KOME ONI SADA TREBAJU

KOME ONI SADA TREBAJU


Gde je sahranjen Ljotić, možda mogu da znaju oni koji su platili da se obnovi nadgrobna ploča s njegovim imenom na groblju u slovenačkom mestašcetu Šempeter pri Gorici. Ali uprava groblja ne otkriva ko je to platio

Još nam samo Pavelić, Ljotić i Luburić fale pa da balkanski cirkus bude kompletan. Najava španske vlade da ponovo razmatra premeštanje posmrtnih ostataka diktatora Fransiska Franka, ali i drugih viđenijih pripadnika njegovog fašističkog režima, kao nusproizvod je na scenu izbacila i neke od aktera Drugog svetskog rata s Balkana.

Najpre je u Hrvatskoj postavljeno pitanje da li će ta selidba fašista u Španiji obuhvatiti i one fašiste/naciste nešpance koji su pokopani na Iberijskom poluostrvu. U Hrvatskom slučaju, to su prvi čovek NDH Ante Pavelić i zapovednik sistema ustaških koncentracionih logora Vjekoslav – Maks Luburić.

Pavelić je pokopan na madridskom groblju San Isidro, tri kilometra od kraljevske palate, gde su još od 19. veka sahranjivani španski plemići i aristokrate. Grobnice su raskošne i velike i nose imena španskih markiza i brojnih uglednika, uključujući političare i umetnike. Kako smo se uverili obilaskom, sveže cveće i sveće na Pavelićevom grobu pokazuju da ga neko obilazi, i da ustaškom poglavniku odaje poštu.

Luburić je, pak sahranjen u mestu Karkahente, u kojese sklonio posle Drugog svetskog rata, i gde ga je zavrbovani agent Udbe Ilija Stnić i ubio čekićem, 20. aprila 1969. godine.

Pavelićevi i Luburićevi ostaci bi, dakle, trebalo da budu preneti u Hrvatsku, ili u BiH, s obzirom na to da su obojica rođena na teritoriji koja danas pripada toj državi.

Ne zna mu se grob

A onda se iz trećeg plana neko dosetio kako bi slično moglo da se uradi i s ostacima Dimitrija Ljotića, srpskog kvislinga, osnivača Srpskog dobrovoljačkog korpusa, koji se tokom rata borio pod zapovedništvom nemačkog SS-a. Logično, Ljotićevi ostaci bi trebalo da budu preneti u Srbiju.

Jedini problem je taj što, za razliku od Pavelića i Luburića, niko nema predstavu gde je sahranjeno telo Ljotića. To bi mogli da znaju oni koji su pre 10-ak godina platili da se obnovi nadgrobna ploča s Ljotićevim imenom na groblju u slovenačkom mestašcetu Šempeter pri Gorici.

Uprava groblja, međutim, ne želi da otkriva ko je to bio. Ljotić je tu sahranjen 26. aprila 1945. godine, tri dana nakon što je poginuo u automobilu koji se survao s porušenog mosta. Opelo mu je držao vladika Nikolaj Velimirović.

Dve godine kasnije, međutim, krajem avgusta 1947. godine, njegovi ostaci izvađeni su iz grobnice koja je inače pripadala austrougarskom oficiru poginulom u Prvom svetskom ratu u borbama na Soči, i odneto ka Italiji. To su najverovatnije učinili njegovi saborci kada je bilo jasno da će taj deo pripasti novoj komunističkoj Jugoslaviji.

U to da je grobnica u kojoj je Ljotić bio sahranjen prazna, uverio se i slovenački istoričar Renato Podberšič iz Centra za nacionalno pomirenje.

– Lično sam to proverio pre nekoliko godina, kada su obnovili nadgobnu ploču. Iz uprave groblja, nažalost, nisu želeli da mi kažu ko je platio tu obnovu kaže Podberšič za „Ekspres“.

Priznaje da nije čuo ni za inicijativu da se Ljotićevi ostaci prebace u Srbiju, ali se pita i kako bi to bilo ko izveo budući da se ne zna gde je on sahranjen.

– Siguran sam samo u to da njegovi ostaci nisu više u pomenutom Šempetru. Neke osobe, verovatno njegovi saborci, otkopale su ga i premestile negde u Italiju. To se desilo avgusta 1947. Nemam arhivske građe o tome, ali imam uspomene ljudi koji su tada živeli u Šempetru. Spekulisalo se da su ga možda čak preneli u Englesku, ali dokaza za to nema – kaže on.

Drugar sa esesovcima

Ono u šta se ne može sumnjati jeste Ljotićev fašizam i to da je bio saradnik okupatora. – Na Ljotićevoj sahrani najveći venac stigao je od Odila Globočnika, SS grupenfirera, bliskog saradnika Adolfa Ajhmana, koji je učestvovao i u formiranju logora u Treblinki, Majdaneku… – dodaje Podberšič. Zvanični Beograd se, naravno, ne izjašnjava ni o ideji da bi Ljotić mogao da bude sahranjen u Srbiji. Ne izjašnjavaju se, međutim, ni političari desne orijentacije poput Boška Obradovića, lidera pokreta Dveri, iako je „Ekspres“ od njega zatražio komentar na tu temu.

Istoričari su podeljeni. Jedni ne žele da se bave „neozbiljnim pričama“, pre svega zbog toga što se ne zna ni gde je Ljotićev grob.

Drugi, poput dr Milutina Živkovića sa Instituta za srpsku kulturu, upozoravaju da Srbija nikako ne bi trebalo da pristane da primi Ljotićeve ostatke jer je reč o sluzi okupatora.

