ILIJA GARAŠANIN: Srpski državnik koga je zanimala samo politika

ILIJA GARAŠANIN: Srpski državnik koga je zanimala samo politika


Veliki srpski državnik, predsednik Vlade, jedan od ustavobranitelja, tvorac Načertanija, Ilija Garašanin rođen je 28. januara 1812. godine u selu Garašima Kragujevačke nahije.

Njegov otac Milutin Savić bio je savetnik i istaknuti trgovac iz vremena prve vladavine kneza Miloša i kneza Mihaila Obrenovića. Ilija se školovao u kući svog imućnog oca, a podučavali su ga privatni učitelji. Zatim je otac poslao Iliju u grčku školu u Zemunu, a bio je i neko vreme u Orahovici, gde je naučio nemački.

Knez Miloš je primio Garašanina u državnu službu 1834. na očevu molbu i postavio ga za carinika u Višnjici. Samo tri godine kasnije, sa 25 godina, Ilija postaje član Knjažeskog sovjeta, najviše ustanove u zemlji, da bi ga zatim, 1838. u činu pukovnika imenovali za upravnika vojnog štaba. Nakon reorganizovanja državne uprave početkom 1839, osnovano je Vojno odeljenje pri Ministarstvu unutrašnjih dela, a za načelnika je postavljen Ilija Garašanin. Upravo on je zaslužan za formiranje tzv. garnizonske vojske i donošenje vojnih zakona, pred pad kneza Miloša u vreme prvog namesništva (1839-1849).

Država u svim svojim oblicima bila je isključiva opsesija Ilije Garašanina. Iz jednog njegovog autografa znamo da se bavio problemom pravne države i da je čitao Monteskjeovo delo “Duh zakona” i Rusoov “Društveni ugovor”. Ustavno pitanje, aktuelno za vreme njegovog bavljenja državnim poslovima, stalno mu je privlačilo pažnju. U Garašaninovoj arhivi sačuvano je nekoliko nacrta ustava, od kojih je neke sam sastavio. Među njima je i nacrt kojim je, kao ranije posredstvom hatišerifa, trebalo rešiti državnopravne odnose između Kneževine i Carstva.

Između dve dinastije

Porodica Garašanin aktivno je učestvovala u dinastijskim borbama u Srbiji tokom XIX veka, a ova kuća je bila naročito dugo i duboko odana vladarima iz doma Obrenovića.
U vreme Prvog namesništva, poznatog kao prva ustavobraniteljska vlada, kada je na prestolu bio oboleli knez Milan, a potom očekivan dolazak kneza Mihaila, Ilija Garašanin je kao član tzv. „ustavotolkovatelne komisije” obišao Srbiju, objašnjavajući odredbe Ustava iz 1838. i vrbujući pristalice za novi režim.

Kada se Karađorđev sin Aleksandar pojavio kao pretendent na presto, ostrašćena politička borba samo je pojačana dinastijskom surevnjivošću. Ustavobraniteljski pravci bili su prinuđeni da napuste kneževinu, a među njima tri Garašanina – Milutin, Ilija i Luka. Knez Mihailo i ustavobranitelji izmirili su se pod pritiskom Turske, Austrije i Rusije, pa su se sinovi s većinom saboraca vratili u otadžbinu krajem 1841, a Milutin u proleće naredne godine. Međutim, Ilijin otac i brat poginuli su 1842. tokom tzv. Vučićeve bune, koju su ustavobranitelji organizovali protiv kneza Mihaila da bi na presto doveli Aleksandra Karađorđevića.

Iste godine, Ilija je postavljen za pomoćnika ministru unutrašnjih poslova Vučiću. Kada je 1843. Vučić morao, na zahtev Rusije, da ode iz zemlje, Garašanin je umesto njega postao ministar unutrašnjih poslova i ostao je na tom položaju sve do 1852. godine. Ilija Garašanin, Toma Vučić i Avram Petronijević bili su stubovi ustavobraniteljskog režima i glavni oslonac knezu Aleksandru. Ministarstvo unutrašnjih dela nije pod svojim nadležnošću imalo samo policiju, već i vojsku, privredu, zdravstvo i saobraćaj.

