BROJ DVA U TITOVOJ JUGOSLAVIJI KOJI JE VOLEO DRUGARICE HIGIJENIČARKE

Edvard Kardelj, zvani Krištof, Sperans i Brik, glavni ideolog jugoslovenskog socijalističkog sistema, umro je 1979. godine, dve godine pre Josipa Broza Tita kojeg je trebalo da nasledi.

Nakon pada Aleksandra Rankovića (1966.) imao je moć koja se mogla uporediti samo s Titovom. Štaviše, u ustavnoj debati (od 1967. do 1974.) njegove ideje i politički manevri su u mnogo čemu „nadjačali" Titove, pa je Jugoslavija u tom poslednjem razdoblju bila više Kardeljeva nego Titova. Naročito je Kardeljeva trebala postati Jugoslavija nakon Tita, koju Kardelj nije dočekao, smatra Dejan Jović autor knjige "Jugoslavija - država koja je odumrla".

Jović objašnjava kako je bilo moguće da neko ko je ipak bio samo „broj 2" u jugoslovenskoj socijalističkoj hijerarhiji ostvari toliki uticaj i da na kraju prevagne nad Titom.

Prvo, radilo se o samom Titovom karakteru, naročito u kasnijim godinama života. Tito je počeo kao revolucionar, a završio kao konzervativac i pragmatičar, sklon kompromisima. Kad god je mogao, pokušao je izbeći sukob, pa je često ostavljao da skriveni sukobi dugo tinjanju. Kardelj se, međutim, uspešno „izmakivao" (delom i tako što je veći deo godine provodio u Ljubljani), a takođe mu je i trebao kao neka vrsta „revolucionarne savesti". Uz to, Kardelj je prema njemu pokazivao veliku lojalnost, koja je čak išla do toga da su u određenim trenucima jedan s drugim bili na „vi".

Njegova supruga Pepca, koju je Jović poznavao, istakla je upravo taj aspekt kao ključan za objašnjenje Kardeljeve dugovečnosti u Titovoj blizini (koja je opet bila uvek kombinovana stanovitom distancom prema njemu). „Nikada nije zaboravio da je Tito osoba broj 1", rekla je Pepca jednom prilikom.

Drugo, Tito je došao na vlast kao tada stariji čovek (1945. je već imao 53 godine, a to su u tadašnje vreme bile ozbiljne godine), pa je zapravo cela njegova vladavina, a naročito nakon 1963., jedan stalni pokušaj da se ostave neki solidni temelji za Jugoslaviju nakon njega. Kardelj je ponudio upravo takvu viziju, pa ju je Tito, koji sam nije bio vizionar, a i po prirodi je bio suviše pesimističan da bi verovao u neke dugoročne projekcije - „konstatovao", ako već ne i (svim srcem) prihvatio.

Kako su saborci postali sobarice
Kada je, u 69 godini života, umro Edvard Kardelj, kome se Tito intimno obraćao nadimkom Bevc, nekrolog je sačinio Ivan Maček - Matija, brat Kardeljeve žene Pepce.

"V mladom rodu bo vzklilo seme ki ga je sejal" - U potomstvu će uroditi seme koje je on posejao, napisao je Matija, general i narodni heroj, još važnije slovenski šef Ozne.

On opisuje kako je Bevc imao puno para dok je u Moskvi predavao na kominternovskom sveučilištu KUMZ, ali nije bio škrt, nego je druge Slovence, partijce pozivao u restorane na večere. Takođe, spominje se kako su se nalazili u stanu kod druga Ivana Regenta, s kojim je Kardelj imao "malo napete odnose". Inače, Regent (dvostruko stariji od Edvarda) pravi je osnivač slovenske Komunističke partije, samo što je Tito 1937. izveo udar, izbrisao svu prethodnu istoriju i organizaciju poverio mladom Bevcu, koji je bio njegov, a ne samo moskovski čovek. Od tada drug Edvard figurira kao osnivač KP Slovenije, što, naravno, nije sasvim istinito, piše Denis Kuljiš za hrvatski Jutarnji list.

Na kraju nekrologa sledeći prizor: na samrtnoj postelji Bevc prima unuke - najmlađu Katru (Katarinu), Janeza i Igora. Upravo među njihovim vršnjacima, obećava Matija, niknuće ono seme koje se spominje u naslovu.

Zapravo, u toj porodici je bilo dosta tragedija. Kardeljev sin Borut ubio se 1971., a udovica Pepca obesila se 1990. o vodokotlić u WC-u na dan kad je Slovenija iz naziva Republike izbacila pridev "socijalistička". Kardeljeva ćerka je ostala u drugom stanju dok je još bila u  gimnaziji na Dedinju, što je onda bila velika sramota, pa su je brzo udali i poslali u Ljubljanu.

Borutov sin Janez Kardelj postao je akademski slikar, a Igor Šoltes (1964.), sin Kradeljeve ćerke, šef slovenske državne revizije. I bio je vrlo uspešan - ulovio je Janeza Janšu, arhineprijatelja levice, u korupcijskoj aferi dobave oklopnih vozila Patria. "General Glanzkopf", kako ga ustrajno naziva Mladina, osuđen je na dve godine zatvora. Kad je Alemka Bratušek formirala vladu, ponudila je Igoru ministarstvo zdravstva, ali su se suprotstavili - Socijaldemokrati, postkomunisti, koji ne žele da im se tu mota neki Kradeljev unuk.

Ali vratimo se na štamparsku grešku iz Matijinog nekrologa, kada su u slovenskom centralnom dnevniku saborci postali - sobarice.

- Štamparska greška kunderinskih razmjera načinjena je u rečenici Matijina nekrologa koja je trebala glasiti: "Vselej je imel posluh na ljudi, za sodelavce, soborce" (Uvijek je imao sluha za ljude, suradnike i suborce). No ispalo je "... za ljudi, za sodelavce, sobarice". Zaista se pričalo da je drug Kardelj bio slab na sobarice. Onako malo tunjav, smiješnoga hoda (hodao je na prstima, što je posljedica bolesti u mladosti) navaljivao je, navodno, na drugarice higijeničarke. Pa i njegov vrhovni šef oženio se jednom, drugaricom Jovankom, bojnicom saniteta, koju je u rezidenciju kao higijeničarku instalirao - poslije odgovarajuće provjere - sam drug Stevo - navodi Kuljiš.