106 GODINA OD NAJVEĆE POMORSKE TRAGEDIJE U 20 VEKU: Kako je s Titanikom potonula iluzija o tehnološkoj nadmoći

Putovanje njim, bilo je stvar prestiža. Svi su želeli da budu deo istorije i najveće putničke fantazije dvadesetog veka. Da su samo znali da će najbitnije putovanje njihovih života, za veliki broj njih, biti i poslednje. Na današnji dan pre 106 godina, dogodila se najveća pomorksa tragedija prošlog veka, potonuo je Titanik.

Priča o tome kako je 2208 putnika provelo poslenje trenutke na brodu. Te večeri je potonulo mnogo više od 1500 duša. Potonula je iluzija o tehnološkoj nadmoći i  nezaustavljivom napredku ljudskog društva.

-Tragedija Titanik je bilo pucanje mehura od sapunice. Početak 20. veka obeležio je opšti osećaj tehnološkog blagostanja. Liftovi, automobili, bežični radio, avoni. Sve je delovalo tako čudesno na spirali uspeha koja se uzdizala do beskraja.  Onda se sve srušilo i palo - rekao je Džejms Kameron, reditelj filma Titanik 1998.

Najveći putnički parodbrod tog vremena, izazvao je ogromno interesovanje kada je iz Engleske luke u Sautemptonu isplovio 10. Aprila 1912. godine. Nakon kratkog zadržavanja u Francuskoj i Irskoj, brod je sa 2208 putnika i 900 članova posade krenuo put Njujorka.

Kako je i dolikovalo, putnici tada najslavnijeg putničkog broda, bili su visoki zvaničnici, bogati industrijalci, kao i poznati umetnici.

Sudar sa velikom santom desio se četiri dana nakon isplovljavanja 14.aprila, oko  23. 30 časova.  Od trenutka kad  je posada primetila ledeni breg do udaranja u isti, prošlo je 37 sekundi.

-Čuo se zvuk nalik cepanja platna, ništa glasnije od toga, izjavio je kasnije jedan od preživelih.

Iako su smatrali da  je katastrofa izbegnuta, članovi posade nisu bili svesni da je nevidljivi greben sante leda  koji se nalazio pod vodom napravio rascep na brodu dužine gotovo 90 metara.

Gotovo svi kada bismo zažmurili mogli bismo da zamislimo scene preživljavanja, koje su slikovito opisane u istoimenom filmu. Međutim ono što je možda manje poznato jesu priče vezane za najimućnije članove Titanika i to kako su oni proveli poslednje trenutke na njemu.

Glavni dizajner Titanika, Tomas Endrujus poslednji put je viđen u u salonu prve klase, kako u opštem haosu oko sebe, odsutno posmatra slike na zidu. Spasavanje sa broda, koji je bio njegovo životno delo, nije bila opcija.
Džon Aston četvrti, veteran Špansko-američkog rata, investitor, član čuvene porodice Astor i jedan od najbogatijih ljudi tog vremena smestio je svoju trudnu  suprugu u čamac i zamolio je da pođe sa njom. Odbijen, uspeo je da je poljubi pre nego sto je čamac otplovio. Ostala je upamćena njegova duhovitost, uprkos drami koju je preživljavao zajedno sa ostalim ljudima oko sebe.

Obratio se konobaru kome je pomagao u evakuaciji rečima – Jeste da sam malopre tražio led od vas, ali bas ste preterali.

Tokom strašne tragedije zaživela je još jedna legenda čiji je glavni junak bila Margaret Braun. Amerikanka koja je dobila naziv „nepotopiva Meri“. Mnogi putnici prve klase su je sa nipodaštavanjem gledali, jer je spadala u onaj krug „novih bogataša“. Bogatstvo je stekla razvodom od imućnog supruga. Međutim kakvo je oduševljenje predstavljala Moli.
U opštem haosu, okružena panikom koja je vladala, pokazala je neverovatnu smirenost i požrtvovanost. Ostala je zapamćena po tome što je nagovorila kormirala čamca 6 da se vrati po još jedu turu putnika. Nijedan čamac to nije učinio, iz opravdanog straha da će ih mnoštvo putnika u moru potopiti u pokušaju da se popnu. Njena priča je oživljena brodvejskim mjuziklom 1960.  kao iu  filmu 1964. pod imenom „Nepotopiva Moli Braun“.

Prošlo je tačno 106 godina od večeri kada je Titanik potonuo. Isto toliko je prošlo od trenutka kada se udavila i poslednja ljudska sumnja da je čovek, koliko god napredovao, superiorniji od prirore i da može da je kontroliše.

Ukleta sudbina tokom gradnje 8 poginulih, 246 povređenih radnika
Brod je građen u brodogradilištu Narland i Volf  u Belfastu a za kompaniju Vajt star lajn. Gradnja je počela 31. marta 1909.godine a trup je u more porinut 31.maja 1911.godine. Na gradnji broda je radilo oko 15.000 radnika u samom brodogradilištu, od kojih je 246 povređeno, a 8 je poginulo tokom gradnje.
Brod je ukupno koštao oko 7.500.000 dolara, što bi preračunato u današnjim dolarima bilo 178.571.000. Naravno, današnji putnički brodovi koštaju od 350 do 900 miliona dolara, što bi možda bio bolji ekvivalet, u odnosu na novac.