Da u Srbiji ipak ima onih koji bi se obradovali povratku Ljotića, svedoči i to što je pre samo par meseci grupa njegovih simpatizera u Beogradu organizovala pomen Milanu Nediću, čija je rehabilitacija nedavno odbijena, a prošle godine je u Novom Sadu u Hramu Vaznesenja Gospodnjeg grupa građana okupljena oko časopisa „Iskra“ organizovala pomen samom Ljotiću i njegovom sinu Vladimiru.

Muk u Zagrebu

S druge strane, ni u Zagrebu se niko zvanično ne oglašava povodom nagoveštaja da bi Pavelić i Luburić mogli da promene svoje večno konačište. To je i logično s obzirom na to da ni iz zvaničnog Madrida nije potekla bilo kakva informacija o tome. Istovremeno, istoričar iz Zagreba Hrvoj Klasić ironično primećuje kako su samo još Pavlić i Luburić potrebni pa da se, uz ustaške pozdrave koji se mogu čuti na stadionima i ulicama, imena zločinaca na spomenicima, nazivanje ulica imenom ustaškog doglavnika Mila Budaka, zaokruži priča o hrvatskom antifašizmu.

– To bi u revizionističkom talasu izazvalo ono što se dogodilo posle prenošenja Musolinijevih ostataka u njegovo rodno mesto Predapio kod Bolonje. Tamo se krajem aprila svake godine okupljaju neofašisti i marširaju – kaže Klasić za.

Gde im je domovina

Nedoumica oko eventualnog prenošenja Pavelića i Luburića je i gde bi oni trebalo da budu preneti, u Hrvatsku ili u BiH. Jer ako je reč o povratku u državu rođenja, onda bi obojica trebalo da završe u BiH, na čijoj se teritoriji nalaze njihova rodna mesta – Pavelićeva Bradina i Luburićev Humac.

Klasić podseća i da je Anto Đapić, bivši predsednik Hrvatske stranke prava i jedan od osnivača HOS-a, koji je veličao NDH, rekao da bi ih trebalo preneti u domovinu.

Ni Paveliću ni Luburiću domovina nije Hrvatska. Pavelić je samo trećinu života živeo u Hrvatskoj, a Luburić tek nekoliko godina. Rođeni su na teritoriji današnje BiH, žive li su u emigraciji, Argentini, Španiji… – kaže Klasić. U svemu bi, naravno, trebalo da se pita i porodica, a Pavelićeva ćerka, koja je umrla pre nekoliko godina, svojevremeno je rekla da nikada ne bi dozvolila da se telo njenog oca prenese u „Tuđmanovu Hrvatsku“, koja je za nju predstavljala izdaju.

Posle najnovijih informacija, Pavelićeva porodica se ne izjašnjava, a u Ambasadi BiH u Madridu za tamošnje medije ističu da s njima nisu kontaktirali ni porodica ni vlasti kad se pojavila ideja da poglavnik bude prenesen u rodno mesto.

– Sve i da je reč o dobitniku Nobelove nagrade za mir, ne možete vi da kažete: želimo ga ovde. Tu je i porodica. A kako je reč o najvećem zločincu s ovih prostora, vlada u Zagrebu ne bi trebalo da pravi bilo kakav prvi korak – kaže Klasić i dodaje: „U Ustavu Republike Hrvatske piše da se moderna Hrvatska zasniva na antifašizmu, nasuprot NDH. Pozitivno reagovanje na to da se telo onoga protiv koga govorimo u samom Ustavu prenese ovde, bio bi veliki udarac ne samo za vladu nego i za celo društvo.“

 

Premeštanje generalisimusa Franka

Ratne sekire su zakopane pre osam decenija, ali mrtvi nemaju mira. Socijalistička vlada Španije je oživela ideju o premeštanju posmrtnih ostataka diktatora Fransiska Franka, ali i drugih viđenijih pripadnika surovog fašističkog režima koji je vladao Španijom od 1939. pa do smrti 1975. godine. Dok jedni u ideji premeštanja posmrtnih ostataka Franka vide nepoštovanje mrtvih, to isto decenijama misle porodice poginulih republikanaca koji počivaju u masovnoj grobnici u istoj bazilici u kojoj je pokopan i Franko. – Zemlja koja gleda u budućnost mora biti u miru sa svojom prošlošću. Rane su otvorene dugo. Predugo. I vreme je da one zacele – izjavio je predsednik vlade Pedro Sančez obrazlažući novu-staru inicijativu za premeštanje grobova fašista. Vrhovni sud Španije je 2017. godine odbacio zahtev porodica žrtava fašističkog režima da se posmrtni ostaci falangista sahrane na drugoj, primerenijoj lokaciji. Time je sud došao u koliziju sa odlukom parlamenta iz 2011. da se fašisti moraju izmestiti. Dolina palih je zapravo brdo na 40-ak kilometara od Madrida. Kompleks je izgrađen kao mauzolej pomirenja 1959. godine, a podigli su ga zarobljeni republikanski vojnici. Prema zvaničnoj verziji tu je sahranjeno oko 12.500 vojnika obe zaraćene strane. Na upite o tome šta misli o iskopavanju, porodica fašističkog diktatora je kratko saopštila da u tome neće učestvovati, kao i da se tela ne bi smela izmeštati. Prema pisanju španskih medija, istraživanja mnjenja pokazuju da oko 56 odsto građana podržava iskopavanje

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar