola Petra i Pavla. On kaže - mene ne zanima ko trenutno sedi na tom tronu, da li je on trenutno u zajednici sa Istokom ili ne. To je jedan vešt politički manevar, kojim je on izbegao da bude prozivan od strane drugih istočnih crkvenih poglavara da je ušao u uniju sa Rimom, što je tada bilo veoma negativno gledano, uspeo je to da to izbegne, a sa druge strane, konstantnim balansiranjem između Istoka i Zapada mi smo tada dobili ono što u to vreme gotovo niko nije uspeo: nezavisnu crkvu i državu.

Opširnije o samoj temi pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa koji će se u prodaji naći od petka, 14. decembra 2018. godine.....