ZVEZDAN BI BIO NOVI GAVRILO PRINCIP

Zoran Đinđić i Zoran Mijatović su prikupljali dokaze protiv „Crvenih beretki", hteli su da ih isporuče Hagu. Zbog toga su odlučili da ubiju Đinđića. Da sam zastupao odbranu u sudskom procesu, ubedio bih Zvezdana da prizna da je iz političkih i patriotskih razloga pucao u premijera

Toma Fila, najveći živi srpski advokat, putujuća drama razuđene biografije, živa enciklopedija sudskih, političkih, kriminalnih i umetničkih života Srbije, nikad ne propušta priliku da naglasi da „ispod velikog hrasta malo šta raste" dok priča o svom ocu Filoti Fili, čijim je advokatskim uspesima trčao životni maraton i na kraju priznao da je veliki Filota bolji advokat od sina.

- U suštini, moja ambicija nije nikad išla preko mog oca, tako da sam lakše izdržao taj kompleks. Zapravo, meni je bilo važno da niko ne uđe između nas dvojice. Uvek sam govorio: „Moj otac je bolji od mene, ali on je moj otac." Ima jedna zanimljiva i istinita anegdota na tu temu. U Londonu u 19. veku radio je čuveni advokat čiji je sin nastavio njegov posao. Sin je redovno naglašavao da je otac bolji od njega. Međutim, kad god bi nekoga branio, govorili su mu: „Ovo ni vaš otac ne bi umeo bolje." On je ponavljao da bi otac to uradio bolje. Na kraju se ubio. Činjenica je da sam se uvek pitao da li bi to moj otac bolje uradio. U suštini, u odnosu na brojne moje kolege, ja sam u advokaturu ušao na konju. Drugi su išli pešice.

Vi ste bili najmlađi advokat u bivšoj SFRJ.

- Diplomirao sam s manje od 22 godine. Prvo ubistvo sam branio s manje od 24 i od onda sam branio oko 1.000 prestupnika, sa ocem, s bratom, s mojima iz kancelarije i sam najviše. Verujte, za ovaj posao to je mnogo, previše.

Vaš otac Filota Fila uveo je advokatski esnaf na velika vrata u javni život Jugoslavije onom pres konferencijom u hotelu „Bristol". On je advokaturu tim činom učinio značajnom u javnom životu zemlje. Da li ste tada bili svesni šta on radi?

- Bilo je nama apsolutno jasno koliki je značaj imala ta pres konferencija u „Bristolu" 1963. Onima što sporije misle bilo je sve jasno kad su na mog oca počeli užasni napadi od tužilaca, policije, Udbe... Javno i preko medija postavljali su pitanja kako tu advokati mogu da se trse, što bi se oni razlikovali od drugih. „Znate, advokati su privatnici... To su, uopšte, uvek bili neprijatelji socijalističkog sistema..." Bilo je odvratno, ali oni su nam činili reklamu. A moj otac je, što je najsmešnije, bio partizanski borac od 1941, bio je partizanski obaveštajac. „Ali zašto nije nosio pušku?" Onda su ga ovi što su nosili pušku proglasiti za buržuja. Sad se, kao, neko čudi zašto ja, Toma Fila, imam levičarske ideje. Pa, celog života sam bio levičar, ali ne komunista. Jer komunizam je pokvareno levičarstvo, iskvareno.

To je istorija. Vratimo se okrutnoj stvarnosti. U Srbiji se danas od advokature i policije, preko istrage i tužilaštva, do suda, ceo pravosudni sistem kotrlja ulicom. Sve je dobilo neprijatan, ružan i preteći oblik. Advokatura je danas doživela ozbiljnu glacijalnu eroziju.