Garašanin je Policijskim zakonikom (1850) dao pravo policiji da kažnjava batinom, čime je njenu vlast znatno ojačao. Poznat je još njegov zakon protiv krađe (1847) i raspis o zabrani raznošenja lažnih glasova i govora protiv praviteljstva i vlasti (1852). U spoljnoj politici imao je vrlo široke poglede, koje je izrazio u svome Načertaniju iz 1844, po kojem je Srbija trebalo da radi na stvaranju velike jugoslovenske države, pod svojim predvodništvom.

Posle Petronijevićeve smrti 1852, postao je knežev predstavnik i ministar inostranih poslova, ali je na tom položaju ostao samo do proleća 1853. Tada je otpušten na formalni zahtev Rusije koja je znala za njegove namere da u istočnoj krizi, koja se otvarala, veže Srbiju za zapadne sile, naročito za Francusku, a ne za Rusiju. Garašanin se vratio u Savet 1856. i u njemu ostao do 1858. Zahvaljujući zaštiti francuske diplomatije, Garašinin je prilikom Tenkine zavere 1857. bio pošteđen neprijatnosti, kada je knez Aleksandar, podstaknut austrijskim konzulom, hteo da ga osumnjiči za zaveru.

Odnos između kneza Aleksandra i Garašanina počeli su da hladne krajem četrdesetih godina, a sasvim su narušeni u vreme pada s položaja predsednika vlade. Jedan od razloga bio je Garašaninov stav prema problemu nasleđa prestola. Tridesetih godina on je podržavao ovu značajnu tekovinu kneza Miloša. Kad je Porta promenila svoj odnos prema ovom pitanju 1839, ukinuvši Obrenovićima pravo nasleđa, ustavobranitelji su prihvatili rešenje gospodarskog dvora. Slab a ne jak vladalac bio je njihov, ali ne i državni interes.

Kada je radio državni program Kneževine Srbije (1844), on se vratio Miloševoj ideji „da knjažesko dostoinstvo mora biti nasledstveno”. Poučen iskustvom čestih promena vladara, smatrao je da je najbolje da nasledstvo prestola ne vezuje ni za jednu dinastiju. Ono pripada srpskom knezu, a koja dinastija će preuzeti to uzvišeno mesto manje je važno. Zbog ovakvog načelnog stava i zbog toga što su ustavobranitelji žrtvovali ovu državnu privilegiju radi ostvarenja svojih političkih ciljeva, pre svega jačanja prava Saveta u odnosu na vladara, Garašanin nije podržao akciju srpske vlade na Porti da knezu Aleksandru prizna nasledstvo. To je dalo povoda da optuže Garašanina kako je pedesetih godina radio na tome da postane knez. Čvrstih dokaza za to nema, ali je ostala sumnja.

Ministarstvo unutrašnjih dela pripalo mu je još jednom u Magazinovićevoj vladi (1858). Kada je Svetoandrejska skupština naredne godine zatražila od Aleksandra Karađorđevića ostavku, on je, uplašen, molio Garašanina da ga odvede svojim kolima u grad Turcima. Garašanin je to i učinio, ali je odmah po knežev odlazak u grad objavio kao napuštanje prestola. Sutradan je Sv. Andrejska skupština oglasila Karađorđevića za zbačenog, i umesto da bira namesništvo, odmah uspostavila dinastiju Obrenovića, što je učinjeno bez Garašaninovog znanja.

Knez Mihailo nije bio zlopamtilo i vratio je Garašanina državnim poslovima, pa mu je krajem 1861. poverio da sastavi vladu od konzervativnih političara, s uobičajenim pravom zadržavanja resora ministra spoljnih poslova. Ilija je bio stub Mihailove apsolutističke politike i izraziti protivnik liberalnih ideja i demokratskih sloboda. Živeo je u uverenju da je bitno imati „stalno i patriotično praviteljstvo”. Garašanin spada u red onih naših političara starog kova koji nisu umeli da rade s masom, pošto još nije bilo organizovanih političkih stranaka. On je bio za vladu autoriteta a ne za vladu populariteta.

Garašaninova spoljna politika

Spoljnu politiku Srbije vodio je patriotskim stazama, što su svi odobravali. U vreme ustavobranitelja on je bio za politiku oslonca na Zapad, pre svega Francusku, a za udaljavanje od Rusije i Austrije. Stavljanje Srbije pod protektorat velikih sila (Pariski mir 1856) bilo je u skladu s njegovim spoljnopolitickim zamislima, iako u tome nije imao neposredno uticaja.

