NAJKONTROVERZNIJI SRPSKI PRINC

Princ Đorđe je bio jedini čovek kraljevske krvi koji je impresionirao Josipa Broza Tita i Peku Dapčevića

Bio je nepredvidiv, plahovit. Neki bi rekli, ispred svog vremena. Umnogome je podsećao na svog slavnog pradedu Karađorđa po kojem je i dobio ime. Princ Đorđe, sin Kralja Petra I i Kneginje Zorke, po svim merilima je odudarao od ondašnjeg uštogljenog srpskog društva. Na kaldrmi beogradskih ulica sa samo 16 godina jurcao je prvim automobilom u državi, noću je jahao po Topčideru, šetao zaleđenom Savom i uživao sa ribarima u društvu doživotnog prijatelja matematičara Mike Alasa, a javnost su još više intrigirale njegove ljubavne romanse sa poznatim glumicama Narodnog pozorišta. Po današnjim kriterijumima bio je hrabar, po starim – neuklopljen.

O njemu se onda raspredalo u čaršiji, ali i sada, 47 godina od njegove smrti. Za to nisu zaslužni ni noviji film “Kralj Petar I”, istoimena serija, kao ni “Senke nad Balkanom” u kojima se pojavljuje romansirani lik princa Đorđa, oslonjen na malobrojne činjenice i mnogobrojne fikcije. Za to je kriva misterija koju je vreme isprelo oko kontroverznog prvog naslednika prestola koji nikada nije vladao zemljom.

Princ Đorđe Karađorđević je bio brat kralja Aleksandra i sin prvenac kralja Petra I koji je u njega polagao sve nade: “Đorđe je moja krv, a Aleksandar krv njegovog dede” (crnogorskog kralja Nikole, prim. S.P.), poverio se kralj Petar I ađutantu. Međutim, Đorđe je ishitrenim i nepromišljenim ponašanjem na dvoru, a pričalo se da je ošamario čoveka zaduženog za protokol, razljutio svog oca. Kralj se toliko razočarao u svoju uzdanicu, da je princa poslao u zatvor na 15 dana. Nakon toga, Đorđe je bio još buntovniji, a zaverenici su se brinuli kako će upravljati državom, kada ne ume ni sobom. Zato su na sve načine pokušavali da ga diskredituju i bilo je glasina da su probali i da ga otruju. Stvar koja je zapečatila njegovu sudbinu odigrala se 14. marta 1909. kada je Đorđe u izlivu besa zbog neuručivanja pisma jednoj devojci, nogom snažno udario dvorskog poslužitelja Stevana Kolakovića u stomak. Samo nekoliko dana kasnije, Kolaković inače veoma bolestan, podlegao je povredama i preminuo. Taj incident je izazvao buru komentara i kritika u javnosti, a neistomišljenici su pokrenuli ozbiljnu kampanju protiv prestolonaslednika.

Suočen sa pritiscima, Đorđe se odrekao prestola u korist brata Aleksandra, kojeg je jedan broj savremenika smatrao odgovornim za abdiciranje. “Neručunljivi” princ je bio aktivni učesnik i heroj oba Balkanska rata. Iako ostao bez komande, otišao je na front kao običan vojnik i vratio se s ordenom Karađorđeve zvezde. Učestvovao je i u Prvom svetskom ratu, a u bitkama na Drini, sa isukanom sabljom je poveo na juriš posustalu jedinicu i preokrenuo tok borbe. Nakon Velikog rata i smrti kralja Petra 1921. Đorđe je sve češće ulazio u sukobe sa bratom koji su kulminirali podmetnutim požarima i pokušajima trovanja, da bi mu 1922. bio zabranjen ulaz na dvor. Ubrzo su usledili i montirani lekarski izveštaji o neuračunljivosti. Poslat je najpre na Belju 1925. a potom je odveden u specijalnu psihijatrijsku bolnicu u Gornjoj Toponici kod Niša. Posle ubistva kralja Aleksandra 1934. očekivao je da će ga pustiti na slobodu, ali mu to nije dozvolio knez Pavle, te je zatvoren dočekao i Drugi svetski rat. Na kraju, posle 16 godina zarobljeništva, oslobodili su ga Nemci. Posle oslobađanja, princ Đorđe je živeo u Beogradu kao slobodan građanin. Nova vlast mu je dodelila penziju, a neki svedoci su tvrdili da su ga više puta videli u Topčiderskoj šumi u šetnji sa Josipom Brozom. U svojoj osamdeset petoj godini umro je u Beogradu, 17. oktobra 1972. godine.