Politika
25.05.2017. 13:24
Ljiljana Keković
VELIKA ISPOVEST BORE MIKELIĆA (3): "Oluja" je državni zločin Hrvatske nad krajiškim Srbima
Bio je to klasičan primer projektovanog državnog zločina nad krajiškim Srbima i etničko čišćenje jednog naroda pomešano s genocidom. Haški tribunal je uz obilatu pomoć SAD i još nekih evropskih zemalja amnestirao hrvatsku zločinačku vojnu operaciju „Oluja"... Babić i Martić su odbili Plan Z4, i doneli suludu odluku o ujedinjenju s Republikom Srpskom, čime je praktično nestala Krajina, delovi Krajine više ne mogu računati na Plan Z4 jer su ih ujedinili s RS. E, to je ta suština. Drugo, da je vojska RS čuvala i sačuvala Podgrmeč, odnosno Glamoč, Grahovo, Drvar, ne bi se zapadnim delovima Krajine desilo to što im se desilo
U trećem, poslednjem nastavku svoje ispovesti, bivši premijer Republike Srpske Krajine Bora Mikelić otkriva kako je Hrvatska, s Tuđmanom na čelu, sprovela projektovani zločin nad Srbima u Krajini, kakve su sulude političke poteze uoči „Oluje" vukli predstavnici Srba Milan Martić i Milan Babić, zašto je cenio Miloševića, šta je zamerao Đinđiću i zašto prezire Milana Pupovca...
Nakon sramnog vojnog pada zapadne Slavonije i tragičnog stradanja Srba s tog područja, čemu je presudila klasična izdaja generala Talića s Prvim krajiškim korpusom Vojske Republike Srpske uz asistenciju paljanskog rukovodstva, da bi tu klasičnu izdaju 14 dana kasnije Martić i Babić na skupštini u Borovo Selu amnestirali odlukom o hitnom ujedinjenju Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, ponizivši praktično postojanje RSK, odnosno zapadnih delova Krajine stavljajući to područje na doboš. Najbolji dokaz za to je podatak da je RSK puna dva meseca bila bez vlade i bilo kakve diplomatske aktivnosti, i to baš u vreme kada je bilo najpotrebnije da se diplomatskim putem i Planom Z4 razreši sudbina krajiških Srba. Za to vreme, Martić i Babić su puna dva meseca mudrovali koji će od njih dvojice imati više ministara u vladi, da bi tu vladu formirali sedam dana pred hrvatsku zločinačku akciju „Oluja", ostavljajući po strani i odluku o hitnom ujedinjenju Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Iako su Martić i Babić dobro znali da su nakon odluke Republike Srpske Krajine u Borovu Selu 18. maja 1995. o hitnom ujedinjenju RS i RSK u neki treći entitet istovremeno dali zeleno svetlo Hrvatskoj da to što je učinila sa zapadnom Slavonijom može sutra učiniti i sa zapadnim delovima Krajine. Oni su se ponašali kao da su zapadni delovi Krajine u blagostanju, pa je Martić zajedno s generalom Mrkšićem organizovao na Vidovdan vojnu paradu ispuštajući iz vida da tog naoružanja koje su prikazali na paradi nije bilo 1. i 2. maja u zapadnoj Slavoniji.
A odakle je to naoružanje?
- To smo mi imali.
Ali ga oni nisu upotrebili?
- Nikada nije upotrebljeno. I ne samo to već su posmatrali kako muslimansko-hrvatska ofanziva s lakoćom prolazi područje Podgrmeča, od pada Glamoča, potom i Grahova, da bi Babić tek s formiranjem vlade, nakon pada Grahova, proglasio u Republici Srpskoj Krajini ratno stanje, a to je značilo stalno zasedanje vlade i zabranu izlaska s teritorija Krajine. Ali ni to Babić nije poštovao. Videvši da je hrvatska zločinačka vojna operacija „Oluja" pred vratima, na inicijativu državnog i vojnog vrha RSK sazvana je zajednička sednica Republike Srpske i Republike Srpske Krajine u Drvaru 1. avgusta 1995. To je bio prvi zajednički sastanak nakon odluke o hitnom ujedinjenju Republike Srpske i Republike Srpske Krajine u Borovo Selu 18. maja 1995, što dovoljno govori o tome kakva je odluka u Borovo Selu donesena. Na toj sednici su u ime Republike Srpske i Republike Srpske Krajine došli Martić, Babić, Mrkšić, Ležajić, ministri odbrane i ministri policije Republike Srpske Krajine. Martić i Mrkšić su od vojnog rukovodstva Republike Srpske tražili pomoć, kako u naoružanju, tako i u ljudskom faktoru, pogotovo što je prethodno došlo do pada Glamoča i Grahova. Nažalost, Martić i Mrkšić dobili su negativan odgovor, da im ništa ne mogu dati, a pogotovo u ljudskom faktoru, jer nemaju dovoljno na linijama razdvajanja ni za sebe ni za Republiku Srpsku. Tako se istopila u ništavnost odluka o hitnom ujedinjenju RSK i RS u predvečerje „Oluje", 4. avgusta 1995. Dva meseca bez vlade, Krajina je gledala, a Hrvati su se spremali.
