ZORAN ĆIRJAKOVIĆ: NAŠE ELITE NEMAJU ALTERNATIVU ZA EU

Ne verujem da će Srbija ući u EU, a naše elite nisu u stanju da smisle alternativu EU ni u jednom smislu. Ni one nacionalističke, a tek da ne govorim o liberalima, koji misle da i ne treba misliti. To je jedno fundamentalno nepoznavanje EU. Jednostavno, teško mogu da zamislim ulazak u EU, čak iako uspemo da napravimo kompromis sa Prištinom. Teško je razumeti naše proevropske i opozicione političare, koji se pretvaraju u javnosti da ne shvataju šta mora biti prvi korak

Zoran Ćirjaković je danas predavač na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum, gostujući je profesor na fakultetima u Velikoj Britaniji, BiH i Srbiji. U vreme raspada SFRJ bio je ratni izveštač i novinar „Njuzvika", „Los Anđeles tajmsa", pisao je i za „Njujork tajms", „Vašington post" i još neke novine i posle završetka rata. U njegovoj biografiji piše da je paralelno studirao elektrotehniku i sociologiju, a završio je postdiplomske studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, što je sveukupno neobična obrazovna putanja za novinara.

- To je samo ludački interes za politiku. Sa šesnaest godina kupovao sam NIN. Matematika mi je dobro išla, i to sam razumeo kao specifičnu vrstu matematičke pameti. Ulazak u ovaj posao je vezan za činjenicu da sam voleo da putujem. Kao student sam radio kao turistički vodič, što sa strancima koji su dolazili kod nas, što sa našim ljudima u raznim drugim zemljama. I onda je to bila nekakva ulaznica kad je ovde odjednom nagrnula gomila zapadnih novinara da radim najpre kao prevodilac, fikser.

Kako je to izgledalo iznutra? Radili ste za „Njuzvik" i „Los Anđeles tajms". Kako su nas oni videli i šta su tražili od Vas?

- Ima nekoliko vrsta novinara. Jedan broj je dolazio sa iskrenom željom da napravi dobru priču, da pokuša da razume šta se ovde događa i da prenese ono što vidi. Ali dolazili su i s brojnim stereotipima. Obavezna literatura bio je set knjiga koji su svi nosili sa sobom: knjige Lore Silber i Alana Litla, koje imaju ozbiljne mane, i nešto što je stvarno strašno, knjige Noela Malkoma „Kratka istorija Bosne" i knjiga o Kosovu. Malkom je bio, ako se ne varam, stručnjak za tjudorsku Englesku pa se preorijentisao s tim znanjem kao stručnjak za Balkan. Pad Berlinskog zida je otvorio neka interesovanja gde nije bilo mnogo stručnjaka, pa su onda došle krize, uključujući i balkansku, gde se pojavio ozbiljan broj instant stručnjaka, s doktoratima, naravno. Što se tiče novinarstva, najveći problem su bili takozvani stringeri (paušalci) s različitim ugovorima. Jedan broj njih je želeo da odavde ima što bolju priču. Vrlo često je nešto što je bliže istini u suštini sivo, a novinarstvo je mnogo zanimljivije kad je crno-belo. Jedan broj tih mladih ljudi koji su želeli da dobiju stalan posao bio je prilično ekonomičan sa istinom, a neki su i lagali. Bio je jedan poznati dopisnik, ranije je pokrivao CIA u Rimu. Sa sobom je poveo svoju mladu ženu. U italijanskoj prestonici je boravio skoro sve vreme, a izveštavao je o ratu u SFRJ. Motivi za laganje ili ekonomisanje sa istinom su ono što danas zovemo spin. Što je priča odavde jača, bolja, snažnija, to manje odgovara realnosti.

Ljudi kod nas razmišljaju o plaćenicima. Toga je bilo, od raznih centara moći, agencija... Ipak, mnogo manje nego što se veruje. Gomila novinara nije ni želela da razume ovaj prostor. Verovanje da smo mi svi ovde, ne samo Srbi, ali za mnoge od njih posebno Srbi, neka primitivna stoka zaglavljena u prošlosti. Problem novinarstva uopšte je pristrasnost prema događajima.

Postoje stereotipi o tome da je na Zapadu novinarstvo slobodno. Da li je zaista tako i u kojoj meri?

