SRPSKI FUDBAL JE OSTAO U KOMUNIZMU

Miodrag Živaljević, Zerda za Kragujevčane i bliske prijatelje, zapravo nikada nije hteo da liči na druge. Naglašeni personaliti i često neobuzdan avanturistički duh, uz radoznalost koja i danas krasi njegov karakter prepun empatije, učinili su da, ne samo u fudbalu, stekne prijatelje širom planete.

Igrao je fudbal u rodnom Kragujevcu i beogradskom Partizanu, subotičkom Spartaku i nemačkom Nirnbergu, francuskim klubovima Lionu i Remsu... Karijeru je završio u dalekoj Americi, družio se na Beverli Hilsu s filmskim zvezdama i probisvetima, po završetku karijere sasvim namerno ili bolje rečeno u ime dobrog zezanja vozio je taksi po gradovima SAD i stekao tamošnju penziju. Tečno govori nemački, francuski i engleski, rado ide u pozorište, voli kafanu i svakodnevno druženje s njemu dragim ljudima. Šmeker i mangup u onom pozitivnom smislu, gradski lik s gospodstvenim manirima čak i u godinama Titove Jugoslavije, uvek lepo obučen i doteran, miljenik žena...

Nosio je crno-beli dres s brojem sedam na leđima u istom timu u kojem su još igrali: Bjeković, Vukotić, Ćurković, Antić, Golac, Đorđević, Stojković... Kakav tim, strašan tim! Stariji ljubitelji fudbala pamte ga kao munju uz desnu aut liniju, krilo koje je šišalo travu i podizalo vetar, zatim i kao drčnog fudbalera sa žestokim šutom, ali i kao čoveka britkog jezika i nepokolebljivog u svemu što radi. Igrao je za Partizan, ali je navijao za Crvenu zvezdu. I to nije krio.

- Zašto bih to krio. Uostalom, to su svi i znali, baš kao što su znali da ću Crvenoj zvezdi uvek dati gol u derbiju ukoliko mi se za tako nešto ukaže šansa. Bio sam profesionalac, nikada licemer, navijao sam za crveno-bele, ali sam i silno voleo Partizan. Odigrao sam možda i svih 15 večitih derbija, što precizno ne pamtim, ali se zato odlično sećam da sam u derbijima postigao četiri gola, odnosno da sam tri puta savladao sjajnog Ratomira Dujkovića i jednom takođe reprezentativca Jugoslavije - Olju Petrovića.

U istoriji večitih derbija ostali ste upisani kao jedini fudbaler Partizana koji je zatresao mrežu Crvene zvezde sa razdaljine od 40 metara.

- I to je istina. Slavili smo u toj utakmici pobedu od 3:1. Lopta se prosto namestila, a ja sam ukazanu šansu iskoristio na pravi način. Pisalo se i pričalo dosta o tom golu. Neki su čak tvrdili da je to Blekijev (Bogičević) autogol. Hteo sam da ih pobijem. Na našoj klupi u ulozi trenera sedeo je tada sjajni Velibor Vasović, koji me dva dana posle meča pitao u svlačionici odakle mi hrabrost da šutiram na gol Zvezde sa 40 metara. Odgovorio sam, što je propraćeno opštim smehom, da bi i on bio jednako hrabar da je bio na mom mestu i da je, dok je igrao fudbal, imao šut kao ja.

U Vaše vreme, po sopstvenom priznanju, svaki derbi čekao se s uzbuđenjem i radošću. Da li se isto događa i danas kada igraju dva Vaša najdraža kluba?

- Ne, i to je ono što me mnogo boli. Ne krijem da sam razočaran onim što sam video u nekoliko poslednjih derbija. Nije to više atmosfera dostojna velikog fudbalskog događaja za koji je Miljan Miljanić još u ono vreme govorio da je „veliki fudbalski praznik“, još manje je to fudbal zarad kojeg se dolazi lepo obučen na stadion. Nekada je taj duel večitih rivala bio mnogo više od igre, događaj koji se nestrpljivo čekao, o kojem se danima pričalo, posle kojeg smo se mi igrači družili. Po kvalitetu fudbala ne samo da nije zaostajao za sličnim utakmicama u Evropi nego je često bio po mnogo čemu i vredniji. Mečevi Zvezde i Partizana su se upoređivali sa onima koje su igrali Inter i Milan, Real i Barselona, Arsenal i Mančester, južnoamerički timovi... Na terenu su u oba tima bili istinski asovi, sposobni da potezom ili preciznim šutom dovedu publiku do delirijuma. Svaki derbi imao je svog junaka, tragičara, majstora poteza, dribling koji se kopirao, nešto fudbalski lepo o čemu se dugo posle derbija pričalo. Danas to nije tako.

Ostali ste upamćeni po tome što ste na jednom derbiju večitih rivala aplaudirali Draganu Džajiću za potez na terenu?

- Jeste, i to je istina. Džaja je bio čudo, njegovi dueli s našim Radakovićem bili su poslastica za publiku i navijače. U jednom derbiju Džaja je maestralnom fintom izlomio Radakovića i ja sam posle svega skočio s klupe i uz aplauz još povikao „bravo majstore“.

I šta se onda dogodilo?

- Ništa. Bio sam rezerva na toj utakmici i, ne krijem, strašno revoltiran što nisam u startnoj postavi. Posle Džajine majstorije reagovao sam instinktivno. Tek posle utakmice usledila je kazna, narednih 12 nisam bio ni među rezervama - kazuje uz širok osmeh.

Derbi pred nama, utisak je, neće biti svetkovina fudbala, odnosno događaj koji se nestrpljivo čeka.