U „Oluji" je devastirano oko 30.000 srpskih kuća i uništena je sva privatna imovina u vrednosti sve zajedno od oko 30 milijardi evra
Ali šta je uradio Babić pre „Oluje"?
Uoči hrvatske zločinačke akcije „Oluja" i formiranja Vlade RSK i vojnog pada Grahova, na sednici je proglasio ratno stanje u RSK, što je značilo stalno zasedanje vlade i zabranu napuštanja teritorije RSK. Međutim, videvši da su se crni oblaci nadvili nad delovima zapadne Krajine, Babić je video način da sa svojom porodicom i porodicama nekoliko ministara, njegovih najbližih saradnika, napusti Knin i ode u Beograd. Uz to je delegacija Vlade RSK 3. avgusta 1995. imala poslednje razgovore s hrvatskom delegacijom u Ženevi oko prihvatanja mirne reintegracije Republike Srpske Krajine u Hrvatsku. I ona se završila neuspešno. Držeći vezu sa svojim prijateljem Galbrajtom, koji je 31. jula 1995. u prepodnevnim časovima na Brionima bio kod Tuđmana, saznavši najnovije informacije, Babić se s njim dogovorio da se nađu 7. avgusta 1995. u Ambasadi SAD u Beogradu umesto u Kninu, gde su često imali zajedničke ručkove i večere. Umesto da - kada mu je Tuđman saopštio svoj stav o vojnoj operaciji na zapadne delove Krajine i da mu je vojni ataše SAD ambasade u Zagrebu pre nekoliko dana doneo poruku Klintona da im daje zeleno svetlo za vojnu operaciju „Oluja" - dođe u Knin kod Babića kao premijer koji je proglasio ratno stanje u RSK i da iz Knina saopšti stav Vlade Republike Srpske Krajine da RSK prihvata mirnu reintegraciju na temeljima Plana Z4, on se s Galbrajtom dogovara da se vide u Beogradu u Ambasadi SAD. Naravno, odabrali su Beograd kako bi na taj način Miloševića stavili u situaciju da odlučuje o tome šta je sve prethodno bilo propušteno. Babića po dolasku u Beograd čeka delegacija iz Ženeve, a on 3. avgusta 1995. preko TV Dnevnika saopštava da prihvata Plan Z4 i mirnu reintegraciju u Hrvatsku, i na taj način unosi veliku zabunu kod Krajišnika i boraca na frontu jer oni sad, između ostalog, ne znaju da li je postignut dogovor da sutra nema ratnih dejstava i da će se oni povlačiti....
Jesu li Vas zvali Martić i Babiću da svedočite u Hagu?
- Mene ne.
Nije niko? Ni tužilaštvo, ni oni?
- Ne, bio sam u timu odbrane Miloševića, a s druge strane sam imao poternice od Hrvatske. Ja nisam smeo da se pojavljujem zato što su napisali zahtev za moje izručenje.
Hrvati?
- Da. Zbog toga sam morao odrađivati stvari drugačije, nisam mogao da se pojavljujem.
A, na primer, da Vas je Haški sud pozvao za tužilaštvo?
- Pozvao me je. Ja sam odbio svedočiti kada je Milošević rekao da ne prihvata Haški sud. Mene je pozvao onaj koga su odredili da bude Miloševićev advokat, nazvao me je ovde u stan i ja sam njemu odgovorio da sam bolestan, da ne mogu doći. Jer nisam hteo da srušim odbranu Miloševića.
Koji ne priznaje Haški sud?
- Da. To nije dolazilo u obzir.
Vratimo se Kninu i Planu Z4, u čemu je bila greška?
- Onog trenutka kad je na skupštini RSK 8. februara 1995. u Kninu odbio Plan Z4 i odluke o zamrzavanju ekonomskog sporazuma s Hrvatskom, a ja ga upozorio da to ne radi. Posle donošenja hitne odluke o ujedinjenju RS i RSK, mene su smenili. Nakon moje smene, ostavili su RSK dva meseca bez vlade. Doneo je odluku na skupštini RSK da zamrzava ekonomski sporazum i sve akcije s Hrvatskom nakon pada Zapadne Slavonije. Svim tim odlukama ja se suprotstavljam. Mene smenjuje vlada, a onda dan pre nego što će krenuti „Oluja", on izlazi van i prihvata Plan Z4 izostavljajući koju je sve štetu proizveo. To se ne bi desilo, pogotovo ne ovakva „Oluja", da sam ja kojim slučajem bio tamo. Kada je počela „Oluja", ja nisam bio tamo.
