SRBIMA JE POTREBNA KATARZA

„Koreni" su ozbiljno literarno i svako drugo Ćosićevo napregnuće da se istorija i sudbina srpskog naroda, njegove emocije i život provuku kroz tako dug period i na veoma istančan psihološko-poetski način. Zanimljivo je da to isto delo odjednom biva sklonjeno u stranu iako je neverovatno blisko ovom našem vremenu i svemu što nam se dešava sada i ovde

Ovih dana u selima Gornji Račnik i Bagrdan iznad Jagodine privodi se kraju snimanje serije „Koreni" po romanu Dobrice Ćosića, za koji je pisac 1954. dobio NIN-ovu nagradu. Ideja, želja i potreba da se ovaj psihološko-poetski tekst Ćosića adaptira u igrajući komad pripada glumcu i izvršnom producentu Goranu Šušljiku. Zahvaljujući Šušljiku, njegovoj producentskoj kući „Eye to Eye", reditelju Ivanu Živkoviću, scenaristi Đorđu Milosavljeviću i filmskoj ekipi, zajedno u realizaciji s RTS-om, oživeće sudbine likova s kraja 19. veka toliko bliskih nama danas.
Žudeći za nečim što će ga istinski uzbuditi, Šušljik po drugi put biva odgovoran za ekranizaciju dela naše istorije, prvi put za „Čizmaše" Dragoslava Mihajlovića, sada za Ćosićeve „Korene". Bez ambicije da edukuje, ali gonjen potrebom da ono što radi ima dubljeg smisla i da nešto što je na njega ostavilo dubokog traga zabeleži u anale igranog programa.

Za „Ekspres" razgovaramo sa Goranom Šušljikom o tome zašto se Ćosićevi „Koreni" smatraju biografijom naroda i autobiografijom pisca, ujedno i modernim klasikom srpske književnosti, kao i o piščevom prepoznavanju neuralgičnih tačaka našeg karaktera i mentaliteta, koliko ovo Ćosićevo delo s mnoštvom motiva, od porodice, porodičnog i političkog sukoba, problema identiteta, patrijarhalne despotije, ali i uloge i položaja žene u porodici korespondira s današnjim vremenom, šta Šušljik misli o piščevom političkom angažmanu, kao i o tome zašto se bavi produkcijom, o našoj pozorišnoj i kulturnoj sceni, i šta je to što bi za sve nas bila katarza...

Na sudbini porodice Katić se prelamala istorija i stvarala građanska klasa na prelazu dva veka. Da li verujete da postoji nešto kao kolektivni usud našeg naroda koji je Ćosić u „Korenima" naslutio?

- Teško mi je da, i pored solidne analize onoga što je Ćosić pisao i što su drugi pisali o njegovom delu, precizno govorim šta je on osećao, mislio, strepeo dok je pisao „Korene". Sigurno je da je Dobrica bio pisac koji je tražio uzroke i načine kako da jedan narod, a mislio je valjda na naš, mada je ovo univerzalna priča, može da preživi. Ili zašto odumire. To su dve ključne stvari u ovom njegovom delu. Život i smrt. Još nisam u životnoj fazi kada mogu s distance da sagledavam tako krupna pitanja. „Koreni" su u meni odavno pokrenuli potrebu i želju da ih ekranizujem. Mislim na ono ključno, kako je ta porodica Katić pronašla način da preživi. A to je melodramski trenutak kada Aćim Katić prihvati svoje unuče Adama, koji nije direktno njegov koren, ali tim postupkom on produžava svoj rod. Ta vrsta katarze je potrebna i našem narodu.

Da li smo za ovih sto godina razumeli poruke Vukašina Katića i može li se reći da je on u stvari alter ego pisca?

- Čini mi se da nije jedino Vukašin alter ego pisca. Biću slobodan da tvrdim da tako jedan ozbiljan pisac sigurno ne stoji iza samo jednog lika. Možda će zvučati neobično, ali mislim da je, recimo, lik Simke jedan od verovatno najznačajnijih ženskih likova u našoj književnosti, a sada će biti verovatno i u našem dramskom igranom programu. Simkin lik je nešto što bi moglo metaforično da se nazove našom zemljom, ženskim principom koji omogućava da ti koreni ponovo dobiju život. Ne tvrdim da je ona alter ego pisca, što je i nezahvalno tvrditi. Ćosić je precizno, temeljno i poetski gradio te likove, i to je neobično vidljivo na samom setu dok glumci igraju taj tekst. Sada kada gledam materijale, sve mi deluje baš kao taj svet i taj život s kraja 19. veka.