- Postoji tu jedan apsurd. U vreme SFRJ sve je radilo. Ja sam bio predsednik Advokatske komore Srbije i Jugoslavije. Cela Srbija je imala 3.500 advokata. Beograd manje od 800. Danas, kada ništa ne radi, Beograd ima 4.000 advokata, a cela Srbija 15.000. Čemu? Nažalost, ispostavilo se da su mnogi advokati učestvovali u gangsterskim privatizacijama i uopšte u mnogim drugim radnjama koje nisu dostojne advokatskog posla i kodeksa. I sami su obilato kršili zakone.
U ono vreme komunizma, država je imala svoj način mešanja u pravosuđe. Nisu se oni mešali u regularno pravosuđe, u parnice, čak ni u krivice koje smo branili moj otac, brat i ja. Nije im to bilo u interesu. Njih je zanimalo samo da niko ne dira komunizam, pogotovo Tita. To je bilo kažnjivo i kažnjavano. A svoje kadrove su izvlačili. Nisu ih puštali u sudsku proceduru pa da ih onda sud spasava, nego su ih izvlačili pre suda. Zaustave stvar i nikada i ne dođe do suđenja. Više puta sam pričao da je bila jedna lista CK koja se zvala „kadrovska lista CK", urađena negde pedesetih godina, i tamo je stajalo da će Đoko Kesić biti direktor. On može da uništiti pola srpske privrede, ali uvek će biti direktor jer tako je zapisano. I onda su vas sklanjali.

U vreme SFRJ sve je radilo. Ja sam bio predsednik Advokatske komore Srbije i Jugoslavije. Cela Srbija je imala 3.500 advokata. Beograd manje od 800. Danas, kada ništa ne radi, Beograd ima 4.000 advokata, a cela Srbija 15.000. Čemu? Nažalost, ispostavilo se da su mnogi advokati učestvovali u gangsterskim privatizacijama i uopšte u mnogim drugim radnjama koje nisu dostojne advokatskog posla i kodeksa

Poštujem misao Meše Selimovića koja kaže da život nije ono što ste doživeli, nego ono čega se najčešće setite.

- Sećam se onih sudskih procesa koji su medijski bili najviše zapaženi. Ali znate šta im je zajedničko? Uvek želim da se sećam onih suđenja gde su bili ljudi i na tužilačkoj i na sudijskoj poziciji, a ja kakav sam, takav sam. To su bila lepa suđenja, gde su se branili pravo i pravda. Tužioci i sudije su bili moji protivnici u sudu, ali tu je bio sudija koji želi da utvrdi istinu, tužilac koji nije ostrašćen i nečim usmeren, nego koji jednostavno hoće da dokaže svoje, a ne na silu, ne na autoritet države, vlasti, kao danas kad prete. Znate, bilo je to vreme: vas prozovu, vi uđete u sud, u svakom od tih suđenja vi ste morali da uživate. A ne možete da uživate ako u sudnici vidite da je tužilac već zaseo, puši cigaru, pokazuje neku intimu sa sudijom. Znači, sudija ga se plaši! Ja sam se borio i uspeo da se izborim, ali došao je raspad Jugoslavije. Sudije i tužioci su u istoj zgradi. Oni zajedno doručkuju u onim menzama, zajedno primaju plate, dolazi do nepotrebne intimizacije. I, nažalost, to je i danas tako.
Između ostalog, zbog toga ne ulazim u sudnicu. U sud sam poslednji put ušao 2013, i to u Haški sud. A završio sam pre toga s Borkom Vučić. Ovo danas nije moja igra, znate. Uvek sam govorio: u onome što radite mora uvek biti i doze zadovoljstva; ako je nema, onda nemojte to raditi; radite nešto drugo, idite u neku opštinu, lupajte pečate, budite ćata; to može, a ovo ne može.
Danas, kao što ste rekli, kompletan pravosudni sistem kotrlja se ulicom. Danas je sve spinovanje. Kosovo jeste važno i važno je za ulazak u tu Evropu, ali ono osnovno što treba da se uradi, to se namerno gura pod tepih. To je uređenje pravnog sistema i borba protiv korupcije, sve to zajedno. U tim poslovima nismo makli od početka. A zašto se o tome ne govori? Zato što im ne odgovara. Uređeno pravosuđe je mnogo nezavisno. Prvo, da se razumemo, nema zemlje bez greha, nema pravosuđa bez greha i ništa nije apsolutno nezavisno.

Na šta konkretno mislite?