Samo trenutak, prošlog puta ste mi rekli da se mnoge loše stvari ne bi desile, ni Srebrenica, ni „Oluja", samo da je prihvaćen plan kontakt grupe, prestao bi rat u Krajini?
- U Krajini i nije bilo rata kad govorimo o planu kontakt grupe, ali sada govorimo o Planu Z4. Krajina bi bila spasena, zapadni delovi Krajine bi bili spaseni. Oni bi ostali pod kontrolom UN, vodila bi se bitka s Hrvatskom oko toga kakav će definitivni biti status, ali ne bi bilo rata. Ovako, oni su odbili Plan Z4, doneli suludu odluku o ujedinjenju, koja je dovela do toga da praktično nestane Krajina i da zapadni delovi Krajine više ne mogu računati na Plan Z4 jer su ih ujedinili s Republikom Srpskom. E, to je ta suština. Drugo, da je vojska RS čuvala i sačuvala Podgrmeč, odnosno Glamoč, Grahovo, Drvar, ne bi se zapadnim delovima Krajine desilo to što im se desilo. Sad dolazimo do glavnog dela, za koji smatram da treba da ima primarno mesto - kako je oteta Srpska Krajina.
Milošević mi nikada nije sugerisao da donesem bilo kakvu odluku koja bi bila protiv interesa krajiških Srba
Znači, Zapad je aminovao zločin?
- Odluka državnog i vojnog vrha Hrvatske, s Tuđmanom na čelu, na Brionima od 31. jula 1995. da krene sa zločinačkom vojnom akcijom „Oluja" na krajiške Srbe, a da oni ničim nisu to izazvali, najadekvatniji je primer državnog zločina nad jednim narodom na tlu Evrope, odnosno nad krajiškim Srbima. Glavni izvođači zločinačkih radova bili su Ante Gotovina i Mladen Markaš s hrvatskim bojovnicima, odnosno Zborom narodne garde i hrvatskim redarstvenicima, kako ih oni zovu. Tuđman i vojni vrh su odlučili da to učine sa zapadnim delovima Krajine jer su krajiški Srbi i za vreme Drugog svetskog rata bili nepremostiva prepreka NDH Ante Pavelića kao partizanski pokret jer su zapadni delovi Krajine u Drugom svetskom ratu dali pet divizija, od Banije, preko Korduna, Like, severne Dalmacije, do zapadne Slavonije. Sad im se ukazala prilika da se oslobode tog tereta koji su zvali krajiški Srbi. Za takvu krupnu operaciju bilo je potrebno zeleno svetlo SAD, odnosno Bila Klintona. Tuđmana je u prepodnevnim časovima na Brionima 31. jula 1995. posetio američki ambasador Piter Galbrajt, koji je bio koordinator u aktivnostima oko Plana Z4. Tuđman mu je saopštio decidno svoj stav o vojnoj operaciji „Oluja". Posle podne Tuđman održava sednicu državnog i vojnog vrha RH na kojoj je definisana zločinačka vojna operacija „Oluja". Odlučeno je da počne 4. avgusta 1995. sa oko 200.000 pripadnika Zbora narodne garde i Tuđmanovih bojovnika i redarstvenika iz 30 pravaca da bi se već pre podne presekle Srbima komunikacije. Da stvar bude još nepovoljnija, zahvaljujući prisustvu SAD u toj operaciji, oni su elektronskim putem uništili komunikaciju i veze na Ćelavcu u Lici, čime je glavni štab srpske vojske Krajine bio odsečen i od Like, i od Banije, i od Korduna. To su oni napravili iz SAD-a. Oni su presecali veze pa Srbi nisu mogli da komuniciraju. Komandni zadatak na zajedničkoj sednici državnog i vojnog vrha su dobili general Ante Gotovina i Mladen Markač, a sednici je prisustvovao kompletan vojni i državni vrh, iznad kojeg su jedino mogli da budu Vatikan i papa. Krunski dokaz da je zločinačka vojna operacija „Oluja" imala zadatak da protera sve krajiške Srbe jeste u stvari Tuđmanova poruka koja glasi: „Srbe treba tako snažno udariti da nestanu." To je on rekao, nema nikakve dileme.