Zašto „Koreni" u 21. veku? Šta Vas fascinira u tom delu?

- Neverovatno je koliko je Dobrica osećao te ljude. Iako je bio relativno mlad kada je pisao „Korene", i to mu je bio tek drugi roman, pored spretnosti i dara, on je posedovao motiv i emocije prema tim likovima. Čitajući ga, stekao sam utisak da je hteo da napiše roman o tome da je moguć psihološki i svaki drugi problem u srpskom seljaku s kraja 19. veka koji je blizak problemu i finskog građanskog društva, recimo. On je dokazao da jedan porodični roman može da funkcioniše u miljeu i dobu neobičnom za nas na taj način, s tom temom. Jedan pravi, klasičan porodični roman. Neki od tih likova su se pretočili i u njegova kasnija dela. „Koreni" su ozbiljno literarno i svako drugo Ćosićevo napregnuće da se istorija i sudbina jednog naroda, i emocije i njihov život provuku kroz tako jedan dug period i na tako poetizovan način. I da potom isto to delo odjednom biva sklonjeno u stranu i zatomljeno. Opet, fantastična je spoznaja svih nas koji se sada bavimo „Korenima" koliko je ono što je Ćosić tada pisao neverovatno blisko ovom momentu, kao da je savremeno i utemeljeno na svemu što se dešava sada i ovde.

Čini se da je za nama vek propuštenih šansi. Jesmo li mogli drugačije da prođemo?

- Nije to nikakav cinizam, ali mislim da nismo. Ne verujem da smo mogli drugačije, ma šta mi naknadnom pameću mogli da spoznamo. Mislim da nas taj trenutak u kojem iznova živimo uvek dovede iz raznih razloga tu gde jesmo. Lako je sada reći da smo mogli ovim ili onim putem. I mislim da se to ne odnosi samo na našu naciju.

U „Korenima" dominira Ćosićeva patrijarhalna ideja trajanja po svaku cenu, da se prenese čast, ime i posed na pokolenja. Kako Vi razumete tu njegovu konzervativnost?

- Dvojako. I ne bih je nazvao konzervativnošću. Potreba da se traje i postoji deo je ljudske prirode. Ta vrsta ega je ujedno ono što nas održava i ono što nas uništava. To je svima jasno, ali mislim da se veoma precizno odnosi na sve ono što se i nama dešava jer i mi poneki put pobedimo to, a neki put izgubimo u toj bici.

U romanu glavni likovi, svako na svoj način, nekako dolaze do istog rešenja za očuvanje porodice. Za Simku je to Nikola, a za ostale?

- U romanu nije precizirano da je rešenje u Nikoli. Na razne načine Simka prima uticaje, ali mislim da je ključno ono što ona oseti kao impuls za spas porodice. Ona, nakon što obezbedi Katićima naslednika, umire. Pročitao sam u jednom Ćosićevom intervjuu da mu je bilo žao što je ubio taj lik, ali i da ta tragična linija ne bi bila moguća bez nje kao žrtve. Simka je ujedno i heroina i žrtva. Heroina trpljenja, izdržljivosti, pa i odvažnosti. Za to što je ona učinila da produži lozu Katića treba hrabrosti.

O Ćosiću vladaju oprečna mišljenja. Kakav je Vaš stav?

- Mi smo skloni da veoma površno i radikalno odbacujemo. Predrasude može da ima svako, ali nije loše povremeno sa svojim predrasudama porazgovarati. Čini mi se da je veliki deo političke i stručne javnosti preplavljen predrasudama, ne samo prema Dobrici nego i prema raznim drugim stvarima. Predrasude nas često udaljavaju od važnih ideja, bilo da su političke, umetničke, kakve god. Što se Dobrice tiče, začuđujuće je koliko je stvari on u svom političkom mišljenju izneo, a koje su se potom potvrdile kao tačne, koliko se ideja koje je on nekada predlagao sada smatra zakasnelim, ali dobrim rešenjima.

Jedna od njegovih poruka je i da je Kosovo davno izgubljeno, da na njega ne treba trošiti više ni atom snage. Da li se slažete s njim?

