NE MOŽEŠ ZADRŽATI LJUDE, ALI NAPRAVI PLAN DA IH VRATIŠ

Uzmimo primer Južne Koreje, koja je jedno vreme bila ispod našeg nivoa razvoja, ali šta su oni uradili? I njihovi mladi i obrazovani ljudi išli su u svet, u SAD, tamo su proveli 15-20 godina, obučili se, ali su se vratili kući. Država je obezbedila kapital, stvorila radne, tehnološke, materijalne uslove, da još više napreduju, i oni su napravili svetski industrijsko-tehnološki bum

Doktor Đuro Koruga, penzionisani profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu, uža specijalizacija - profesor nanotehnologije i biomedicinskog inženjeringa, čovek je raznovrsnih interesovanja, vlasnik je jedinstvenog doktorata koji je odbranio istovremeno na Mašinskom i Medicinskom fakultetu u Beogradu. U svom radu ima tri patenta koji su otkupljeni u Sjedinjenim Američkim Državama, među kojima je najznačajniji "Skladištenje nuklearnog otpada", a redovan je predavač na univerzitetima u SAD, Japanu, Južnoj Koreji i Kini. Razgovor sa profesorom Korugom počinjemo aktuelnim i bolnim pitanjem - šta da radimo, mladi i obrazovani odoše u svet, kako da ih zadržimo?

- Mladi treba da idu, neka idu, oni nemaju izbora. Mislim da ih ne treba zadržavati, jer oni traže adekvatan društveni i tehnološki prostor gde mogu da se ostvare, da iskažu talenat, znanje, želju... Jednostavno, žele da pobede. Da uspeju. Da li im današnji i jučerašnji prostor u Srbiji to omogućava? Ne! Čak i da imaju određene povoljnosti u Srbiji, ili u mojoj Lici, oni bi otišli, žele da se dokažu u miljeu velike i prave konkurencije.

Pokojni profesor Dejan Medaković, jedan od poslednjih velikih intelektualaca među Srbima, pred smrt je govorio: "Srbija će pobediti, spašće se, jer ima pametnu decu koja pobeđuju na svim takmičenjima, u matematici, fizici, hemiji, biologiji, oratorstvu". U čemu je tajna, mi smo mala nacija u poređenju sa moćnim i razvijenim zemljama?

- Pa dobro, u svakom slučaju, da biste uspeli, talenat je potreban. Ali talenat može, što kažu, i da se ugasi. Znači, morate da imate spoljnu podršku, odnosno uslove da nešto uradite. A da biste nešto realizovali, morate da imate uslove. Na primer, Tesla da je ostao u Smiljanu ili na ovim prostorima, ne bi mogao da realizuje svoju hidrocentralu, iako smo mi drugi u svetu koji su napravili hidrocentralu, onu kod Užica.

Tesla je kao mlađi adolescent, o tome je i pričao novinarima u SAD, s dva stara kišobrana skakao s plasta sena verujući da će na taj način praviti otpor Zemljinoj teži i da će se meko prizemljiti. Nije mu uspelo, ali su seljani u Smiljanu (što Tesla nije pričao novinarima) govorili: "Onaj ludi protin sin nije slomio vrat, ali samo što nije"?

- To je odlična ilustracija za ovdašnje vreme, jeste to priča da je Tesla još u mladosti imao ideju koju bismo danas zvali nanotehnologija, ali sasvim je jasan odgovor na pitanje šta bi bilo sa njim da je ostao na ovim prostorima i koliko bi svet bio uskraćen za sva njegova otkrića. Njegov primer apsolutno plastično i jasno odgovara na pitanje zašto mladi odlaze u svet da bi popunili svoje znanje i da bi se dokazali.

Odakle ovoliko talentovane dece, s tako malog i neretko opskurnog prostora?