- Vi ste početkom devedesetih radili u „Našoj borbi", a jedan broj vaših kolega tada je dobijao razne stipendije SAD. Naši novinari su bili šokirani činjenicom koliko američki urednici, pa i novinari, uvažavaju pojam nacionalnog interesa. To je ovde u Srbiji nekakva ružna reč. U SAD to je najizraženije bilo 11. septembra, posle objavljivanje onih fotografija i video-snimaka iz srušenih kula. Ali ja sam putujući dosta i čitajući da bih razumeo ono što sam video u tom svetu zaključio da je najmoćnija ideja savremenog sveta nacionalistička. I to ne opovrgavaju slučajevi najbogatijih zemalja, koje mogu da glume da nisu nacionalisti. To je ta njihova privilegija moći, održavanje raznih iluzija. Ali Amerika tu ima poseban izazov, to je njen nedostatak koherentnih etničkih korena. Oni se bave stapanjem te mešavine u nacionalnu koherentnost kroz ozbiljan društveni inženjering. Od obrazovnog dela do svakog drugog. U novinarstvu se to jasno vidi. Nemali broj američkih novinara veruje da su slobodni, u to iskreno veruju. E sad, šta su ta ograničenja, da ne kažem uticaj urednika. Da li će nešto što možemo stvarno smatrati slobodnim ili kritičkim novinarstvom završiti u „Njujork tajmsu" na prvoj ili na devetnaestoj strani, ogromna je razlika. Ono što završi na prvoj strani izuzetno je bitno. To je izašlo na videlo tokom 2003. godine, kada je objavljena invazija na Irak i kada je veliki deo liberalne elite tu invaziju podržao. Ako i možemo da kažemo da je bilo ikakvog opravdanja za invaziju na Avganistan, za Irak nije bilo ama baš nikakvog.

Ali novinari, glavni urednici i javno mnjenje u SAD su listom bili za bombardovanje Srbije.

- Bombardovanje Srbije je jako zanimljivo. To je možda najveći konsenzus u istoriji američke politike. Možda naši ljudi nisu svesni u kojoj meri su liberali i konzervativci, levica i desnica, bili ujedinjeni. Koliko su u Americi marginalne snage koje su se suprotstavljale tom bombardovanju. To odvratno bombardovanje me tera da se vratim u današnjicu, vraća me na poređenje Miloševića i Vučića. Mi stalno govorimo o povratku u devedesete. S Miloševićem je bilo mnogo problema. Teško je reći koji je bio veći, ali najveći je činjenica da su on i elita koja ga je podržavala krajem osamdesetih i početkom devedesetih plivali protiv struje, protiv svetske istorije. Za razliku od Miloševića, Vučić pliva u potpunosti u skladu sa strujom i duhom vremena.

Prisutno je i uverenje da Vučić to radi sa izvesnim manama...

- Naravno, mane nisu sporne. One me ne inspirišu danas na pisanje jer onda bih pisao stalno jedan isti tekst. Tim manama sam se bavio uglavnom pišući u „Vremenu" kada je Vučić došao na vlast. Pisao samo o tome i u nekim drugim medijima. Mene sad posebno inspirišu mane njegovih neprijatelja. Bojim se da je nekada rizičnije pisati o njima nego o Vučiću. Tako da, ako bismo već morali da se vratimo u devedesete, meni danas najviše na Miloševića iz 1998. liči srpska opozicija. I to jeste frustrirajuće. Imate situaciju da je njihov najveći neprijatelj, kome negiraju bilo šta dobro i pozitivno, praktično jedini čovek koji možda može da dovede do ostvarenja njihovog sna - do ulaska Srbije u EU.

Zašto bi to nekoga frustriralo?

- Frustrira činjenica da rušite čoveka i da ga predstavljate kao najveće zlo u istoriji, a on u stvari jedini može da ostvari ono što vi tvrdite da želite. Istina, to zavisi od volje država članica EU. Ta ista stvar, povezanost Miloševića, njegove politike i ideje s duhom vremena, to je ta bizarna ideja „kraja istorije". Jedanaestog septembra se istorija probudila iz tog prividnog sna, vratila se na velika vrata, ali tada je ta ideja okovala imaginaciju čak i najvećih stručnjaka za međunarodne odnose. I mi smo tu delovali kao nacija koja je ispala iz istorije, neki otpad sveta, civilizacije. Ti repovi kao da se vuku do danas.

Opširniji intervju sa Zoranom Ćirjakovićem, novinarem, profesorom i komunikologom možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji se od petka nalazi u prodaji

Mladi će tek odlaziti

Suočeni smo sa sve brojnijim odlaskom mladih, prvenstveno obrazovanih ljudi na zapad.

- Tu stoji poražavajuća činjenica o kojoj niko ne govori. Da Srbija uđe u EU, otišlo bi deset puta više mladih. Mi bismo postali slični velikom delu Portugala, Kipra... Neka vrsta neoliberalne pustinje. Kao Hrvatska. Pogledajte BiH. Tamo su nestali Hrvati zato što bosanski Hrvati imaju hrvatski pasoš. Potpuno razumem mlade ljude koji ne žele da rade za sitan novac, kojima je Evropa dovoljno blizu i koji mogu da odu. Ne sudim o njihovim odlukama i izborima.