- Zamislite da jedan tako veliki nacionalista tako nešto izgovori. Mislim da, i ako je izgubljeno, nije izgubljeno pravedno, i smatram da je posledica raznih grešaka i, naravno, raznih snažnih, nepravednih uticaja političkih, vojnih, ekonomskih... Da li je to konačno, stvarno ne znam. Da li je sve moglo drugačije, ne verujem, jer da bi bilo nekog drugog ishoda, to je neko morao drugačije da radi, a pošto takvog nije bilo, znači da nije moglo ni biti drugog načina. Znam da se i Zoran Đinđić oslanjao na ono što je tada Dobrica predlagao ili veoma temeljno analizirao, pa kako sad jedan deo političke Srbije gleda ko je tu nacionalista, a ko nije. Kako je od jednog velikog nacionaliste nastao sada ovaj politički trenutak? Šta se tu tačno dešava? Da, za sada jeste izgubljeno. Za zauvek, ne znam. Niko ne zna.

Pre dve godine ste, takođe s RTS-om, radili „Čizmaše" akademika Dragoslava Mihajlovića, a sada snimate Ćosićeve „Korene". Šta Vam je ideja vodilja?

- U svakom slučaju, nisam planski pohodio SANU. Išao sam u SANU u goste kod Dragoslava, jer on tamo prima, sa željom i predlogom da kao producent ekranizujem „Čizmaše". Čitajući ili sećajući se nekog dela dobijem ideju, nešto me pokrene kao što je u oba navedena slučaja. I poverujem da bi bilo interesantno, dobro i važno da se ekranizuje. Zanimljivo mi je da iznova otkrivam nešto što mi jesmo, što sam ja. Nešto što bih, recimo, voleo da moja deca znaju i prepoznaju. A čini mi se da na ovaj način, kada snimimo neko delo kao seriju, bolje svojoj deci pričam priče nego da im čitam. Te neke priče koje će ih sačekati kad odrastu. Ne mislim, naravno, da igrano delo treba i može da zameni čitanje knjiga. Ali ja se bavim i produkcijom i glumom, i iako čitam, verujem da dobar deo naše literature može da podnese ekranizaciju i da se time dobija jedan novi kvalitet koji će trajati.

U našem dramskom programu i u našim produkcionim okolnostima postoji prostor za nešto što je odavno prepoznato kao literarni kvalitet, i to nam je potrebno. Nemam ambiciju da edukujem, ali imam potrebu da, kada nešto radim, to ima dubljeg smisla. Naime, sve što mislim u ovom trenutku govorim radeći „Korene". Duboko verujem u to. Ko bude gledao šta se dešava tim likovima u seriji, znaće i kako promišljam sadašnjost.

Da li je ekranizacija „Korena" producentski rizik ili se sa Ćosićem ne može omanuti?

- Dobričina ćerka Ana, koja je nosilac autorskih prava, svojim poznavanjem Ćosićevog dela, otvorenošću i poverenjem mi je mnogo pomogla da do serije uopšte dođe. Ali me je i upozorila da misli da mi ova ideja neće lako proći. Ne želeći da ulazim u moguće politikantske probleme, verovao sam u pozitivan ishod. Ima nešto što je veće i od naših želja, ambicija, kao i od tuđih nesmotrenih ili paušalnih ocena nečije ličnosti i dela. Dobrica je sam izneo „Korene", a mi smo se samo u pravom trenutku setili da je to važno. Nisam sam u tome. RTS nijednog momenta nije imao dilemu. Pitanje je bilo samo kada i kako. Mnogo je to dobro delo da bi ga neko osporavao. Čudno mi je samo što se niko pre mene toga nije setio.

Sve je veći broj glumaca u Srbiji koji postaju producenti. Koje je Vaš razlog?

- To je pitanje karaktera, temperamenta i želje koja u nekome postoji da stvari tera napred. Poznajući taj posao, u prilici sam da svoje ideje sprovedem u delo zajedno s drugim ljudima, a to je najvažnije. Glumci imaju energiju da pokrenu druge.

Šta glumac dobija baveći se producentskim radom?

- To je mukotrpan posao prepun rizika i odgovornosti. Ali svako ko se bavi produkcijom ima ideju da ostvari nešto u šta on veruje da je vredno. Ja verujem da su i „Koreni" i „Čizmaši" vrednost, kao i sve ostalo što sam radio kao producent.

Kakav je položaj glumaca u Srbiji?

- Očajan. Ali očajan je položaj svih nas u Srbiji. I lekara i radnika. Svi smo u istom grotlu.

A srpske kinematografije?