- Kada govorimo o borbi protiv kriminaliteta, ne očekujte da ga nema uopšte. Mora uvek da bude onoliko koliko je podnošljivo za društvo. Evo, recimo, šta sad moram da priznam ovom režimu - počeli su da sređuju zgrade. Ni zgrade nikada nismo imali. Sada će, kada se završi Palata pravde, svi prekršaji biti na jednom mestu, nećete morati da trčite na 20 mesta po gradu. Tužilaštvo će biti tamo takođe. Kad bude rešen izbor sudija, bez obzira na to da li će pobediti ta priča sudijska, da samo oni učestvuju u izborima, jer to nema nigde na svetu. Znate, izvršna vlast je odvojena od zakonodavne. Dobro, to lepo zvuči, ali zakonodavna vlast bira izvršnu vlast. Znači, ipak ne može to što traže sudije i tužioci, da potpuno budu izmešteni iz ostalih sistema i da Vrhovni savet sudstva bira nove sudije i da sve radi kako njih 15 hoće, odnosno dva manje sada, to je, znači, 13 ili 10, kako se predlaže. Neki uticaj mora da postoji. Ili prvi izbor da bude u Skupštini pa dalje da idu oni, ili da se izabere pet, što su oni nazvali - pet uglednih pravnika koji će se birati u Skupštini.

Nijedna država na svetu svog predsednika republike nije izručila! Mi smo dali sve što smo imali, do vrha natovareni kamioni važnim državnim dokumentima, ceo arhiv državni, vojni i policijski, poslati su u Hag. Mi sad to ne možemo da vratimo

Ili da bude pet-pet. Možda ne bi trebalo da bude to sa uglednima, nego da bude jedan profesor s Pravnog fakulteta, jedan iz Skupštine, jedan iz advokature, onda možda i dva iz Skupštine, recimo. Pa da većina budu sudije. Ili tri iz Skupštine, dva ovako. Tu neku kombinaciju, a ne opet da zakonodavna vlast svih pet bira. Onda će moći da počne da biva nezavisno pravosuđe. Ali slatka je vlast, koja kontroliše sve, a policiju posebno. Ministarstvo unutrašnjih poslova treba da bude ministarstvo za uniformisanu policiju. Oni danas čuvaju granice, što je vojska nekad radila. Znači, ovo što nas interesuje za pravosuđe ne treba da bude u MUP-u. Treba da bude u Ministarstvu pravde ili pod tužilaštvom da bismo izbegli ono da policija piše prijavu pa da tužilaštvo reaguje. Onda su zajedno jer zajedno imaju isti zadatak da tužilaštvo naređuje šta da radi policija ili bar Ministarstvo pravde, svejedno. To su reforme.

Nijedna vlast u Srbiji nije se istinski uhvatila u koštac s korupcijom?

- Kad govorimo o korupciji u sudu, mi svi mislimo da tamo sudija preko advokata od nekoga uzima pare. Pa, ko je kome davao pare u sudnicama? Je l' neko lud ovde? To su gluposti! Veća je opasnost korupcije, ne finansijske, nego da bih vam zaposlio ženu da napreduje, donesite tu i tu presudu pa ćete otići u apelacioni sud iz prvostepenog. Toga je bilo, pogotovo posle pada Miloševića. Taj Specijalni sud je izmišljen da bi sproveo neke zahteve. Ja sam to i rekao na suđenju. Samo zato što sam ja Toma Fila, nisu me kaznili, ali su ostale kolege rekle: „To ti možeš, mi ne možemo."

Vratimo se priči o Hagu, o izručenju Slobodana Miloševića. Bez obzira na to šta mi o njemu mislili, nedopustivo je njegovo izručenje Hagu. Mogli smo da mu sudimo u Srbiji ako su postojali pravni osnovi za to?

- To je velika sramota, to je više nego poniženje. Vidite, ja mislim da se tu radilo prvenstveno o novcu. To kao advokat ne mogu da dokažem, ali Rusi su mi rekli da je novac za izručenje Miloševića dat, samo ne znaju kome. Brojka je išla od šest miliona do 60 dolara. To znači da je on prodat, a ne predat. To sada i Mira Marković tvrdi, da i ona zna da su dali novac. Ne mogu to da dokažem, ali mislim da je njega neko naplatio. I znate zašto, dan uoči hapšenja Miloševića čekali su me da dođem iz Haga da bih bio prisutan kao njegov branilac. On je to tražio. Dan ranije su pokušali na gangsterski način da ga izruče. Došli su ljudi u civilu, to je ova banda iz Surčina. Uglavnom, ljudi koji su iz stanice milicije u Majke Jevrosime uzeli su automatsko oružje i onda su pokušali da ga zaskoče jer je plan bio da ga ti dripci uhapse, odvezu u Tuzlu i onda da naplate ucenu, a da Đinđićeva grupa kaže: „Pa, nismo mi krivi. Ništa mi nismo znali." Medutim, Pavković nije povukao „Kobre" i nisu uspeli. Sutradan je Pavković povukao „Kobre" i onda su došli regularnom snagom JS.