Projektno proterivanje krajiških Srba s vekovnih ognjišta i iz zapadnih delova Krajine, to na koje ih izlaze treba terati iz Krajine, državno i vojno rukovodstvo Hrvatske na zajedničkoj sednici na Brionima dalo je zadatak Gotovini i Markaču. Na izlaz iz Martin Brodu trebalo je terati Srbe iz severne Dalmacije i Like, a na izlazu Dvora na Uni Srbe s Banije i Korduna i dela Like, dok su po Kninu i njegovoj okolini i drugim delovima Krajine ispaljivali iz topova razne projektile koje je, kada je reč o suđenju u Haškom tribunalu, Mesić jednostavno sakrio dok je bio predsednik Hrvatske. Izveštaji o granatiranju nisu dostavljeni Haškom tribunalu, ni onda kada je usledila žalba. Budući da je za vreme i nakon zločinačke vojne operacije „Oluja" uništena ili opljačkana sva privatna imovina, a pred kućnim pragom likvidirano oko 2.000 nedužnih Srba, među kojima i 532 žene i 19 dece, najbolja je potvrda o planiranom i projektovanom zločinu nad krajiškim Srbima državnog i vojnog vrha Hrvatske. Uz podatak da je za vreme i nakon zločinačke vojne operacije „Oluja" devastirano oko 30.000 srpskih kuća na područjima o kojima sam govorio i da je opljačkana i uništena sva privatna imovina u vrednosti sve zajedno oko 30 milijardi evra. Kad su prognani krajiški Srbi došli na Petrovačku cestu, gađali su ih projektilima iz aviona, kao i za vreme Drugog svetskog rata 1941. godine, kada su Petrovačkom cestom išle izbeglice s tih prostora. To isto su učinili na putu Novog Grada prema Predoru u mestu Svodna - gađali su isto tako izbeglice projektilima iz aviona.
Čime je to Zoran Đinđić zadužio Novi Beograd i Srbiju da se Bulevar AVNOJ-a preimenuje u Bulevar Zorana Đinđića. To je izraz političkog slepila
Znači, to je bio projektovan državni zločin?
- Bio je to klasičan primer projektovanog državnog zločina nad krajiškim Srbima i etničko čišćenje jednog naroda pomešano s genocidom. Haški tribunal je uz obilatu pomoć SAD i još nekih evropskih zemalja amnestirao hrvatsku zločinačku vojnu operaciju „Oluja", komandante Ante Gotovinu i Mladena Markaša i celokupan državni i vojni vrh Hrvatske. Ali ih nikada neće amnestirati krajiški Srbi i njihovi potomci, koji su razasuti po mnogim zemljama sveta, a to ne sme da učini ni naša matična zemlja Srbija. Na tim porobljenim prostorima sad ima više divljih svinja i drugih životinja nego Srba povratnika. To je rezultat hrvatske zločinačke vojne operacije „Oluja" jer je njima stalo do teritorija, a ne do toga da li će na toj teritoriji biti Srba. Nije samo Hrvatska, HDZ-ova neofašistička vlast otela Srpsku Krajinu, već je krajiškim Srbima otela i antifašističku borbu u Drugom svetskom ratu, u kojem su pretrpeli ogromne ljudske žrtve. Rezultat toga vidimo i danas. To je moja ocena. Ovo ja smatram ključnim.
O ĐINĐIĆU: NATO POTKAZIVAČ
- Zorana Đinđića nisam poznavao, nisam sa njiim imao nikakve kontakte, čak ni kad sam bio na čelu najveće nevladine izbegličke organizacije, Komiteta za zaštitu prava i interesa raseljenih lica i povratak u zavičaj od 1996. do 2003. godine. Nisam ga cenio kao političara i lidera Demokratske stranke, pogotovo njegov odnos prema narodu matične države Srbije i njegove mržnje koju je imao prema vladajućem režimu za vreme NATO agresije 1999. U jeku najvećih NATO udara, kada je dnevno ginulo desetine nevinih ljudi i kada su uništavali infrastrukturu zemlje, Đinđić je 3. maja 1999. poslao komandi NATO saveza u Briselu poruku sledećeg sadržaja, a koju je preneo izraelski list "Na artes": "Najlogičnija stvar je da NATO savez nastavi rat u vazduhu koji se, u stvari, pokazao veoma efikasnim i na tom planu treba uništiti infrastrukturu u Srbiji i za 10-15 dana u Srbiji će biti veoma teško živeti bez struje i gasa, bez mostova, bez komunikacija, što prevedeno znači da Slobodan Milošević neće moći da vodi rat duže od 10 dana ili dve nedelje", istakao je Đinđić. U poruci NATO savezu od 17. maja 1999. koju je preneo izraelski list "Hadarez" i u kojoj, između ostalog, stoji Đinđićev stav: "Ako se životna situacija naroda Srbije pogorša, a već sada je u stvari drastično pogoršana, i uz to ako se uništi energetski sistem države, Milošević će morati da potpiše sve što vi zahtevate". Da bi istoga dana, dakle 17. maja 1999. u nemačkom "Špiglu" Đinđić rekao: "Jugoslavija se mora bombardovati". Dakle, samo deo navedenih poruka koje je za vreme NATO agresije na Srbiju upućivao Briselu iz susedne republike, koja je nedavno primljena u NATO, sve govori o njemu. Zbog toga se otvoreno postavlja pitanje kojim je to delom Zoran Đinđić zadužio Novi Beograd i Srbiju da se Bulevar AVNOJ-a preimenuje u Bulevar Zorana Đinđića jer je to izraz političkog slepila.