- Lagano se oporavlja. Momentalno je televizijska produkcija malo življa. Kao i u svetu. Prostor koji je televizija otvorila za dramske igrane strukture i u dramaturškom i u produkcijskom smislu sada je povoljniji nego što je za film. Novca nema, i sredstva koja postoje nisu dovoljna da se standard podigne, ali mi ga nekim svojim entuzijazmom ili ludošću ipak podižemo svakog trenutka. Paralelno stižu strane produkcije i angažuju naše filmske radnike, ali je sve to nedovoljno i sporovozno da bi srpska filmska kinematografija imala zaista od toga benefit. Neko dolazi ovde i ulaže kapital, ali i uzima dvadeset odsto, a mi nemamo tu vrstu mogućnosti i privilegije. Nužno je promeniti taj odnos, tj. uslove prilikom sklapanja poslova kada se radi u koprodukciji sa strancima.

Koji su ključni problemi kulturne scene u Srbiji?

- Kompetencija. To znači da ljudi koji vode kulturu nisu kompetentni za posao kojim se bave.

Kakva nam je pozorišna scena?

- Bez erosa. Nedostaje nam libido, potreba i htenje za novim idejama, nagon za saznanjem, a bez istinske energije i žara scena nam postaje impotentna. Možda postoji neka intelektualna orijentacija, ali neka životna ne. I publika baulja, ne zna gde dolazi, zna samo da dolazi na neku vrstu događaja. Pozorište je sve više događaj, a ne pozorište. Nije to više ni pitanje novca i problema koji su evidentni, užasni i veliki, već kreativnosti i hrabrosti. Ja sam pronašao tu vrstu erosa u „Korenima“. Ne znači da neko neće reći: bože, šta govori ovaj čovek. Ali meni je to uzbudljivo. Videćemo šta će biti rezultat. U tom smislu erosa, nekog istinskog uzbuđenja, nečeg gotovo naivnog. Samo da je nekako iz početka nešto što će nam pokrenuti leptiriće u stomaku.

Na šta mislite? Duhovna i umetnička strana kulture jedva uspevaju da dođu do daha?

- Mi smo bez daha iz raznih razloga. Ne mislim da je sve tako crno da ne može da se za godinu dana promeni. Dovoljna je jedna jako dobra predstava da sve preokrene. Znate šta, devedesetih se desilo „Bure baruta“. To je bila predstava puna erosa. Ona je donela mnogo toga, ne samo kao komad nego je iznela novu generaciju glumaca, ponudila neku drugu vrstu dramaturgije, govorila je o tom vremenu i bila je zbog svega toga neverovatno savremena i prepoznatljiva i u svetu. Baš zato što je izašla iz tog trenutka, iz tih ljudi koji su živeli tada u tim okolnostima, a vreme nije bilo ni lepo ni veselo. Ovo jeste drugačije vreme, ali ne znači da je to vreme loše za pozorište. Nedostaje nam malo više hrabrosti i pravih ideja.

Do koga je to?

- Pa valjda do nas, umetnika. Ne bih više da gledam te apartne predstave o političkom trenutku, kao ni retrogradne, kvaziavangardne. Voleo bih da gledam nešto stvarno, što se tiče ovog trenutka. U bilo kojem obliku. A to se ne dešava. Imamo svega, sve vrste formi, svi sve znamo, svi smo sve prošli, samo nam fali neki novi početak. Naš eros u odnosu na pozorište. Mi, glumci i autori, moramo da pronađemo ponovo nešto što nas uzbuđuje.

Na šta ste ponosni u svojoj glumačkoj karijeri?

- Na to što trajem, i što je sve to vezano za nešto u što sam iskreno verovao. Nisam bio potkupljen ničim i nisam činio nešto zarad novca i slave. Imao sam autentičan put koji sam sam birao.

Šta još priželjkujete?

- Recimo da nikad nisam hteo da igram Nikolu u „Korenima“, ali kada sam pročitao tekst i ulogu, poželeo sam je. To je stvar trenutka.

Na šta ste ponosni u producentskoj karijeri?

- Na jedanaest godina teškog rada. To sada izgleda malo, nema veze da li je to šest ili sedam projekata, ali to je ipak kontinuitet u ovako teškim okolnostima. Veoma sam zadovoljan time.

Kakvi su vam planovi i ambicije u tom pravcu?

- Da se i dalje bavim nacionalnim temama. Voleo bih da ekranizujem i Ćosićevo „Vreme smrti“.

U „Korenima“ igraju 102 glumca u autentičnom ambijentu 19. veka

Recite nam nešto o glumačkoj ekipi koja će izneti ovaj kompleksni projekat, kao i o ambijentu gde se serija snima.

- U „Korenima“ je glavna uloga Aćima Katića, radikalskog vođe, poverena Žarku Lauševiću, njegove sinove igraju Igor Đorđević i Raša Vujović, snaje Sloboda Mićalović i Mina Softić, Tolu igra Nenad Jezdić, Milunku - Dara Džokić, Bojan Žirović je u ulozi sluge, i to je ta familija. Ja tumačim Nikolu, i naizgled sam neobičan odabir za tu ulogu, ali kada budete gledali, shvatićete zašto je to tako. Kuriozitet je da su za ovaj projekat angažovana čak 102 glumca, nekolicina poznatih, među kojima su još i Bogdan Diklić, Anica Dobra i Nebojša Dugalić, kao i brojni mladi glumci iz Kruševačkog, kragujevačkog i Šabačkog pozorišta. Objekat koji svojim jedinstvenim enterijerom daje poseban pečat našoj seriji i figurira kao dom porodice Katić je autentična kuća iz 19. veka. Za potrebe snimanja pronašao ju je scenograf Mile Jeremić u selu Gornji Račnik, gde postoje rustične kuće i okućnice koje smo mi rekonstruisali da bi to moglo da funkcioniše kao stvarni filmski prostor, za koje verujemo da će i posle nas ostati mitsko Prerovo. Napravili smo tri mosta preko jednog potoka, donekle pojačali struju i infrastrukturu, ali ima još toliko izazova da se taj kraj očuva u svojoj lepoti. Serija se, osim u okolini Jagodine, snima i u Ćićevcu.

Televizijski izdanak „Korena“

I ako je početak dvadeset i prvog veka oklevetan kao doba koje u umetnosti ne donosi ništa suštinski novo, sve više postaje jasno da smo svedoci stvaranja autentičnog umetničkog fenomena televizijskih serija. Kao da se celokupan kreativni potencijal s platna najednom preselio na male ekrane. Čini mi se da su domaći proizvođači televizijskog programa ovu tendenciju osetili s minimalnim zakašnjenjem, pa otuda prisustvujemo pravoj najezdi televizijskih serija koje nam garantuju da u narednom godinama nećemo biti osuđeni na gledanje večitih repriza porodičnih saga iz produkcije Siniše Pavića i Radoša Bajića.

Među serijama ovog novog talasa nalazi se i ekranizacija romana „Koreni“ Dobrice Ćosića. Reč je o kanonskom književnom delu srpske književnosti. Objavljen 1954. godine, ovaj roman je u tadašnju književnu produkciju uneo nešto istinski uznemirujuće: iako su „Koreni“ drugi po redu Ćosićev roman, povest o rastakanju bogate srpske seoske porodice najavio je jedan do tada kod nas nerealizovan književni zamah, jednu do tada neispoljenu stvaralačku energiju iz koje će se roditi jedinstvena i neponovljiva saga o Katićima, koje nije mimoišlo niti jedno zlo što je zadesilo našega čoveka u proteklih skoro stotinu i pedeset godina.

A „Koreni“ jesu upravo to - početak ove tragične epopeje, ispunjene pre svega velikom sumnjom gotovo svih njenih aktera u sopstvenu i ljudsku sposobnost da se odupru zlu.

Ta permanentna vera u sumnju učinila je od pisca „Korena“ najznamenitijeg protivnika titoizma, dodelivši mu prvo ulogu političkog disidenta, a potom i oca nacije. Dobrica Ćosić ne prestaje da izaziva oprečne reakcije javnosti i nakon smrti, iako je, čini se, njegovo delo prekomerno hvaljeno i isto toliko osporavano upravo od onih koji ga zapravo nisu ni čitali! Upravo zato ekranizacija „Korena“ predstavlja novu priliku da gledaoci serije postanu i čitaoci romana.

A da su društvenopolitičke okolnosti bile drugačije, da Dobrica Ćosić nije bio tako dubinski oklevetan, mi bismo odavno imali televizijske serije rađene ne samo po „Korenima“ nego i po četvorotomnom „Vremenu smrti“, po trotomnom „Vremenu zla“ i trotomnim „Deobama“.

Ali pošto velika književnost nije kvarljiva roba, snimanje „Korena“ ipak dolazi u pravom trenutku. Nadajmo se da realizacija ove serije najavljuje ekranizaciju celokupne sage o izmišljenoj porodici Katić, imaginarnom selu Prerovo i ovoj našoj stvarnoj i jedinoj Srbiji, u kojoj se od kraja devetnaestog veka, kada se odvija radnja „Korena“, malo toga promenilo