- Pa gledajte, to je neki lokalni fenomen koji je vezan s jedne strane za genetiku, jer genetika je u osnovi, a drugo od okolnosti koje taj materijal oblikuju. U narodnom duhu i kod Njegoša stoji: "Bez boja se sablja ne iskova, bez muke sa pesma ne ispeva", a tako je i ovde. Kroz tu muku, siromaštvo, kroz borbu sa surovom prirodom u okruženju, brusi se želja za borbom da se sve to pobedi, to detinjstvo se dovija kako uspeti... Sve rađa odgovarajući kvalitet, stvaralaštvo i još mnogo toga. Koliko je god borba teška, toliko je i neophodna da biste mogli da opstanete, i ne samo da opstanete, nego i da uspete. Apsolutno!

Kod Vas je bilo darovitih studenata, radili ste s njima praktične radove u laboratorijama. Koliko ste prepoznavali darovitu decu ovde i u drugim zemljama, jer ste dugo radili i učili u inostranstvu?

- To se najbolje vidi kad se naša deca pomešaju sa drugom, na primer u Kembridžu, u Engleskoj, ili negde drugde. Tada vi stvarno vidite da oni odskaču. Oni odskaču iz dva razloga - obrazovanje, bez obzira na to koliko mi na njega vikali, ono je bolje od njihovog obrazovanja, a imamo i nešto u prirodi. Zbog čega to tvrdim? Zato što su ne tako davno vršena istraživanja u SAD "O univerzalnosti pojedinih nacija". I pokazalo se da Poljaci, a posle njih Jugosloveni imaju vrlo elastičan um i ukupnu psihosomatiku da su prilagodljiviji kad im menjate poslove, kad stavljate pred njih nepoznate uslove da se veoma brzo snađu. Najuniverzalniji su u fabrikama, primera radi, što upućuje na zaključak da imaju nešto što je urođeno, što mi ne možemo da objasnimo. Ali s druge strane, oni su od rođenja bili u okruženju koje ih je teralo da se prilagođavaju, da traže brza i bolja rešenja, to su te protivurečnosti koje nas teraju da pobedimo. U protivnom, nema nam opstanka.

Aktuelna je priča iz Novog Sada o Vladimiru Mastiloviću, on je usavršio tehnologiju koja omogućava digitalizaciju ljudskog lika. Od njega su to otkupili Amerikanci za ozbiljnu sumu. U Novom Sadu ima nukleus tih klinaca koji se bave modernim tehnologijama. Oni su ostali u Srbiji, ali kako zadržati većinu, jer ste bili i na jednoj i na drugoj strani?

- Kako ih zadržati, to nije jednostavno, ali je izvodljivo. Treba gledati primer drugih država. Uzmimo primer Južne Koreje. U određeno vreme bila je ispod našeg nivoa razvoja, ali šta su oni uradili? I njihovi mladi i obrazovani ljudi išli su u svet, na primer u Ameriku, tamo su proveli 15-20 godina, obučili se, ali su se vratili kući. Jednostavno, Južna Koreja je obezbedila kapital, i to američki, stvorila radne, tehnološke, materijalne uslove, ali i uslove da oni još više napreduju, i oni su tu ostali. Južna Koreja je tako napravila svetski industrijsko-tehnološki bum. Pa su ovi koji su se vratili obučavali ove mlađe koji dolaze.

Znači, moramo napraviti fidbek - povratnu spregu, ali moramo obezbediti uslove, a da bismo obezbedili uslove, tu treba da se dovijamo na koje načine prave i velike investitore dovesti u Srbiju. To je radila Kraljevina Srbija pre Prvog svetskog rata. Slala je na školovanje mlade ljude u Francusku, Austriju, Nemačku, koji su se vraćali i podigli Srbiju?

- Naravno, i iz tih primera mogli bismo učiti. Ima rešenja, imamo svetska iskustva na tu temu, ne treba tražiti, kako mi to kažemo, rupu u saksiji, nego treba primeniti iskustva već postojeća u svetu i sve se može rešiti. Ljudi sve mogu da grade i da razgrađuju. Ako ćemo da gradimo, onda gledajmo kako ćemo da radimo, ako ćemo da razgrađujemo, onda i to ide svojim tokom.

Opširniji intervju sa profesorom Đurom Korugom možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka naći u prodaji na kioscima