O VOJISLAVU KOŠTUNICI: PUSTIO ALBANSKE TERORISTE
- Koštunicu sam slučajno upoznao u junu 1999. u kabinetu vlasnika TV Palma u Jagodini Dragana Markovića Palme, za vreme NATO agresije na Srbiju. Koštunica je pre mog dolaska na TV Palmu davao intervju o NATO agresiji i stanju na Kosovu i Metohiji, a ja sam bio pozvan kao bivši premijer Vlade Republike Srpske Krajine jer se na KiM tada nalazilo oko 15.000 krajiških Srba. Nakon tog slučajnog susreta sa Koštunicom 1999. godine u Jagodini, nikada i nigde nisam imao nikakav kontakt sa njim, ni kad je bio predsednik SRJ, ni kad je bio premijer Srbije. Imao sam velike zamerke na deo odluka Vojislava Koštunice kao predsednika SRJ da abolira nekoliko stotina Albanaca iz zatvora u Srbiji koji su počinili zločine nad Srbima na Kosovu i Metohiji, a potom da svoj potpis stavi zajedno sa Havijerom Solanom o prestanku postojanja SRJ i formiranju zajedničke države Srbije i Crne Gore. Od tada počinje sunovrat srpskog pitanja u Crnoj Gori. Drugo, njegova odluka nakon što je bio izabran za premijera Vlade Srbije da nastavi sa modelom pljačkaške privatizacije društvenih preduzeća koji je Zoran Đinđić postavio sa svojom vladom, a onda je Koštunica sa svojim najbližim saradnicima nastavio sa tim istim modelom koji je ostavio ogroman broj radnika bez posla sa obrazloženjem da se budžet dobro puni. To ja kao privrednik ne bih nikad prihvatio, a tek pljačkaška privatizacija koju je postavila Đinđićeva vlada, a nastavila vlada Vojislava Koštunice. Treće, iako sam se pismeno obratio Vladi Srbije 2004. i javno apelovao da Vlada donese odluku o reviziji policijske akcije "Sablja" kada je nakon uvedenog vanrednog stanja i donošenja neustavne i nezakonite naredbe o posebnim merama izvršen državni terorizam nad vlastitim građanima, jer je u nepunih mesec dana slobode lišeno oko 12.000 građana bez osnovnih ljudskih prava i sloboda jer je lopovska DOS-ova vlast htela da iskoristi Đinđićevo ubistvo i od više malih partija napravi jednu partiju koja će vladati u narednih pet do 10 godina. Ali, Koštunica očito nije bio spreman da to učini, iako sam siguran da bi se da je prihvaćena revizija "Sablje" ili da je formiran Anketni odbor Skupštine Republike Srbije, neki iz bivše DOS-ove vlasti našli u Centralnom zatvoru i ne bi se danas bavili politikom, jer bi se sigurno znalo ko je Đinđića pustio niz vodu i ko je stajao u pozadini njegovog ubistva. Ocenjujem da je Koštunica častan čovek, ali se postavilo pitanje kako je mogao dozvoliti najbližim saradnicima da sprovode takvu pljačkašku privatizaciju.
O GENERALU RATKU MLADIĆU: BORO MOŽE SVE, DODIK NIŠTA
- Čujem se sa njim. Znaš šta je Mladić rekao o meni Miloradu Dodiku? Sedeli smo kod Dodika Darko Mladić i ja, a zove Ratko i kaže:" Slušaj, Milorade, Bora Mikelić ti je drugi Mladen Stojanović sa Kozare. On je za vreme rata, i pre nego što će doći za predsednika Vlade Krajine, kada mi stanu tenkovi i nema nafte, tu je Boro, kad stanu kamioni, tu je Boro, nema municije, tu je Boro. On je za vreme rata stvarao novce, a ti ne možeš u miru da mi obezbediš za odbranu". I od tada kao da se Dodik okrenuo protiv mene. Nije to nikako mogao da podnese.
O SLOBODANU MILOŠEVIĆU: VELIKI DRŽAVNIK
- Miloševića sam upoznao na pauzi 14. vanrednog kongresa Saveza komunista Jugoslavije 22. januara 1990. godine, iako sam na sednicama CK Saveza komunista Jugoslavije upoznao maltene sve članove CK Saveza komunista iz Srbije i sa njima razmenjivao političke stavove, u prvom redu o problemima na Kosovu i Metohiji i o političkoj situaciji u Hrvatskoj. Nisam došao u priliku da se sretnem i upoznam sa Miloševićem, ali jesam sa Ivanom Stambolićem na večeri u hotelu "Evropa" u Sarajevu. Bio sam iznenađen njegovim nedoličnim ponašanjem u pijanom stanju. Nisam o njemu poneo dobar utisak nakon tog susreta. Kao generalni direktor mesne industrije "Gavrilović" iz Petrinje i zbog poslovne aktivnosti na području Srbije, susreo sam se sa velikim brojem privrednika i političara iz Srbije koji su mi nakon dolaska Slobodana Miloševića na čelo Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda 1984. godine isticali da se konačno u srpskom partijskom rukovodstvu pojavio jedan odlučan partijski rukovodilac, da bi se nakon Osme sednice CK SK Srbije 1987. godine i dolaska Miloševića na čelo SK Srbije to i potvrdilo. Pogotovo posle donošenja Ustava Srbije 1989. godine u kome su opravdano bile smanjene ingerencije autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova i Metohije.
