TITO JE KRIV ŠTO NISMO BILI PRVACI SVETA U ČILEU

Sa dnevnicom od pet dolara su nas kao reprezentativce ponizili, osećali smo se jadno i bedno. Titova poruka „vaše je da igrate za narod, a ne za pare" bila je vrhunac licemerja, iz kojeg se rodio neuspeh. Šteta, imali smo sve, i tim i pojedince i sve drugo, sve se sklopilo, ali nisu znali da nas vode. Tito je, tvrdim, najveći krivac što nismo bili prvaci sveta

Za one koji ga poznaju, a takvih je nekoliko desetina miliona širom planete, Milutin Šoškić je jednako ljudska koliko i golmanska gromada. I fudbalska ikona. Njegov životopis, pre svega onaj fudbalski, ali i onaj lični, prepun je ne samo inspirativnih detalja već i događanja koje bi vešt režiser uistinu lako pretvorio u veličanstvenu filmsku priču s čudesnim zapletom za Oskara.

- Balisti su za vreme Drugog svetskog rada spalili našu kuću. Pre toga su izveli nas troje dece i majku, a u kuću ubacili stoku, živinu i psa. I sve zapalili. I danas vrlo često u snu čujem jauke šarplaninca koji je pokušavao da izađe iz zapaljene kuće - s gorčinom u glasu seća se Milutin Šoškić.

Rođen je 1937. na Kosovu, u metohijskom selu Jablanica nadomak Peći, u časnoj porodici kraljevskog oficira Jeremije Šoškića i žene mu Radunke.

- Volim Kosovo, majka je s nama decom četiri godine živela u Pećkoj patrijaršiji. Ljudi ne shvataju šta mi znači ta prošlost. Zato sam se iz Amerike i vratio u Srbiju, iako su deca bila protiv toga. Ja volim svoj narod.

Dodaje tiho: „Nije ovo danas na Kosovu isti onaj narod. Imali smo u ona vremena dobre komšije, divne ljude, znalo se šta znači kad tamo čovek da besu. Ali bilo je i onih drugih. Balisti su bili zlo, to je danas UČK. Da sam ja Aleksandar Vučić, ne bih dozvolio da pale svetinje, da mi ubijaju narod, krenuo bih na tu njihovu vojsku, na tu šačicu jada od balista u uniformama UČK, i onda ne bi bilo više ove nesreće.

S Kosova, Šoškiće je sudbina dovela u Beograd odmah nekako posle Drugog svetskog rata.

- U Beogradu sam prvi put u životu video autobus, tramvaj i još puno toga drugog. Stanovao sam u Vitanovačkoj, odrastao sam na Voždovcu, igrali smo fudbal danonoćno u porti crkve na Voždovcu. Kad je srušena ograda oko voždovačke crkve, tada je propao fudbal, bio je to smak sveta...

Na golu Partizana stajali ste od 1955. do 1966, a od 1966. do 1971. godine čuvali ste mrežu nemačkog Kelna. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrali ste 50 utakmica, u dresu s nacionalnim grbom osvojili ste zlato na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine i četvrto mesto na SP u Čileu 1962. Iz bogate karijere mora se izdvojiti i apsolutno bitan podatak da ste 1966. u Londonu branili za selekciju sveta.

- Zamenio sam na poluvremenu Lava Jašina, možda i najboljeg golmana sveta u istoriji. I danas se s radošću setim tog spektakla, prvog i poslednjeg takvog u istoriji svetskog fudbala jer je to bila jedina zvanična utakmica pod pokroviteljstvom FIFA, dok su sve ostale, odigrane pre ili posle toga, bile samo revijalne.

Te 1966, 11. maja, igrali ste u Briselu i čuveno finale Kupa evropskih šampiona u duelu Partizana i Reala (1:2)?

- Moji crno-beli morali su tada da budu šampioni Evrope. Na putu do finala pobeđivali smo prvake Nemačke, Čehoslovačke, Engleske, igrali smo sjajno. Jeste Real u finalu bio više od ekipe, moćan sastav, ali i mi smo bili apsolutna fudbalska vrednost, jak tim, u mnogo čemu bolji od španskog šampiona. Nismo uspeli. Sad znam da to nije bio poraz nas fudbalera, ekipe, već ljudi koji su rukovodili klubom.

Igrali ste i kao član jugoslovenske reprezentacije na šampionatu sveta 1962. godine u Čileu.

- Dnevnicom od pet dolara su nas kao reprezentativce ponizili, doveli u poziciju da se osećamo jadno i bedno. Titova poruka „vaše je da igrate za narod, a ne za pare" bila je vrhunac licemerja, iz kojeg se rodio neuspeh. Šteta, imali smo sve, i tim i pojedince i sve drugo, sve se sklopilo, ali nisu znali da nas vode. Tito je najveći krivac što u Čileu nismo bili prvaci sveta. Da smo zadovoljni i srećni igrali finale, nadigrali bismo Brazil i pobedili.