- Ondašnja vremena se teško mogu porediti sa ovim sadašnjim. Nekada je u sastavima Zvezde i Partizana bilo bar pola reprezentacije Jugoslavije ili fudbalera koji su bili čudo od igrača, ali za njih nije bilo dovoljno mesta u nacionalnim timu jer su jednostavno u nekim drugim klubovima postojali neki drugi još bolji fudbaleri, što je takođe bio jedan od fenomena tog večitog derbija. Ja sam za mladu reprezentaciju odigrao šest utakmica, ali za A tim nisam mogao da debitujem jer su na mom mestu igrali jedan Ilija Petković (OFK Beograd), a onda i Danilo Popivoda (Olimpija, Ljubljana). Međutim, treba biti iskren. Ovi momci danas nisu fudbalski bezvredni. Ima tu dosta dobre gline za oblikovanje, ali ne i vremena da u ovoj maloj Srbiji postanu asovi. Klubovi, da bi opstali, moraju da ih prodaju daleko pre vremena. Zamislite samo kako bi derbi izgledao da su u timu crno-belih bili baš ti koji su, a da se nisu ni pošteno obrijali, otišli u inostrane klubove, i to za siću od love. Mislim konkretno na Ljajića, Markovića, Živkovića, Nastasića, Mitrovića... Ili koliko bi Zvezdin tim u derbiju bio moćniji da su tu Grujić, Milivojević ili mali Radonjić, koji je sjajan fudbaler. Bilo je lepo videti onaj njegov gol u pretposlednjem derbiju. To je ta majstorija koja je dostojna velike utakmice, odnosno aplauza na otvorenoj sceni.

Večiti derbi, čak i onaj koji na neki način odlučuje o tituli, ne igra se sada kao nekad, pred punim tribinama. I još se na sve to događa neprimereno ponašanje, brojni incidenti, tuče...

- To je godinama zapravo najružnija slika s derbija. Tribine su postale pozornica neukusa i primitivizma. Moram da kažem da derbi nikada ne bi bio to što jeste, institucija i sociološki fenomen, praznik fudbala, da nisu postojali navijači. Njihova uloga je oduvek bila značajna. Ta čudesna podrška s tribina nama igračima je značila sve. Oni su stvarno bili dvanaesti igrač tima. Međutim, oni trenutno očigledno pogrešno doživljavaju svoju ulogu. Priča se, a i ja stičem isti utisak, da su postali instrumentalizovana masa, da je njihova ljubav prema klupskim bojama zloupotrebljena, da sve manje navijaju, a sve češće sebe stavljaju u ulogu onih koji bi u klubovima o svemu da odlučuju. Fudbal je danas više od igre, svuda u svetu je veliki biznis u kojem se obrće i troši, odnosno zarađuje ogroman novac. U taj krug moraju, jer imaju robu, da se uključe i naši klubovi, da se donesu i primenjuju zakoni koji neće dozvoliti da državu košta fudbal, već da država zarađuje od fudbala. Očigledno je da su neki ljudi, mislim na one u fudbalu, taj prelazak iz komunizma u profitabilni kapitalizam pogrešno shvatili. Moguće je takođe da su u pitanju i neki drugi, apsolutno lični interesi. Imam sve češće utisak da je podosta onih koji funkcionišu po principu: bolje dobra funkcija u srpskom fudbalu nego dobar fudbal u Srbiji. Zato se i opiru privatizaciji ili promenama koje sa sobom donose boljitak i hvatanje koraka sa Evropom. Nisu, dakle, za ponašanje navijača krivi samo navijači.

Ako je tako, a čini se da jeste, kako onda rešiti taj gorući problem s navijačima? Utisak je da naši klubovi, pre svih Zvezda, a do juče i Partizan, uzalud jurišaju na Evropu dok ta ista Evropa ne trpi ponašanje koje karakteriše naše navijače?

- To je problem koji se prosto i brzo rešava uz uslov da država želi da problem reši. Mi nemamo Margaret Tačer, i šteta je što je nemamo. Nemamo ni Eliota Nesa, a možda nam je on potrebniji. Mora se doneti neka radikalna mera jer će bez nje ovaj požar i dalje tinjati dok se ne pretvori u buktinju. Ne treba tim pitanjem da se bave ni sociolozi ni filozofi. Još manje da se sve te pojave objašnjavaju velikim mislima. Apelujem na političare. Oni, pre svih, što pre moraju da pokažu dobru volju i da se osveste jer ovo je put koji srpski fudbal vodi u beznađe. Ako treba, neka se fudbal nekoliko meseci igra i bez publike, ali da se ovaj problem definitivno skine s dnevnog reda. Voleo bih da se naredni večiti derbi pamti po igri, majstorijama fudbalera, a ne po onome što se događalo na tribinama.

Mogu knjigu da napišem

Njegov život i životna priča uistinu su prepuni iznenađenja. Često zna da kaže kako bi o svemu onome što je doživeo i preživeo u fudbalu mogao i zanimljivu knjigu da napiše. Jedno od bitnijih poglavlja bilo bi posvećeno Perici Radenkoviću, legendarnom fudbaleru i golmanu koji je fudbalsku Nemačku nekada davno kupio za sva vremena. Njegove ime s neskrivenim poštovanjem, osim Nemaca, izgovara i Živaljević.

- Bio sam crna ovca u tadašnjem jugoslovenskom fudbalu, neko za koga se znalo da ne voli Tita. Imao sam u punoj igračkoj snazi i jedan nesporazum s crno-belima i onda me je Perica Radenković izvukao iz blata. Predložio mi je da na šest meseci odem u subotički Spartak i da posle toga uz njegovu pomoć potpišem za Nirnberg. Iz Nemačke sam posle otišao u Francusku, ali me za Pericu i dan-danas veže dosta toga. Za njega često kažem da mi je kao drugi otac.

Ceo intervju sa Miodragom Živaljevićem pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa!