NE MOŽEŠ ZADRŽATI LJUDE, ALI NAPRAVI PLAN DA IH VRATIŠ

NE MOŽEŠ ZADRŽATI LJUDE, ALI NAPRAVI PLAN DA IH VRATIŠ


Uzmimo primer Južne Koreje, koja je jedno vreme bila ispod našeg nivoa razvoja, ali šta su oni uradili? I njihovi mladi i obrazovani ljudi išli su u svet, u SAD, tamo su proveli 15-20 godina, obučili se, ali su se vratili kući. Država je obezbedila kapital, stvorila radne, tehnološke, materijalne uslove, da još više napreduju, i oni su napravili svetski industrijsko-tehnološki bum

Doktor Đuro Koruga, penzionisani profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu, uža specijalizacija – profesor nanotehnologije i biomedicinskog inženjeringa, čovek je raznovrsnih interesovanja, vlasnik je jedinstvenog doktorata koji je odbranio istovremeno na Mašinskom i Medicinskom fakultetu u Beogradu. U svom radu ima tri patenta koji su otkupljeni u Sjedinjenim Američkim Državama, među kojima je najznačajniji “Skladištenje nuklearnog otpada”, a redovan je predavač na univerzitetima u SAD, Japanu, Južnoj Koreji i Kini. Razgovor sa profesorom Korugom počinjemo aktuelnim i bolnim pitanjem – šta da radimo, mladi i obrazovani odoše u svet, kako da ih zadržimo?

– Mladi treba da idu, neka idu, oni nemaju izbora. Mislim da ih ne treba zadržavati, jer oni traže adekvatan društveni i tehnološki prostor gde mogu da se ostvare, da iskažu talenat, znanje, želju… Jednostavno, žele da pobede. Da uspeju. Da li im današnji i jučerašnji prostor u Srbiji to omogućava? Ne! Čak i da imaju određene povoljnosti u Srbiji, ili u mojoj Lici, oni bi otišli, žele da se dokažu u miljeu velike i prave konkurencije.

Pokojni profesor Dejan Medaković, jedan od poslednjih velikih intelektualaca među Srbima, pred smrt je govorio: “Srbija će pobediti, spašće se, jer ima pametnu decu koja pobeđuju na svim takmičenjima, u matematici, fizici, hemiji, biologiji, oratorstvu”. U čemu je tajna, mi smo mala nacija u poređenju sa moćnim i razvijenim zemljama?

– Pa dobro, u svakom slučaju, da biste uspeli, talenat je potreban. Ali talenat može, što kažu, i da se ugasi. Znači, morate da imate spoljnu podršku, odnosno uslove da nešto uradite. A da biste nešto realizovali, morate da imate uslove. Na primer, Tesla da je ostao u Smiljanu ili na ovim prostorima, ne bi mogao da realizuje svoju hidrocentralu, iako smo mi drugi u svetu koji su napravili hidrocentralu, onu kod Užica.

Tesla je kao mlađi adolescent, o tome je i pričao novinarima u SAD, s dva stara kišobrana skakao s plasta sena verujući da će na taj način praviti otpor Zemljinoj teži i da će se meko prizemljiti. Nije mu uspelo, ali su seljani u Smiljanu (što Tesla nije pričao novinarima) govorili: “Onaj ludi protin sin nije slomio vrat, ali samo što nije”?

Djuro Koruga, foto Nemanja Jovanovic (5)Većina mladih Srba u svetu se snađe, naprave pristojne karijere, mnogi i vrhunske. Oni sve ređe dolaze u Srbiju. Njihov put do uspeha veoma je teskoban, ali postoji način da se oni vrate ukoliko država ima viziju nacionalnog razvoja. U protivnom, kopnićemo fizički i mentalno

– To je odlična ilustracija za ovdašnje vreme, jeste to priča da je Tesla još u mladosti imao ideju koju bismo danas zvali nanotehnologija, ali sasvim je jasan odgovor na pitanje šta bi bilo sa njim da je ostao na ovim prostorima i koliko bi svet bio uskraćen za sva njegova otkrića. Njegov primer apsolutno plastično i jasno odgovara na pitanje zašto mladi odlaze u svet da bi popunili svoje znanje i da bi se dokazali.

Odakle ovoliko talentovane dece, s tako malog i neretko opskurnog prostora?

