DOSIJE OCA SRPSKE UDBE, PRVI DEO

Bilo bi krajnje pogrešno tvrditi da je zaboravljen, jer on nije bio čovek kojeg bi čak i nedosledno i mutno srpsko istorijsko sećanje potrpalo zaboravom. Bio je zapravo skrajnut jer svi njegovi poznanici, a tek saborci i prijatelji, ni s njim mrtvim nisu mogli da se nose. Nisu imali glavu koja bi ga sa sigurnošću stavila u adekvatnu fioku

Ovo je priča o Slobodanu Peneziću Krcunu, velikoj enigmi i kontroverzi novije srpske istorije, oko koje se i danas sukobljavaju grubo njeno čitanje i  neminovnost da se ispisuju nove njene naučne stranice. Na ovu neminovnost nas upućuje činjenica da je vreme od njegove pogibije u saobraćajnoj nesreći, koja se dogodila 6. juna 1964. u selu Šopići kod Lazarevca, kroz svoje stroge sudove procedilo važno saznanje da se radi o ubistvu. Likvidiran je po naredbi Josipa Broza

Vreme kao najpravedniji sudija nedavno je u dnevno srpsko sećanje vratilo Krcuna značajnom izložbom pod naslovom "Mleko i krv" u Istorijskom arhivu u Užicu, gde su izložena nepoznata privatna porodična dokumenta porodice Penezić, koja su Arhivu trajno ustupila Krcunova deca. Tim povodom štampana je i knjiga njegove prepiske sa suprugom Grozdanom - Zinom Penezić pod naslovom "Pisma bez kurira" (u izdanju "Večernjih novosti"), koja otkriva mnogo toga

Mnogo pre ovog Krcunovog povratka, njegovi savremenici i poznanici, istoričar Venceslav Glišić, novinar i publicista Slavoljub Đukić i saradnik Slobodana Penezića, njegov prijatelj i nekad prvi finansijski inspektor u SFRJ Konstantin Pušara - to se vidi i iz beležaka Dobrice Ćosića - svedoče da je Krcun bio poslednji političar u Jugoslaviji koji je mogao da preusmeri njen tragičan istorijski rastanak. Istorija je takođe pokazala da je Slobodan Penezić zapravo jedini političar među Srbima koji se otvoreno suprotstavljao Brozu zbog njegove antisrpske politike.

O ovim, apsolutno novim viđenjima Krcunove ličnosti "Ekspres" će se baviti u nekoliko nastavaka.

Niko od naših sagovornika i svedoka, do kojih je "Ekspres" došao, ne osporava da je osnivač i prvi načelnik Ozne a kasnije Udbe okrvavio ruke, da je pod njegovom komandom bez suda i zakona ubijeno na desetine hiljada Srba, tačnije više od 59.000, niti je to namera "Ekspresa". Njegov greh je još veći, tim pre što je bio slepi poslušnik dvojice silnika: Aleksandra Rankovića, čoveka skromnih mentalnih mogućnosti, i Josipa Broza, koji za srpsku istoriju nema validnu ulaznicu. Krcun je sve shvatio kad je obavio krvavi posao, posle čega je odbačen i likvidiran. Ranković sve to nije razumeo do danas.

Slobodan Penezić Krcun je bio i osta najortodoksniji "VERNIK". Nije verovao u Boga i Srpsku pravoslavnu crkvu, imao je on svoje Bogove, menjao ih je u raznim burnim fazama svoga života. Sve što je radio bilo je kristalno vidljivo. Rođen je 2. juna 1918. u Užicu. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, bio je dobar đak, a profesori su posebno cenili njegovu inteligenciju i specifičan humor. Bio je krhke građe, a u uličnim dečjim i mladićkim sukobljavanjima iskazivao je snažnu crtu vođe.

U Zemunu 1937. upisuje Poljoprivredno-šumarski fakultet gde se prvi put nepovratno smrtno zaljubljuje u Komunističku partiju Jugoslavije. Na fakultetu je bio izuzetno razvijen revolucionarno-omladinski pokret. Pre te ljubavi vodio je boemski život, nije izbijao iz kafana, nije se šišao i češljao, nosio je vojničke cokule i nikad ispeglane pantalone. U toj atmosferi priključio se omladinskom komunističkom pokretu, preko noći prestao je da pije i da izlazi u kafane sve do posle rata. U tim boemskim vremenima dobio je nadimak Krcun, po liku iz tada popularnog stripa.

