ZA BOSNU JE OPASNIJI STATUS KVO NEGO SUKOB ISKLJUČUJUĆI ONAJ ORUŽANI

Meni se čini da, kad se pojavila na astalu reč „razgraničenje", da je ta priča o unutrašnjem dijalogu nekako potonula. Iako je ta ideja o podeli postojala i ranije, nekako se činilo da je u jednom momentu izvan svake realnosti. Sad, čini mi se, kad su iz međunarodne zajednice došle informacije da to nije toliko neprihvatljivo, kao da je odjednom sama ideja za i protiv podele, uslovno rečeno, pojela čitavu ideju dijaloga. Mislim da to nije dobro

Uz ime Muharema Bazdulja najčešće stoji odrednica „srpski i bosanskohercegovački književnik, novinar i prevodilac". Tu definiciju duguje činjenic da je rođen u Travniku, školovao se u Sarajevu, a već šest godina živi u Beogradu. Neposredan i prisan u razgovoru ne beži ni od jedne teme, spreman da provocira, ali i da provokaciju istrpi. Razgovor smo vodili na Beogradskom sajmu, dok je na štandu izdavača potpisivao poslednji roman „Kvadratni koren iz života". I kako je sa osobama koje o svemu imaju stav ponekad teško započeti priču, odlučili smo da „otvarajuća tema" budu rezultati nedavno održanih opštih izbora u Bosni i Hercegovini, koji i te kako mogu da utiču na situaciju u celom regionu.

Predizborne ankete su pokazivale da Milorad Dodik neće pobediti na izborima za srpskog člana Predsedništva BiH, pa je ipak pobedio: Zato su pogodili on koji su prognozirali da će Željko Komšić da pobedi kao predsatvnik Hrvata, kojeg su praktično izabrali Bošnjaci. Dodik je, kao predsednik RS, ranije lepo sarađivao sa Komšićevim prethodnikom Draganom Čavićem. Kako će sada sarađivati sa Komšićem?

- Dodik i Komšić jesu pradigme prilično suprotnih vizija budućnosti Bosne i Hercegovine. Komšić je, imam utisak, ovaj put, za razliku od prethodna dva ciklusa kada je pobedio, svoju političku platformu izložio iskrenije. On je rekao da je njegova ideja neke buduće građanske BiH, dok se Dodik zapravo zalaže za nešto što bi bilo, kako kaže, što bliže izvornom Dejtonu. Bosna kakva je osmišljena u Dejtonu je doživela određene unutrašnje reforme, Ustav je menjan, uvedena su neka nova ministarstva... Neke stvari je nametao visoki predstavnik, ali vrlo često su i prethodne strukture RS, uključujući i Dodikovu partiju, glasali za to u Parlamentu. Verovatno najveća promena, uvođenje zajedničkog Ministarstva odbrane i uvođenje zajedničke vojske BiH, usvojena je, između ostalog, i glasovima poslanika iz RS, većinom članova SNSD. E Dodik se sada zalaže za što direktnije vraćanje izvornom Dejtonu, dakle onome kako je Bosna bila utemeljena Aneksom 4 Dejtonskog sporazuma, dok Komšić tvrdi da ni ove dosadašnje promene nisu dovoljne. Iako je Džaferović formalno predstavnik najbrojnijeg naroda, Bošnjaka, verovatno će ključna napetost biti na liniji Dodik - Komšić. Naravno, to je potpuno suprotono od onoga što bi bilo da su tu Dodik i Čović. Njih dvojica bi, verovatno, o 90 odsto stvari imali slično mišljenje. Mislim da ovakvi rezultati izibora sugerišu jednu vrstu, blago rečeno, napetosti u budućem Predsedništvu BiH.

A malo manje blago rečeno bi to bili potencijalni sukobi?

- Ne. Mislim da je svaki sukob u Bosni koji nije oružani koristan. Sukob kao takav dovodi razne ideje u koštac i dođe ili do nekog kompromisa ili do pobede jednog koncepta. Za Bosnu je opasniji „status quo", nego sukob, isključujući oružani. Druga opasnost, osim „statusa quo", je da dođe do potpune blokade institucija. Ali ako zaista budu radili svoj posao, dolazili na sednice, i odlučivali o čemu treba da odlučuju... Recimo, Dodik je rekao da bi on voleo da BiH prizna aneksiju Krima. Meni je potpuno legitimno da taj predlog iznese na sednici Predsedništva

Ali će onda Komšić i Džaferović reći i da bi oni voleli da BiH prizna nezavisnost Kosova.