Tek sam na pauzi 14. vanrednog kongresa SKJ sreo Miloševića sa njegovim saradnicima, pozdravili smo se uz njegov komentar: "Da li i ti, Mikeliću, napuštaš 14. kongres zajedno sa Račanom", na šta sam mu odgovorio da ja ne napuštam mesto gde se vodi politička bitka za opstanak Jugoslavije. I to je bilo sve što smo nas dvojica jedan drugom kazali tada. Moj sledeći susret sa Miloševićem bio je početkom avgusta nakon što sam na Mrakovici ocenio da nije dobro što je Ante Marković došao na moju Kozaru da tamo promoviše Reformsku stranku koja je nastala posle izbora u Hrvatskoj i Sloveniji. Ocenio sam da, iako je on sa mnom bio u izbornom štabu Ivice Račana, nije dobro što je odabrao Kozaru i što je pod parolom da je za Jugoslaviju izašao sa formiranjem svoje stranke. Smatrao sam da je to razbijanje srpskog biračkog tela ne samo u Hrvatskoj nego i u BiH i Crnoj Gori. Tada sam vrlo kratko razgovarao sa Miloševićem o tome šta se zapravo desilo na Kozari jer me on u stvari pitao gledajući na nesporazume koje je imala Srbija sa Saveznom vladom.
Kao premijer RSK najkorektnije sam sarađivao sa Miloševićem koji mi nikad nije predložio ništa što bi išlo na štetu Srba. Imali smo veoma korektnu saradnju, međusobno uvažavanje, pogotovo kad se radilo o međunarodnoj, diplomatskoj aktivnosti u kojoj je Milošević bio veoma jak. Radilo se o jednom veoma sposobnom državniku koga sam cenio po tome na kakav način kao državnik nastupa u svim razgovorima, pregovorima, ocenama, predlozima...
Kada je pala Krajina i kada je u Srbiju izbegao veliki broj krajiških Srba, Milošević me je pozvao na razgovor i rekao: "Boro, posle toga kako su te tamo smenili, a videlo se koliko si bio u pravu, predlažem ti da ideš za potpredsednika Savezne vlade i da pokrivaš Hrvatsku i BiH nakon što je SRJ potpisala Sporazum o normalizaciji odnosa sa Hrvatskom gde je u 7, 8. i 9. tački stajalo pitanje izbeglica i prognanih Srba, povratak imovine..." Ja mu kažem: "Slobodane, uz uvažavanje svega što kažeš, ja sebe smatram sastavnim delom prognanih Srba iz Krajine, tamo sam postao i nastao to što jesam, a gledajući plasirane priče o tome da si ti nešto dogovarao sa Tuđmanom oko Bosne i Krajine, ne bih hteo da nosim taj teret, mislim da bi mi to više štetilo, bio bih tema naših ljudi koji su u izbeglištvu i koji bi se pitali otkud Mikelić na takvom položaju, zato ne mogu da prihvatim da budem potpredsednik Savezne vlade".
Kada je Milošević lišen slobode i poslat u Hag, odmah sam prihvatio da budem u timu njegove odbrane jer je u kvalifikaciji, koja je između ostalog data u optužnici, da je bio na čelu udruženog zločinačkog poduhvata u agresiji na Hrvatsku i BiH, što apsolutno nije tačno, jer Milošević nije bio saučesnik niti inicijator bilo kakvih zločina na području Hrvatske i BiH. Njegova iznenadna smrt u Hagu veoma me je pogodila.