– Pa gledajte, to je neki lokalni fenomen koji je vezan s jedne strane za genetiku, jer genetika je u osnovi, a drugo od okolnosti koje taj materijal oblikuju. U narodnom duhu i kod Njegoša stoji: “Bez boja se sablja ne iskova, bez muke sa pesma ne ispeva”, a tako je i ovde. Kroz tu muku, siromaštvo, kroz borbu sa surovom prirodom u okruženju, brusi se želja za borbom da se sve to pobedi, to detinjstvo se dovija kako uspeti… Sve rađa odgovarajući kvalitet, stvaralaštvo i još mnogo toga. Koliko je god borba teška, toliko je i neophodna da biste mogli da opstanete, i ne samo da opstanete, nego i da uspete. Apsolutno!

Kod Vas je bilo darovitih studenata, radili ste s njima praktične radove u laboratorijama. Koliko ste prepoznavali darovitu decu ovde i u drugim zemljama, jer ste dugo radili i učili u inostranstvu?

– To se najbolje vidi kad se naša deca pomešaju sa drugom, na primer u Kembridžu, u Engleskoj, ili negde drugde. Tada vi stvarno vidite da oni odskaču. Oni odskaču iz dva razloga – obrazovanje, bez obzira na to koliko mi na njega vikali, ono je bolje od njihovog obrazovanja, a imamo i nešto u prirodi. Zbog čega to tvrdim? Zato što su ne tako davno vršena istraživanja u SAD “O univerzalnosti pojedinih nacija”. I pokazalo se da Poljaci, a posle njih Jugosloveni imaju vrlo elastičan um i ukupnu psihosomatiku da su prilagodljiviji kad im menjate poslove, kad stavljate pred njih nepoznate uslove da se veoma brzo snađu. Najuniverzalniji su u fabrikama, primera radi, što upućuje na zaključak da imaju nešto što je urođeno, što mi ne možemo da objasnimo. Ali s druge strane, oni su od rođenja bili u okruženju koje ih je teralo da se prilagođavaju, da traže brza i bolja rešenja, to su te protivurečnosti koje nas teraju da pobedimo. U protivnom, nema nam opstanka.

Aktuelna je priča iz Novog Sada o Vladimiru Mastiloviću, on je usavršio tehnologiju koja omogućava digitalizaciju ljudskog lika. Od njega su to otkupili Amerikanci za ozbiljnu sumu. U Novom Sadu ima nukleus tih klinaca koji se bave modernim tehnologijama. Oni su ostali u Srbiji, ali kako zadržati većinu, jer ste bili i na jednoj i na drugoj strani?

– Kako ih zadržati, to nije jednostavno, ali je izvodljivo. Treba gledati primer drugih država. Uzmimo primer Južne Koreje. U određeno vreme bila je ispod našeg nivoa razvoja, ali šta su oni uradili? I njihovi mladi i obrazovani ljudi išli su u svet, na primer u Ameriku, tamo su proveli 15-20 godina, obučili se, ali su se vratili kući. Jednostavno, Južna Koreja je obezbedila kapital, i to američki, stvorila radne, tehnološke, materijalne uslove, ali i uslove da oni još više napreduju, i oni su tu ostali. Južna Koreja je tako napravila svetski industrijsko-tehnološki bum. Pa su ovi koji su se vratili obučavali ove mlađe koji dolaze.

Znači, moramo napraviti fidbek – povratnu spregu, ali moramo obezbediti uslove, a da bismo obezbedili uslove, tu treba da se dovijamo na koje načine prave i velike investitore dovesti u Srbiju. To je radila Kraljevina Srbija pre Prvog svetskog rata. Slala je na školovanje mlade ljude u Francusku, Austriju, Nemačku, koji su se vraćali i podigli Srbiju?

– Naravno, i iz tih primera mogli bismo učiti. Ima rešenja, imamo svetska iskustva na tu temu, ne treba tražiti, kako mi to kažemo, rupu u saksiji, nego treba primeniti iskustva već postojeća u svetu i sve se može rešiti. Ljudi sve mogu da grade i da razgrađuju. Ako ćemo da gradimo, onda gledajmo kako ćemo da radimo, ako ćemo da razgrađujemo, onda i to ide svojim tokom.

Opširniji intervju sa profesorom Đurom Korugom možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka naći u prodaji na kioscima

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    Boki

    Sve stoji gore napisano, ali mali broj nasih bilo sta uspeju da urade, sacica koja bi i ovde postigla ili dostigla samo da zapne malo vise, preko, to je zamlacivanje i prosto rasejevanje semena iz ovih krajeva koje na kraju asimilije korov u nekoj drugoj zemlji, navedite jednu srpsku porodicu ili srbina kojom su preci dosli u taj novi svet pre 100 god a da pricaju srpski…istopljeni u toj masi kao cvarci

+ Ostavite komentar