Istorija
06.02.2018. 17:32
R.E.
19. GODINA OD POČETKA PREGOVORA U RAMBUJEU: Kako je pronađen alibi za početak agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju
Na današnji dan navršilo se 19. godina od početka propalih pregovora u Rambujeu kada su se sastale srpska, albanska i delegacija međunarodne zajednice da reše problem Kosova i Metohije. Međutim pregovori će ostati u istoriji zabeleženi kao primer " alibi diplomatije" odnosno simulacija pregovaranja kako bi se obezbedio alibi za primenu sile prema određenoj strani. U ovom slučaju pred Srbiju je bio stavljen “ultimatuma”, koji je ona dobila zbog čega je 24.marta iste godine usledila agresija 19 članica NATO pakta na Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Pregovori su se održavali u zamku Rambuje 40 kilometara od Versaja. Francuski predsednik Žak Širak otvorio pregovore između vlasti SRJ i kosovskih Albanaca o rešavanju krize na Kosovu. Na konferenciji koja je trajala 17 dana učestvovali su predstavnici vlasti u Srbiji i kosovskih Albanaca, uz posredovanje izaslanika SAD, Rusije i EU, Kristofera Hila, Borisa Majorskog i Volfganga Petriča. Krah konferencije označio je kraj nastojanja da se kosovska kriza reši mirnim putem. Nažalost, dve strane nisu uspele da nađu zajednički jezik, nakon čega je usledilio krvava NATO agresija i bombardovanje Srbije.
U svojoj knjizi "Put u Rambuje" dr Predrag Simić naveo je da su sporne odredbe pregovora bile vojno prisustvo NATO u SR Jugoslaviji i održavanje referenduma na Kosovu, posle tri godine.
Ričard Holburk sastao se posledni put sa Miloševićem u martu 1999. i ponudio mu zadnju šansu da prihvati ugovor u Rambujeu, po kojem bi Kosovo dobilo natrag svoju autonomiju, OVK se razoružala a mirovne snage i NATO se rasporedili na to područje. Milošević je odbio, što je dovelo do NATO - ovog bombardovanja SRJ, koje je trajalo 78 dana, od 24. marta do 11 juna 1999.
Kasnije je Volgang Petrič pred Haškim tribunalom izjavio da je predlog sporazuma iz Rambujea bio u interesu Jugoslavije. On je rekao da je bilo predviđeno da se sporazum iz Rambujea " preispita i revidira " posle tri godine na osnovu " volje naroda ", ali da je ta formulacija u odlučivanje uključila i srpska i albansku stranu i nije neminovno predviđala referendum, budući da je međunarodna zajednica "naučila lekciju referenduma u BiH".
U tekstu sporazuma u Rambujeu, koji je unapred bio napisan i koji su Vlada Srbije i kosovski Albanci trebalo samo da potpišu ustvari se pozivala Srbija da prihvati NATO trupe na svojoj teritoriji. Na taj način je Slobodanu Miloševiću postavljena jedna vrsta ultimatuma i "jedinog rešenja" za krizu na Kosovu i Metohiji. Punih 17 dana šefovi diplomatija nisu uspeli da se dogovore i da ubede kosovske Albance i Miloševića da potpišu privremeni mirovni sporazum. Razišli su se 23. februara sa najavom da će se ponovo okupiti 15. marta.
Amerikanci su imali plan - a to je raspoređivanje NATO snaga na Kosovu, ali njihovo insistiranje da pregovori moraju početi 7. februara i završiti se za sedam dana potpisivanjem unapred sročenog sporazuma, nakon čega bi usledilo raspoređivanje NATO snaga, koje su bila "garancija primene sporazuma"-propalo je.
Postavlja se pitanje zbog čega su Srbi i Albanci rekli NE. naime, Amerikanci su očekivali da će Albanci reći nedvosmisleno da sporazumu jer je SAD mogla da prekine liniju snabdevanja OVK. A za Srbe je stvar bil vrlo jednostavna-nikakav sporazum koji naznačava nezavisnost Kosova nije bio prihvatljiv, a o vojnom aneksu koji predviđa raspoređivanje NATO trupa nije htela ni da razgovara.
Naime, Amerikanci su bili iznenađeni zbog čega albanska strana ne želi da prihvati sporazum da koji im posle samo tri godine garantuje referendum o nezavisnosti. Glavni čovek NATO-a, Vesli Klark je Hašimu Tačiju, tadašnjem predstavniku pregovaračkog tima i vođi UĆK garantovao bezbednost za albanski narod, a čak je i Madlen Olbrajt nekoliko puta dolazila u Rambuje i bodrila Albance da pozovu svoje sunarodnike da potpišu sporazum.
Tako da su Albanci u načelu prihvatili sporazum, ali je naredna runda pregovora odložena za 15. mart, kada su dve strane, srpska i albanska potpisale dva potpuno različita sporazuma.
Delegacija kosovskih Albanaca potpisala je sporazum koji su ponudili međunarodni pregovarači, dok je državna delegacija Srbije potpisala sopstveni predlog političkog sporazuma - Sporazum o samoupravi na Kosovu i Metohiji.
Ni u poslednjem pokušaju, 22. marta, specijalni izaslanik SAD Ričard Holbruk nije uspeo da ubedi tadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića da prihvati sporazum o Kosovu i razmeštanje stranih trupa u pokrajini.