„Slobodane, uz uvažavanje svega što kažeš, sebe smatram sastavnim delom prognanih Srba iz Krajine, tamo sam postao i nastao to što jesam, a gledajući plasirane priče o tome da si ti nešto dogovarao s Tuđmanom oko Bosne i Krajine, ne bih hteo da nosim taj teret, bio bih tema naših ljudi koji bi se pitali otkud Mikelić na takvom položaju, zato ne mogu da prihvatim da budem potpredsednik savezne vlade"
O MILORADU PUPOVCU: ON JE SRPSKO ZLO U HRVATSKOJ
- Pupovac je više od 20 godina gospodar srpskog pitanja u Hrvatskoj sa poražavajućim rezultatom po tamošnje Srbe, i ove u izbeglištvu. Nakon hrvatskih zločinačkih vojnih operacija "Bljesak" i "Oluja" koje nije osudio niti se javno oglasio da ih osuđuje, pogotovo hrvatsku HDZ neofašističku vlast, kada je sa vekovnih srpskih ognjišta proterano preko 250.000 krajiških Srba od kojih je preko dve trećine u SRJ, koja je 23. avgusta 1996. potpisala Sporazum o normalizaciji odnosa sa Hrvatskom u kojem se u tačkama 7, 8 i 9 definisalo pitanje izbeglih i prognanih Srba iz Hrvatske, odnosno o njihovom bezbednom povratku u zavičaj, povraćaju njihove opljačkane i uništene imovine, zatim socijalna pitanja i amnestija onih koji nisu počinili ratne zločine. Uz potpisani Erdutski sporazum od novembra 1995. godine o reintegraciji Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema sa prelaznom upravom na čelu sa generalom Žakom Klajnom, te sporazumom o normalizaciji odnosa SR Jugoslavije i Hrvatske i sa postavljanjem ambasadora Jugoslavije u Zagrebu, JUL-ovog kadra Veljka Kneževića, a kojem se odmah pridružio Milorad Pupovac sa novoosnovanim Srpskim narodnim vijećem i sa SDS Vojislava Stanimirovića koji se, moram kazati, kada smo ratifikovali ekonomski sporazum na skupštini u Kninu 1. decembra1994. popeo na govornicu i rekao mi: "Sretan ti put, premijeru Mikeliću, u Hrvatsku, ali bez nas Srba iz sremsko-baranjske oblasti". Kako vidite, Vojislav Stanimirović se nalazi u Hrvatskoj, a Mikelić je u Beogradu. Sa njima je bio i Slobodan Uzelac, bivši sekretar Gradskog komiteta SK Zagreb, a njima srpsko pitanje u Hrvatskoj, a pogotovo krajiški Srbi, nisu bili njihovo opredeljenje niti su sa Krajinom od 1991. do 1995. godine imali bilo kakve veze.
Pupovčevim glasom izdaje 1997. godine Srbi u Hrvatskoj su izgubili status narodne zajednice i postali su nacionalna manjina, pa hrvatski Sabor se preimenuje u hrvatski Državni sabor. Posle sramnog dogovora, u pauzi saborskog zasedanja, sa Tuđmanom i Šeksom 1997. godine, glas Milorada Pupovca postao je presudan da bi prošao predlog HDZ-ove vlasti o preimenovanju Sabora i da Srbi izgube status narodne zajednice, što je u prevodu značilo da su se Srbi odrekli statusa narodne zajednice po kojoj su u Saboru mogli da imaju daleko veći broj poslanika od onog koji imaju sada kao nacionalna manjina, zatim dva Kotara, Glinu i Knin, sa participacijom vlasti na nivou Republike Hrvatske, što je u stvari bio mali Z-4. To je došlo kao plod izbacivanja Srba iz Ustava Hrvatske krajem 1990. godine i onda su tražili rešenje da ne stave Srbe da su nacionalna manjina. Odričući se i tog statusa zahvaljujući Pupovčevom glasu, Srbi na osnovu Zakona o nacionalnim manjinama, u čijem je predlogu učestvovao Pupovac, imaju pravo na tri poslanika. Da tragedija po Srbe u Hrvatskoj i u izbeglištvu bude veća, Pupovac više od 20 godina drži to pod svojom kontrolom, što najbolje potvrđuje činjenica da je do sada ostvario šest mandata u Saboru.
Ne samo što Pupovac u protekle 24 godine zahvaljujući srpskom glasu, a ne neke građanske opcije, ima šest poslaničkih mandata što nema nijedan hrvatski desničar, sa visokim mesečnim primanjima koja daleko premašuju njegovu profesorsku platu na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, već on kao predsednik Srpskog nacionalnog vijeća u Zagrebu i potpredsednik Samostalne demokratske srpske stranke sa sedištem u Vukovaru, ranije i uz Srpski demokratski forum, drži pod kontrolom sva novčana sredstva iz državnog proračuna koja u stvari pripadaju srpskoj nacionalnoj manjini, a ona se na godišnjem nivou kreću između četiri i pet miliona kuna. Na tom modelu Pupovac je postao gospodar srpskog pitanja u Hrvatskoj jer kao neprikosnoveni šef srpske manjine u Saboru, sve u stvari dogovara sa HDZ-ovom vlasti ili nekom drugom određujući svoje poslušnike u pojedina ministarstva vlasti, dok na drugoj strani jedino on dolazi u Beograd na konsultacije sa srpskim vlastima. Dovoljno je kazati sledeće: od vremena kada je Veljko Knežević bio ambasador, dok je na vlasti bio SPS i JUL, nakon toga je posle 5. oktobra dolazio kod Koštunice i podržavao njega, posle kod Tadića, sada i kod Vučića, postavlja se pitanje kako to da nema drugih Srba iz Hrvatske koji bi mogli da dođu ovde, iznesu svoje stavove o položaju Srba u Hrvatskoj nego je to isključivo postalo pravo Pupovca.