Bili ste čudesan golman, mašina koja misli, stalno u pokretu, autoritativni komandant odbrane, utakmice ste ulepšavali paradama, a znali ste i da podignete tenziju hrabrim uletanjem u noge.

- Ja ne znam kako sam živ ostao. Da danas igram sa onom hrabrošću, poginuo bih.

I tada Vas je jedno hrabro istrčavanje skupo koštalo. Mostarac Rodin je sredinom prvog poluvremena na utakmici Velež-Partizan s vidljivom namerom da Vas onesposobi divljački uleteo i pokidao Vam ligamente kolena. Lekari su tvrdili da ćete ostati doživotni invalid.

- U karijeri sam četiri puta bio mrtav za fudbal i uvek sam se vraćao. Posle mostarskog peha i operacije koja je trajala tri i po sata, proveo sam u bolnici nekoliko nedelja. Prvih desetak dana posećivali su me mnogi moji drugovi, trener Partizana je došao samo jednom, valjda da se uveri da od mene više nema ništa. A onda, posle 20 dana ležanja u bolnici, dolazila je da me obiđe samo i jedino moja majka. I klub mi je u međuvremenu, časno i pošteno, ukinuo hranarinu. Shvatio sam tada da niko u meni nije gledao i voleo čoveka, nego slavnog sportistu.

„Stopostotni invalid" se ipak vratio na teren, među stative. Posle te operacije u skromni dom Šoškića došao je sekretar FK Partizan i doneo ponižavajućih 12.000 dinara, plus avio-kartu za odlazak u Kupare na oporavak.

- Taj novac nije bio dovoljan za četiri dana boravka pa sam ponižen i uvređen, ne verujući da mi to radi moj Partizan, odlučio da od majke posudim 6.000 dinara i platim već kupljenu avio-kartu, a onih 12.000 dinara sam rekao Strizoviću da vrati u Partizan. Rekao je da tako nešto ne sme, a kad nije hteo da uzme novac, ja sam i tih 12.000 i onih 6.000 što sam posudio od majke za avio-kartu bacio u vatru. Sutradan sam, svestan da sve moram sam i bez pomoći kluba, otišao s mojim drugom Boškom Vukovićem kod njegovog oca. Ispričao sam čika Dragutinu, koji je bio dobrostojeći čovek, zašto mi treba 50.000 na pozajmicu, a on je otišao u sobu i doneo 60.000 i rekao da ništa ne treba da vratim...

U Kuparima ste zatekli više od pola svog tima na odmoru. Kaloperović, Stojanović, Belin i ostali su letovali u velelepnom vojnom objektu i uživali, ali za Vas nije bilo ni sobe ni drugarske empatije. Zamolili ste direktora hotela, kažete dobrog čoveka s prezimenom Čizmić, da Vam u zgradi preko puta, koja je bila sazidana, ali nije imala prozore i vrata, ubaci metalni krevet i slamaricu...

- Čovek me je voleo, doneo mi je još i ćebe, kuvari u hotelu su me obožavali, moja porcija je uvek bila puna. Vredno sam radio na oporavku, svaki dan sam plivao po 10 kilometara.

Pustili ste tada mušku suzu, ali to ste učinili više puta zbog fudbala.
- Pozvali su me u tim istim Kuparima moji dragi klupski drugovi da im se pridružim na prijateljskoj utakmici u Trebinju. Bilo ih je 10, nedostajao im je neko da popuni broj u timu. Da nije bilo tako, verovatno mi se ne bi ni obratili. Nisam bio na golu, statirao sam na levom krilu. A onda je Belin jednu loptu centrirao, a ja sam kao u bunilu, manirom velikih napadača, potrčao i zatresao mrežu domaćina. Otrčao sam odmah u svlačionicu, zatvorio vrata i pustio podosta suza radosnica, svestan da sam tim golom i sebi i drugim dokazao da mogu, da je teška povreda prošlost.

Na stadionu Partizana odmah posle toga nisu bili voljni da Vam dozvole da trenirate. Titov lekar dr Đani Popović je pravio problem?

- Nije se složio s tim da sam zdrav, zalečen, da mogu na teren. Bio sam uporan, rekao sam da ja odgovaram za sebe i na kraju su popustili. Izašao sam preplanuo od sunca posle rehabilitacije u Kuparima na pomoćni teren Partizana (danas teren nosi ime Milutina Šoškića op. aut.) u beloj majici, šortsu, čarapama i patikama. Na liniji gola sam glumio saobraćajca, mahao rukama kao legendarni Jovan Bulj na raskrsnici kod Londona. A onda sam čuo glas Bobe - Sline Mihajlovića i rečenicu: „Jadnik, još uvek se nada". Jedna lopta, ne znam ko ju je tačno šutnuo, bila je dovoljna da reagujem kao u najboljim danima. Sa suzama u očima odjurio sam u svlačionicu i isplakao se, što od muke, što od radosti. Kunem se i danas da sam tada razmišljao da ubijem Slinu Mihajlovića. Sačekao sam ga na vratima svlačionice, uneo mu se u lice i rekao „Ja ću se vratiti!".