"Preko noći postao sam asketa i revolucionar, koji je fanatički verovao u sve ono što propoveda partija", izdiktirao je to u pero Venceslavu Glišiću, istoričaru koji je pred Krcunovu pogibiju počeo da piše njegovu biografiju. "Studije sam zapostavio, ponele su me diskusije u studentskim udruženjima, u menzama. U meni se rasplamsala strast borbe, neke čudne aktivnosti. Jednostavno, zaboravio sam na učenje, na kuću, na roditelje, prijatelje..." (www.riznicasrpska)

Postoje izvesne, ne baš pouzdane tvrdnje da je Krcun u leto 1941. u Zemunu dočekao Josipa Broza. Biće da to nije tačno, jer to mu je druga fatalna ljubav, kojoj će ostati veran sve do velikog razočaranja koje je prethodilo njegovoj likvidaciji.

U ispovesti Venceslavu Glišiću, Krcun svedoči: "... Latio sam se partijske propagande, u prvom redu lenjinske "početnice". Godine 1939. Minja Đilas (brat Milovana Đilasa) rekao mi je kako je odlučeno da budem primljen u partiju, a već 1940. postao sam sekretar partijskog biroa u Zemunu, a nekako odmah i član Univerzitetskog komiteta...

Posle upada Nemaca u Jugoslaviju izvesno vreme sam bio u štabu Užičkog odreda na Gagincu. Odatle sam otišao u Ariljsku četu kod Steve Čolovića. U to vreme to je bila najbolje organizovana jedinica, smeštena u selu Radobuđi. Odatle sam prešao samu Požešku četu i zadržao se do oslobođenja Požege. U selu Gorobilju, u jednom kukuruzištu formiran je i štab Užičkog odreda. Za komandanta je postavljen učitelj iz Užica Dušan Jerković, za komesara Milenko Kušić, a ja za njegovog zamenika.

U komandi mesta prvi put sam video Tita i Rankovića kad je u Užice pristigao Vrhovni štab..."

Ta druga fatalna Krcunova ljubav na prvi pogled prema Titu i Rankoviću bila je obostrana, uz važnu napomenu da je dvojac iz Vrhovnog štaba u Užicu u Krcunu iskusno prepoznao novog jurišnika na nebo koje ne postoji. Oni su znali šta rade, Krcuna su angažovali da se u Užičkoj republici, prvoj slobodnoj teritoriji na Balkanu, bavi bezbednosnim poslovima. Prepoznali su da se iza tog neuhvatljivog pogleda na licu koje se smeje osmehom sa puno zuba i očima koje se nikad ne smeju kriju čvrstina, inteligencija, odlučnost i odanost vernika revolucije. Radeći na bezbednosnim poslovima sa prevashodnim zadatkom da osigura Vrhovni štab od bilo kakvih nenadanih nemačkih napada, diverzija i sličnih akcija.

Josip Broz, sjajni đak Kominterne, upućeni tvrde i njen pouzdani ubica, njuhom školovanog agenta prepoznao je u Krcunu pravi materijal pa mu je tada u Užicu poverio operaciju lova na Živojina Pavlovića zvanog Ždrebe. Pavlović je bio predratni komunista, član partije od 1920, veliki intelektualac, imao je knjižaru "Horizonti", gde su se okupljali komunisti "starog kontinuiteta", a to je ujedno bio i kanal za Moskvu. Posle posete Sovjetskom Savezu, strašno razočaran u komunizam, Pavlović je po povratku u Beograd napisao knjigu "Crveni termidor i Staljinovi satrapi" i objavio je 1940. Staljin ga je osudio na smrt, jer je prvi put neko od starih komunista objavio istinu o Staljinovim gulazima, čistkama, o zloglasnoj Lubjanci, Staljinovom partijskom zatvoru iz kojeg niko živ nije izašao.

Uglavnom, Broz je preko Kominterne saznao da se Pavlović krije tu negde oko Užica, u svom rodnom selu. Krcun je ekspresno izvršio zadatak, pronašao je Palovića na jednom tavanu zgrade u predgrađu Užica, doveo ga je u Užice. Krcun je pobrao lovorike kod svojih idola Tita i Rankovića. Sedam dana i sedam noći batinali su Pavlovića, saslušavali, tukli ga po telu, bubrezima, tabanima Petar Stambolić, Vladimir Dedijer, pa i Krcun. Streljan je u jesen 1941. Poslednjeg dana novembra pred povlačenje partizanskih jedinica iz Užica.