Dva dana kasnije, 24. marta, NATO-a je započeo bombardovanje SR Jugoslavije, što je posle 78 dana rezultiralo povlačenjem jugoslovenskih snaga sa Kosova i uspostavljanjem privremene administracije Ujedinjenih nacija u pokrajini.
OVO SU RAZLOZI ZBOG KOJIH JUGOSLOVENSKA DELEGACIJA NIJE POTPISALA SPORAZUM
- Od Jugoslavije je traženo da pristane Na Ustav Kosmeta u čijem stvaranju nije učestvovala i na koji i naknadno ne bi imala pravo da utiče, odnosno ne bi mogla da utiče na kosovske zakone čak i ako su u suprotnosti sa jugoslovenskim i srpskim propisima (od SRJ i Srbije se tražilo da svoj Ustav i zakone prilagode odredbama Sporazuma);
- Sporazum je predviđao funkciju šefa implementacione misije koji bi imao pravo da donosi odluke koje su obavezujuće za ugovorne strane. Šef implementaci-one misije bio bi jedini i konačni tumač političkog dela Sporazuma, a komandant međunarodnih, odposno NATO snaga, vojnog dela sporazuma;
- Sporazum je formalno obezbeđivao jednakost svih etničkih zajednica na Kosmetu, a istovremeno je omogućavao nejednakost među njima. Čak je predviđao da se granice opština mogu menjati, što je značilo da mogu biti formirane takve opštinske granice
- Posebno js bila neprihvatljiva odredba kojom se izričito utvrđuje da će se predviđena rešenja primenjivati tri godine, da bi se nakon toga na međunarodnom skupu donela odluka o konačnom statusu Kosova, što je značilo - referendum o nezavisnosti. Takvim rešenjem otvorena je mogućnost da se nakon tri godine referendumom šiptarskog stanovništva legalizuje otcepljenje Kosmeta;
- Da bi državnost pokrajine bila dovedena do kraja, Sporazumom je predviđeno da Kosovo u pogledu međunarodnih odnosa i svoje nadležnosti ima status Republike utvrđen članom 7 Ustava SRJ. To je konkretno značilo da bi pokrajina imala pravo da održava međunarodne odnose, osniva sopstvena predstavništva u drugim drža-vama, učlanjuje se u međunarodne organizacije i zaključuje međunarodne sporazume.
- Vojni deo sporazuma koji su SAD podmetnule kao poseban dodatak B (Status multinacionalnih snaga za implementaciju), bio je tako sročen da čitav dokument ne bude prihvatljiv za SRJ, jer je predviđao klasičnu vojnu okupaciju u zemlji. Tim dodatkom B, pored ostalog, predviđeno je:
- Da se kompletne vojne i policijske siage SRJ i Srbije povuku sa Kosmeta, izuzev 1.500 vojnika i 75 policajaca, koji bi obezbeđivali državnu granicu prema drugim zemljama. Taj broj snaga bezbednosti je, realno gledano, nedovoljan, ne samo za obezbeđenje veoma osetljive jugoslovensko-albanske granice već i za sprečavanje najobičnijeg šverca;
- Da se sa Kosova povuče i kompletna vojna tehnika, ne samo tenkovi, topovi i drugo teško naoružanje, već i sva defanzivna sredstva, uključujući radare, lansere raketa zemlja vazduh koji se koriste sa ramena i dr.
- Da garant sprovođenja sporazuma na Kosmetu budu trupe NATO-a čiji maksimalan broj nije ograničen, što znači da bi mogao, po potrebi, da se neograničeno povećava;
- Da u sastavu međunarodnih vojnih snaga mogu biti i druge države (nečlanice NATO-a) o čemu augonomno odlučuje sam NATO, koji sa tim trećim zemljama sklapa i odgovarajući sporazum bez ikakvog konsultovanja sa SRJ o tome da li su jedinice tih trećih zemalja za nju prihvatljive;
- Da međunarodne snage (trupe NATO-a) kontrolišu i regulišu kopneni saobraćaj na Kosmetu i vazdušni prostor iznad pokrajine, na čak i vazdušni prostor 25 km izvan Kosmeta u dubinu teritorije Jugoslavije, pri čemu je vazduhoplovima Jugoslavije zabranjen ulazak u taj vazdušni prostor bez posebne dozvole nadležpog komandanta NATO-a;
- Da snage NATO-a mogu da preduzimaju sve akcije koje nađu za shodno, uključujući i primenu oružane sile;
- Da snage NATO-a neće biti odgovorne ni za kakvu štetu koju svojim aktivnos-tima mogu da prouzrokujujavnoj ili privatnoj imovini;
- Da snage NATO-a imaju poseban status koji je preciziran vojnim aneksom B
U delegaciji Srbije bili su i tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović, predsednik Veća građana Skupštine SRJ Milomir Minić, a u nezvaničnim razgovorima spominjala su se i imena tadašnjeg urednika lista “Politika” Dragana Hadži-Antića i visokog funkcionera SPO Milana Komnenića.
Delegacija Albanaca sa Kosova, čini se bila je na većem nivou od srpske a nju su činili Ibrahim Rugova, sadašnja predsednica Edita Tahiri i Hašim Tači, kao i Jakup Krasnići.
Komentari