Upravo zbog činjenice da u Ustavu Hrvatske više nema srpske narodne zajednice i da je on šef najbrojnije nacionalne manjine, postao je gospodar srpskog pitanja u Hrvatskoj i jedini konsultant vlastima i u Hrvatskoj i u Srbiji, tako i šef Stanimiroviću bez obzira na to što je on predsednik SDS. Slobodan Uzelac je postao potpredsenik Vlade kod Ive Sanadera, tada je Pupovac došao na čelo spoljnopolitičkog odbora, on je tada postao bitan za HDZ-ovu vlast. Za vreme NATO agresije na Srbiju Pupovac je Fulbrajtov stipendista, pobegao je u Ameriku, nije bio u Zagrebu, dok je Hrvatska iznajmila svoj vazdušni prostor za bombardere i Jadransko more za krstarice da gađaju civilne ciljeve po Srbiji, što prevedeno znači i da je Hrvatska bila agresor na našu zemlju. Milorad Pupovac nije progovorio nijednu reč ni osudu, kao što to nije učinio ni nakon "Bljeska" ni "Oluje". Pupovac nije osudio ni čin kada je Hrvatska 2. juna 1999. za vreme NATO agresije predala tužbu Međunarodnom sudu pravde u Hagu za genocid, ali se zato oglasio kada je Srbija najavila kontratužbu protiv Hrvatske i tražio je da se to rešava mirnim putem.
Nakon svih događaja moraju se menjati srpski predstavnici u Hrvatskoj, ali to ne može biti Milorad Pupovac. Pupovac je Srbin za svačiju upotrebu. Jer, kako je moguće da prihvati poglavlje 23 i da Hrvatska nesmetano uđe u EU, a to je bio trenutak u kome se srpski predstavnik morao suprotstaviti ulasku u EU dok se ne vrate istorijska prava Srbima koja su im na nedemokratski način oduzeta. Srbi u Hrvatskoj, a pogotovo u Krajini, znaju kako su izbačeni iz Ustava i kako su postali nacionalna manjina. Zato Pupovac ne može da priča o nekim rezultatima izbora koji su sada bili na lokalnom nivou kada je u Hrvatskoj vlast koja priznaje neofašističke metode. Plenković sa Kolindom Grabar Kitarović podržava Tompsona, obeležavanje Jasenovca sa tablom "Za dom spremni", da ne kaže nijednu rečenicu o stradanjima Srba, Jevreja i Roma u Jasenovcu, a posle 10 dana Pupovac spasava tu vlast da se ne raspišu vanredni izbori. Šta je ta vlast 1990. i 1995, 2000. i 2005. učinila za Srbe iz Krajine da bi je predstavnik Srba kao šef nacionalne manjine održao na vlasti. To ne sme da radi srpska manjina, ona je morala da ostane po strani i čeka razvoj događaja. Pupovac ne može da podržava vlast koja je proizvela državni zločin nad Srbima. Kako to da Pupovac ode na Kosovo da ubeđuje sa Čekuom Srbe kako treba da uđu u organe Kosova.
Je l on poznaje Čekua?
- Po mojim informacijama on je bio savetnik Čekua. On ne može biti čovek kome će izbegli Srbi iz Krajine davati svoj glas i verovati mu.
On nema šta da se hvali ni sa kakvim rezultatom sadašnjih lokalnih izbora. Ali pre toga ću reći nešto o njegovoj neprincipijelnosti. Kako može čovek gledati i protestovati protiv table sa natpisom "Za dom spremni", a nakon toga dođe Plenković sa svojom vladom u Jasenovac na obeležavanje tog dana i niko ne progovori ni reč, osim kulturno-umetničkog programa, da bi on nakon desetak dana zahvaljujući Plenkoviću i forsiranju Blajburga od strane Kolinde Grabar, prihvatio da spase vladu Plenkovića, a zna da je najteži udarac Srbima u Krajini zadala upravo vlast HDZ i 1990. i 1995. godine. Potpredsednik Samostalne demokratske srpske stranke i predsednik Srpskog samostalnog veća odnedavno je angažovan u OEBS-u na Kosovu kao savetnik za pitanja nacionalnih manjina, što prevedeno znači da su Srbi na Kosovu nacionalna manjina.
Sam Pupovac je to potvrdio zagrebačkim "Novostima" 24. novembra 2006. godine. U Srpskom nacionalnom vijeću nisu bili oduševljeni ovim njegovim angažovanjem, što je potvrdio predsednik Dragan Velić koji je rekao da Pupovac boravi na Kosovu pokušavajući da animira Srbe da uđu u kosovske institucije. Ja se pitam kako je moguće da je on prihvatio tako tešku sudbinu, to je stvar koju treba da rešava vlast iz Srbije, a ne on iz Hrvatske.
Komentari