Ideju o rešenju srpskog pitanja ratom s Turskom, Garašanin nije nikada napuštao. Još kao ministar unutrašnjih poslova organizovao je revolucionarni i nacionalno-propagandi rad u Turskoj. Tu delatnost produžio je i u vreme dok je bio predsednik vlade i ministar inostranih dela. U tome su mu od koristi bili Atanasije Nikolić i Matija Ban. Ratnu politiku podržavao je knez Mihailo, ali ne i ministar vojni Milivoje Blaznavac. Garašanin se pri kraju žalio: „Ima već nekoliko godina kako ja zavaravam ljude za početak rata od proleća do proleća, a takvoj radnji mora biti jednom kraj”.

Pitanje unutrašnje nezavisnosti Srbije i proširenje naših prava u odnosu na Tursku bilo je jedno od najvažnijih za vreme Garašaninovog bavljenja politikom. Tu spada i problem iseljavanja muslimana iz Kneževine prema odredbama hatišerifa iz 1830. i 1833. Delom i zbog toga bio je upućen u Carigrad 1861. godine, kada je zastupao kompropisno rešenje – jurisdikcija Turske ograničila bi se samo na unutrašnjost utvrđenja, dok bi svi ostali Turci bili pod srpskom vlašću. Bombardovanjem Beorada 1862. odlučnije je pokrenuto ovo pitanje, posle čega su iseljeni muslimani iz Užica i Sokola. Najveći uspeh srpske diplomatije i Garašanina za vreme druge vladavine kneza Mihaila bilo je dobijanje beogradskog, šabačkog, smederevskog i kladovskog utvrđenja.

Osnovna ideja kojom su se rukovodili Knez i predsednik vlade bila je okupljanje srpskog naroda u jednu državu i osnivanje Balkanskog saveza. Na sklapanju Balkanskog saveza naročito sa radilo 1866. i 1867. godine. Prvi ugovor sklopljen je između Srbije i Crne Gore (1866). Srbijansko-crnogorski savez činio je jezgro oko kog su se okupili drugi narodi Balkana. Mada je na ovom projektu najviše radio, Garašanin je njegov završetak dočekao kao penzioner.

Knez Mihailo otpustio je Iliju Garašanina 1867. godine, kada je, posle susreta sa Andrašijem u Ivanki, Knez odlučio da promeni svoju politiku i spolja – napuštanje agresivnog vođenja poslova, udaljenje od Rusije, i iznutra – ekonomsko uzdizanje zemlje, gradnja železnica. Tome se, kao uzrok, može dodati i pokretanje pitanja o nasleđu prestola i Garašaninovo protivljenje planiranoj kneževoj ženidbi s rođakom Katarinom Konstantinović.

Kada je 1868. ubijen knez Mihailo u Košutnjaku, u blizini se našao i Garašanin. Njegova prisebnost, bogato državničko i policijsko iskustvo nalagali su mu da preduzme neophodne mere za održanje reda i mira. Poslednje godine svoga života Garašanin je proveo udaljen od politike, na svom imanju u Grockoj, gde je i umro 22. juna 1874. godine.

Načertanije
Garašanin je turkofilstvom prikrivao nacionalna stremljenja kada je kao ministar unutrašnjih dela 1844. radio čuveno Načertanije – državni i nacionalni program Kneževine Srbije. To je razuđen plan srpske spoljne politike, koji ima uvodni deo i sledeća poglavlja: „Politika Srbije” i „O sredstvima, kojima bi se cjel srbska postici mogla”.
Garašanin je pošao od toga da Srbija mora imati „plan za svoju budućnost”, odnosno postojeći pravac spoljne politike, čija je osnovna načela trebalo slediti „kroz više vremena”. Srbi žele ono što su nekad imali, i to bez ikakvog prevrata ili revolucije.
„U kratko da reknem: Srbija mora nastojavati da od zdanija turske države samo kamen po kamen ocepljuje i prima kako bi od ovog dobrog materijala na starom dobrom temelju starog carstva srbskog opet veliku novu srbsku državu sagraditi i podignuti mogla”. On se nije pozvao na tekovine Srpske revolucije, niti je na njih računao.
U drugom delu Nacertanija, nogo opširnijem, Garašanin je pleo potku za propagandni rad u južnoslovenskim zemljama. U tome je pokazao nenadmašnu umešnost i veštinu. Propaganda se imala organizovati na prostoru oba carstva – turskog i austrijskog.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar