Volim kad pored mojih slika ne prolaze ćutke

Najvažnije je da svi imaju neku empatiju prema delu, da čovek ne ostane ravnodušan, da gleda i oseti sliku

„Albanija", „Plava grobnica", „Mojkovačka bitka", „Čovek u logoru", „Žena u ratu", ljudi čekaju svoj red za smrt. Izložbu „1914-1918" Nemanje Okiljevića, koja je otvorena u okviru obeležavanja godišnjice Prvog svetskog rata, čini 41 rad koji prikazuje užas i patnju znanih i neznanih junaka.
Šta se događa sa izložbom? Hoće li imati neko svoje stalno mesto?
- Bila je do sada u Kombank dvorani u okviru premijere filma o kralju Petru. Trajala je do 30. decembra. Sad ćemo videti dalje gde će se preseliti. Možda u Republiku Srpsku, Crnu Goru.

Otkud tako veliki projekat?
- U toku je to već nekoliko godina, ali poslednje dve, dve i po godine traje ideja o obeležavanju godišnjice Prvog svetskog rata. Izložbu čini 41 rad, i mene je i pre nego što sam počeo da je pripremam fascinirala priča šta smo mi preživeli u tom periodu, koji su bili naši gubici, šta smo dobili, koliko smo izgubili i kakve su žrtve podnete.

Kako izgleda taj spoj realnog i vanvremenskog u jednoj istorijskoj temi, kako su posetioci reagovali?
- Najvažnije je da su svi imali neku empatiju prema onome što vide, osećaj da je potresno ono što su pogledali, što je i bila poenta. Da ne ostavi čoveka ravnodušnim, da ne prođe samo pored toga, nego da proučava, da gleda sliku, da oseti. Bilo je komentara da je dosta potresno, previše emotivno. „Plava grobnica" je izazvala posebnu reakciju kod svih posmatrača. Bilo je tu i dosta scena bitaka. Ali nijedna bitka nije pod svojim pravim nazivom, nego su svi nazivi proistekli iz nekog mog ličnog doživljaja, kako sam ja doživljavao te bitke u tom periodu. I tu ima, naravno, dehumanizacije neprijatelja, prikazani su u nekom demonskom obliku, poluživotinjski-poluljudski. Čitajući i proučavajući šta se tada događalo, nisam mogao da prikažem neprijatelja kao ljudsko biće. Kakvi su masakri i zločini počinjeni, nepojmljivo mi je bilo da to može da uradi ljudsko biće, čovek. Tako je došlo do te dehumanizacije neprijatelja.

Diplomirali ste na Fakultetu primenjenih umetnosti, na Odseku zidno slikarstvo, ali tek nakon ove izložbe smo više čuli o Vama.
- Izložba u Kući kralja Petra je moja četvrta samostalna izložba. Prva samostalna izložba je bila posvećena protivljenju korišćenja životinja u neke svrhe, recimo borbe pasa su bile tematika. Izložba se zvala „Vreme kada igra prestaje", u Parobrodu 2012. godine. Posle toga sam se okrenuo portretu i figuraciji i na izložbi u Kući Đure Jakšića predstavio sam svoje viđenje psihološkog portreta, profila.

Koliko je publika u Srbiji zainteresovana za takve izložbe u odnosu na istorijske?
- Moram da priznam da je i ta izložba bila dosta posećena. Isto je napravila veoma dobru komunikaciju s publikom. Nažalost, kratko su trajale obe, jer toliko je posetilaca bilo i toliko ljudi je želelo da ih vidi.

Koliko ste spremni da ugodite ukusu publike, koliko se prilagođavate?
- Iskreno da kažem, ove samostalne izložbe nisu imale nikakve veze s publikom, bile su veoma lične. Ono što sam ja osećao, to sam pokušavao da prenesem na platno ili papir. I publici se to dopalo, što vidim po utiscima i komentarima.

Da li publici nedostaje odnos prema umetnosti kakav je imala Vaša izložba „Face"?
- I ta izložba portreta urbanih likova kao što su Oliver Mandić, Prele, Dragan Nikolić, Bata Živojinović, Moka Slavnić, Rajko Mitić bila je takođe veoma lična. Oni su me inspirisali jer su se razlikovali svojom ličnošću i pozitivno su uticali na druge. Za mene je to odlika prave gradske face. Ljudi su ih voleli, poštovali, pa je i izložba naišla na odličan odjek. Treba publiku više animirati upravo takvim sadržajima. Hoće ljudi da dođu da pogledaju, samo ih treba zaintrigirati za neku lepu priču koja će ih privući. Bio sam iznenađen koliko ljudi je tražilo da produžimo trajanje izložbe „Face". Svi ti ljudi su, svako svoj način, povezani s nekim od njih, što preko televizije, što slušajući muziku, što gledajući utakmice. Sjajno je kad umetnost u ljudima probudi takav doživljaj.

Poslednjih nekoliko godina pojavilo se mnogo talentovanih slikara, ali mi i dalje veoma malo znamo o njima. Ko je kriv za njihovu anonimnost?
- Možda bi većoj popularnosti doprinela značajnija angažovanost galerista, a sigurno im treba više promocije i marketinga. Problem je to što je sve u nekoj ravnoj liniji, nema nikoga ko iskače u smislu organizacije galerija i institucija. Možda zbog svega toga neki mladi umetnici ne mogu da dođu do izražaja. Sve se svodi na lični entuzijazam. Sve je palo na umetnike, od organizacije do kontakta s medijima. Mnogi se jednostavno ne snalaze u tome.

Koliko su naši slikari koji su uspeli u inostranstvu spremni da pomognu mladim ljudima?
- Imali smo izložbu u Parizu pre dve godine, i to baš na temu Molijera. Izložba je bila vrlo dobro propraćena i bila je otvorena u Molijerovoj kući, što je samo po sebi veliki događaj. Podrška nije izostala ni od našeg akademika Vlade Veličkovića, ali osim toga, neke značajnije kontakte, bar ja lično, nisam imao sa umetnicima iz inostranstva. Veličkovićeva podrška nam je i te kako značila i on je uvek spreman da podrži mlade umetnike, o čemu govori i njegov konkurs za crteže, koji se organizuje već nekoliko godina. To je jedna veoma lepa stvar koja nas, mlade stvaraoce, stimuliše da više stvaramo i da se još više bavimo likovnim delima. Naročito crtežom, koji je po mom mišljenju zapostavljen u poslednjih nekoliko godina.

Da li mislite da biste napravili bolju karijeru kada biste ovo što radite ovde radili u Berlinu, Londonu, Parizu?
- Iskreno, ne znam, jer bih morao prvo da odem pa da tek onda donosim zaključke.

Planirate li da odete?
- Za sada sam ovde. Kakvi će biti sledeći koraci, zavisiće od ove izložbe. Ukoliko dođe do nekih kontakata, možda i odem. Gde, ne znam. Međutim, ni tamo nije sjajno. Konkurencija je velika, Pariz i Berlin su puni mladih umetnika sa svih strana sveta. Potrebna je dobra podloga i mnogo rada kako bi se tamo uspelo.

Stižu li ponude galerista da otkupe Vaše slike?
- Za sada ništa. I to je veliki problem.

Kako onda preživeti u Srbiji?
- Konstantnom borbom, traženjem drugih izvora prihoda, širenjem rada na neke druge sfere u komercijalnom smislu. Nekako se uspeva, ali to nije to. Nadam se da će se u skorije vreme situacija promeniti. Ona nije sjajna, niti je ikada bila kada su slikari u pitanju, međutim, danas je baš teško. Sve sada zavisi od entuzijazma nekoliko ljudi koji hoće to da podrže i da poguraju.