- Tačno. Ali dok nemate konsenzus, u Predsedništvu ništa ne prolazi. Ali, mislim da o svemu treba da se raspravlja. Jedan od velikih problema generalno, ne samo u Bosni, jesu tabu teme, za koje ljudi kažu, „hajde da ne pričamo o tome". To je kao ova ideja koja je bila sa unutrašnjim dijalogom oko Kosova. Šta god od toga na kraju bilo, mislim da je ideja kao takva bila dragocena. Hajde da pričamo. Ako imaš neke stvari o kojima uopšte ne smeš da govoriš, to nije politika. To je antiteza politike.

Spominjete unutrašnji dijalog, prošlo je već neko vreme od kada je on završen. Da li su ga svi zaboravili i čekaju šta će da se desi, čekaju neki pravno obavezujuči sporazum...

- Meni se čini da, kad se pojavila na astalu reč „razgraničenje", da je ta priča o unutrašnjem dijalogu nekako potonula. Iako je ta ideja o podeli postojala i ranije, i kod Dobrice Ćosića, pa i kod Đinđića, nekako se činilo da je u jednom momentu izvan svake realnosti. Sad, čini mi se, posle izjava Boltona, pa i Makrona, kad su iz međunarodne zajednice došle informacije da to nije toliko neprihvatljivo, kao da je odjednom sama ideja za i protiv podele, uslovno rečeno, pojela čitavu ideju dijaloga. Mislim da to nije dobro. Ni u jednoj, čak ni u uslovno rečeno za Srbe najpovoljnijoj varijanti razgraničennja, ono zbog čega je srpskom narodu Kosovo dragoceno, a to su Prizren, Dečani, Pećka patrijaršija, sve svetinje, i dalje ostaje na „albanskoj teritoriji". Čak i neka eventualno ekstremno pozitivna varijanta za Srbiju da, recimo čitava Preševska dolina ostane u Srbiji i da sve severno od Ibra ostane u Srbiji, da se Albanci sa time slože, opet taj ključni simobolički značaj Kosova ostaje dole. Nije dobro da se nekako ne artikuliše politika gde bi Srbija rekla šta je, osim one osnovne ideje iz Ustava - Rezolucija 1244 i Preambula - neki minimum. Ako ćemo se složiti da taj deo južno od Ibra nije deo Republike Srbije, šta Albanci i međunarodna zajednica treba da učine, šta je crvena linija ispod koje se ne ide?
Ako je razgraničenje „pojelo" unutrašnji dijalog, da li to znači da su u pravu bili oni koji su u startu rekli da je taj dijalog farsa?

- To je dobro pitanje na koje ne mogu da dam konkretan odgovor. Ako je onaj ko je pokrenuo unutrašnji dijalog, a pokrenuo ga je predsednik Vučić, uradio to u treutku kada je već znao da je razgraničenje mogućnost, onda to možda i jeste farsa. Ali meni se ne čini, mada nemam niakve insajderske informacije, već samo pokušavam analitički da razmišljam, kad se vratim u taj trenutak i čak i u globalnu situaciju i izjave koje su davali svetski zvaničnici, da je to tad bilo toliko moguće kao što je sad. Da li je farsa ili nije, zavisi od nekih informacija koje ja nemam.

Kada pričamo o Kosovu, dolazimo i do pitanja refereneduma.

- Mislte na referendum oko konačnog rešenja? Pa, evo ova situacija u Makedoniji bi i najvećeg vernika u demokratiju, uslovno rečeno, trebalo malo da zabrine. Koliko god taj referendum teoretski bio samo savetodavni. Ima u jednoj ispovesti Žan Žak Rusoa situacija kada on u nekom teškom životnom trenutku šeta kroz šumu, podigne neki kamenčić i kaže sam sebi „Ako ovim kamenčićem pogodim drvo, to znači da će sve biti dobro." On gađa onim kamenčičem, fula drvo i kaže „Puj pike ne važi". E tako se meni čini na trenutke da se ovi politčki lideri odnose i prema referendumima. Videćemo šta će na kraju krajeva biti i sa Bregzitom posle ovih velikih demonstracija u Londonu. Referendum koji ne bi bio obavezujući bio bi farsa. Ako bi neko pokretao takav referendum, to je potpuno besmisleno. Ali ako bi se reklo da je referendum obavezujući pod tim i tim uslovima, onda je referendum u redu. Da ne bude posle onih vađenja kako nisu u redu birački spiskovi i slično. Ako postoji ikakva mogućnost da se referendum iskoristi kao neka neobavezna anketa, onda ne znam čemu bi to služilo. To bi bilo samo trošenje novca za anketu koja se može sprovesti telefonski. Ironiziram, naravno.