Brana Crnčević je pisao da je izručenjem Miloševića Hagu država Srbija izgubila ono malo suverenosti što je imala, a da su smrću patrijarha Pavla Srbi izgubili veru u Boga i pravoslavlje, te da je dolaskom DOS-a sve zatrto.

- Dolaskom DOS-a, Srbija nije učinila korak napred. Paljenje Skupštine se u suštini dogodilo da bi se uništili glasački listići. Voleo bih da je kod nas praksa kao u SAD: kad se izabere novi predsednik, on onom prethodnom predsedniku daje aboliciju. Ali kada je hapšen Milošević, tada su Đinđić, Koštunica i Milutinović potpisali da ga neće goniti i da ga ne hapse zbog Haga. Đinđic je kao predsednik tadašnje vlade potpisao da ga neće izručiti u Hag, a izručio ga je. Potpisao je da neće biti gonjena Miloševićeva porodica, sin, ćerka i supruga, a gonjeni su. Rekao je i da neće dirati imovinu, a dirali su je. Znači, ništa od onoga što je obećao, Đinđić nije ispunio. Upozoravao sam Miloševića, ali on je verovao Đinđiću.
Nijedna država na svetu svog predsednika republike nije izručila! Mi smo dali sve što smo imali, do vrha natovareni kamioni važnim državnim dokumentima, ceo arhiv državni, vojni i policijski, poslati su u Hag. Mi sad to ne možemo da vratimo. Vojna bezbednost sve je hapsila. Hteli su i mene da uhapse zato što sam gledao dokumenta koja, po oceni Bramerca, nije trebalo da gledam. Bramerc i Miki Rakić su došli u Beograd da me uz blagoslov ili bez blagoslova Tadića uhapse, a onda me je šef kabineta Ivice Dačića upozorio...

Đinđiću je Pavković predao neka važna dokumenta koja su imala oznaku "državna tajna"?

- To je tačno. Bila su to dokumenta spakovana u dve kese butika "Dolce Vita", koji više ne postoji. To su bila razna dokumenta koja su pokazivala po Pavkoviću i Đinđiću da je kriv Milošević, zapisnici grupe ljude koji su radili '98. godine na Kosovu, držali su sastanke, koordinaciono telo je to nazvalo i to je ono što je nas zaklalo. Sva ta dokumenta su oni dali, pa da li može, da li ima zemlje na svetu gde načelnik generalštaba i predsednik vlade nekom 15. po redu zameniku tužioca u Hagu predaju dve kese "Dolce Vita" butika sa dokumentima - to nema nigde.

Vi ste više puta rekli nekoliko kratkih ali baš neprijatnih rečenica o DOS-u i Đinđićevoj Srbiji?

- Nemam problem sa Đinđićem, nek mu se podigne spomenik, mada treba da se sačeka 50 godina, ali dobro. Ono što se dešavalo nema odliku poštovanja naroda, jer sam se sam branio od jedne zločinačke kupoprodaje u kojoj je trebalo da se utvrdi da je Borka Vučić menjala poslovni prostor u ovoj kuli CK koja treba "da se sruši", jer je sklona padu, ali kao što vidite, evo, i dan-danas stoji, zato što je to trebalo da se proda i, kao što su mi rekli, koliko je para dato za nju na stolu, toliko je i ispod stola. Toga sam se nagledao. Četiri miliona i još toliko ispod stola. Ne mogu da dokažem za koliko je prodat "Sartid", meni su neki obavešteni Rusi rekli, to sam i u knjizi napisao, da je neko uzeo 6,2 miliona dolara provizije za prodaju smederevske Železare. Uplaćeno je jednoj banci na Kipru. A kome su dali to na kraju...

Opširniji intervju sa našim najpoznatijim advokatom Tomom Filom pročitajte u najnovijem broju Ekspresa koji će se od petka naći u prodaji na kisocima