I vratili ste se. Inat je čudo. A kad ste sreli Mostarca Rodina posle izvesnog vremena u Zagrebu na nekom turniru, mnogi su očekivali da ćete ga zbog onog starta prebiti, ali sa osmehom ste mu pružili ruku. S druge strane, umalo niste prebili saigrača Tomu Kaloperovića.

- Igrali smo te 1959. kup utakmicu sa Zvezdom. Bili su mnogo jaki, naša uprava je odlučila da nas motiviše premijom od 50.000 ako pobedimo pred 50.000 ljudi. U stvari, uslov je bio da izbegnemo katastrofalan poraz. Međutim, već u četvrtom minutu Zebec nam je dao gol. Rekao sam momcima da nastave, da dignu glavu, da igraju. Minut pre kraja poluvremena, Vladica Kovačević je izjednačio, onda je Zvezda opet povela, mi izjednačili na 2:2. Ušli smo u produžetke, na red su došli i penali. Rekao sam mojim saigračima samouvereno da ću odbraniti dva šuta. Zvezda je prva šutirala, svih pet, tada nije postojalo pravilo naizmeničnog izvođenja penala. Odbranio sam šuteve Tasića i Stojanovića, a onda mojim momcima rekao gde da šutiraju, u koji ugao, jer sam znao da Beara kod odbrane penala uvek ide na desnu stranu. Prvi je lopti prišao Kaloperović i šutirao tamo gde sam rekao da ne šutira. Obećao sam mu da ću ga posle utakmice prebiti. Onda je na red došao i peti penal, odlučujući. Čebinac se tresao kao prut, drugi Čebinac takođe. Uzeo sam loptu i rekao da ću ja šutirati. Poštovao sam Bearu i nisam hteo da mu dam gol, ali sam morao. Ilješ Špic je, besan na mene i moje ponašanje, pobegao u svlačionicu ubeđen da ću promašiti. Nisam promašio, sačekao sam Bearu da padne i onda pogodio mrežu. Kad smo i mi pristigli u svlačionicu, Špicu je, besnom kao ris, trebalo par minuta da ukapira da smo pobedili.

Na golu reprezentacije nasledili ste Vladimira Bearu, koji je karijeru nastavio u nemačkoj Fortuni. U Nemačkoj ste obojica završili karijeru.

- Ali Srđan Mrkušić je bio moj idol. Inženjer po struci. Sve je radio glavom, koristio je i matematiku kad brani, i branio je fantastično.

Bili ste talentovani i za mnoge druge sportove, za rukomet, igrali ste na poziciji beka za Partizan u generaciji legendarnog Mikija Stevanovića i drugih rukometnih asova.

- Zvali su me i da igram hokej, kao Šeki što je igrao za Zvezdu. Nisam pristao. Za razliku od Šekija, nikad nisam stao na klizaljke.

Šekularca kao fudbalera ste obožavali, prijateljevali ste od prvog dana do poslednjeg Šekularčevog.

- Teško mi je pao Šekijev odlazak. Voleo sam ga onakvog kakav je bio, a bio je poseban, s njim je fudbalska igra bila magija. Nikada nisam upoznao fudbalera poput njega. Igrao je fudbal za svoju dušu, bio je bolestan ako ti ne doda loptu, igrao je da te kao saigrača proigra kao na tacni, da te natera da postigneš gol kako bi posle utakmice mogao da te zeza, pravi šale na tvoj račun.

Bili ste trener u OFK Beogradu, Kikindi i Partizanu. A od 1993. do 2006. bili ste trener golmana reprezentacije SAD.

- Pozvali su me u Partizan kad su kola pošla nizbrdo. Dobio sam mesto u stručnom štabu pored Mladinića i Miladinovića. Kriza se, međutim, nastavila. Mladinić i Miladinović su smenjeni, tim je poveren meni, i to u trenutku kad je u pet utakmica bilo neophodno osvojiti osam od 10 bodova (za pobedu su se tada dobijala dva boda) za opstanak u ligi. Čekali su nas Crvena zvezda, Vojvodina, niški Radnički, tuzlanska Sloboda i u poslednjem kolu titogradska Budućnost. Večiti derbi je završen sa 1:1. U naredne četiri utakmice osvojili smo osam bodova i izborili opstanak.

Opširniji intervju možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji se u prodaji nalazi od petka