DAO SAM REČ DA ĆU BRANITI OVU ZEMLJU AKO JOJ BUDE TEŠKO

DAO SAM REČ DA ĆU BRANITI OVU ZEMLJU AKO JOJ BUDE TEŠKO


Na današnji dan 29. septembra 1991. navršilo se tačno 27 godina od herojske smrti majora Milana Tepića koji se zajedno sa svojim vojnikom na redovnom odsluženju vojnog roka Stojadinom Mirkovićem svesno žrtvovao kako bi spasao svoje saborce iz centralnog vojnog skladišta borbenih sredstava Bedenik kod Bjelovara.

 

Priča o herojskom podvigu majora Tepića počinje opsadom kasarne u Bjelovaru i centralnog skladišta borbenih sredstava u obližnjem selu Bedenik koja je trajala je od jula meseca 1991. godine, kada su ovi objekti bili okruženi naoružanim pripadnicima ZNG i MUP RH.

Prema dogovoru JNA i tadašnjih hrvatskih vlasti, evakuacija kasarne i vojnih objekata trebalo je da se desi 1. oktobra 1991. Međutim, kasarna je pod rukovodstvom potpukovnika hrvatskih paravojnih snaga Josipa Tomšića napadnuta dok su u njoj bili vojnici i oficiri sa preostalim članovima porodica. Uz pomoć 2.000 vojnika, kasarna u kojoj nije bilo vode ni struje danima, napadnuta je i zauzeta. Tako je major bio prinuđen da se sa vojnicima povuče u skladište.

Ne želeći da prepusti oružje iz kasarne “Vojnović“, hrvatskim snagama, Tepić je svojim vojnicima naredio povlačenje na bezbednu razdaljinu od skladišta.

Prema nekim izvorima, na to ih je upozorio rečima: „Vojsko, slušajte me dobro! Ne znam koliko ćemo moći ovako još da izdržimo, ustaše će tek žestoko navaliti i nastojati da nas zaskoče. Zato su pažljivi sa vatrom i izbjegavaju da udare po skladištu, i ovo što mi imamo ovdje je za njih više nego dragocjeno. Kad dođe trenutak, kad se više ne bude moglo izdržati i kad dođe muka do oka, tražiću da se udaljite na pristojnu udaljenost od glavnog objekta. Da ne zamerate mi ako sam negde prema nekom pogriješio, ali hoću dvije stvari da uradim uz vašu pomoć. Da ustašama ne dam Bedenik, i da vi ostanete živi. Neka neko od vas sačuva moj ratni dnevnik.“

Kad su se vojnici našli na dovoljnoj udaljenosti, a hrvatska vojska već se približila objektu, minirao je skladište municije sa 170 tona eksplozivnih sredstava, a major Tepić ga je digao u vazduh. Osim njega i vojnika Stojadina Mirkovića koji mu je štitio odstupnicu, poginulo je zvanično 11, a nezvanično 200 ZNG koji su napadali skladište, a koji su se posle vodili kao nestali. Tako je Milan Tepić ušao u istoriju na sličan način kao i resavski vojvoda Stevan Sinđelić.

Poznato je da je sa Tepićem poginuo i vojnik na redovnom služenju vojnog roka Stojadin Mirković, iz okoline Valjeva. Mirković je sa topa na oklopnom transporteru dejstvovao po napadačima sve dok nije pogođen protivoklopnim projektilom. U znak odmazde streljan je i komandir straže Ranko Stefanović.

Predsedništvo SFRJ je Tepića, 19. novembra 1991. godine, posthumno odlikovalo Ordenom narodnog heroja, što je ujedno i poslednje takvo odlikovanje koje je dodeljeno nekom učesniku rata.

Major Tepić ostaće upamćen po rečima: “Jedanput ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško”.

Vojnik Stojadin Mirković je tek 31.12.1999. godine, na inicijativu Udruženja boraca iz Valjeva i tamošnje lokalne samouprave, odlikovan Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.

Tepićevo ime nosi jedna ulica u beogradskoj opštini Savski venac, kao i u većem broju gradova u Srbiji i Republici Srpskoj. U njegovu čast Vojska Republike Srpske ustanovila je Orden za zasluge u ratu, koji nosi Tepićevo ime.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar