Ratko Dražević, čovek koji je ubio 2.000 ljudi i spavao sa 2.000 žena

Komunista u svim crvenim i belim krvnim zrncima, partizan, obaveštajac, filmski i kulturni radnik koji je obeležio epohu, pukovnik Udbe Ratko Dražević je biografija preteška za jednog čoveka. Nepojmljiv je taj fenomen: bonvivan čija je vizitkarta bila „ja sam ubio dve hiljade ljudi i spavao sa dve hiljade žena"! I kako to i dolikuje Udbi, ništa od pomenutog nije proverljivo niti osporavano. Milomir Marić, prikupljajući građu za svoju kultnu knjigu „Deca komunizma", drugovao je s junacima - decom komunizma - i bio fasciniran Ratkom Draževićem. U ekskluzivnoj ispovesti za „Ekspres", Milomir Marić prvi put priča o Draževiću.
- Najkoloritniji tip iz miljea Udbe, koja je vladala Titovom Jugoslavijom, bio je bez premca Ratko Dražević. Bio sam fasciniran njime. Predstavio mi se rečima: „Ja sam čovek koji je ubio dve hiljade ljudi i spavao sa dve hiljade žena." On je radio sve „Geneksove" poslove, što je krajnje složena priča. Preciznije rečeno, sve njegove životne priče bile su krajnje složene i izazovne. Počnimo od prve, koja govori o njegovom prvom porazu, koji mu je radikalno promenio život.
Udba ga je sa ekipom odabranih ljudi poslala u SAD da krade najnoviju tehnologiju. Bio je to prvi pokušaj Brozove države da se bavi industrijskom špijunažom. Trebalo je da kradu važne tehnološke podatke o novim motorima i najsavremenijim pronalascima početkom šezdesetih godina prošlog veka. Međutim, odmah po dolasku u SAD, CIA mu je zavrbovala celu ekipu, a on je jedva spasao glavu i nekako pobegao u Beograd. Jedno vreme mu je čak bio zabranjen boravak u Evropi. Posao je propao, ali njegova američka ekipa je posle opet radila za Udbu. Često su i oni bili na crnim listama dok ne bi dali neke pare. Recimo, u Luganu je bio moćni direktor „Ine" Vojko Santrič. S njim je radio i njegov sin, koji i danas radi u Luganu. Lugano je bio centar obaveštajnih poslova na tromeđi Italije, Francuske i Švajcarske. U to vreme su poslovi rađeni u Luganu, Lihtenštajnu i Luksemburgu. To su bili crni poslovi.

Legenda krade vozove

Dražević je bio važan Službi jer ga odmah posle američke avanture postavljaju za direktora „Avala filma". Udba prepoznaje propagandnu važnost filma, i od „Avala filma" želi da napravi jugoslovenski Holivud. „Hteo sam da pišem roman 'Udba drma Holivud'. O njemu sam pisao u 'Dugi', u nastavcima." To je u legendu ušlo svuda.
Dražević je bio krajnje neobičan čovek, njega jasno definiše autentična priča, koja je prerasla u pravu legendu, a vezana je za neke rabote Udbe u pograničnom gradu Subotica, neposredno posle rata. Šef Udbe u Subotici bio je Vlada Višnjević, koji je posle postao direktor „Geneksa". On je zajedno s Ratkom Draževićem, koji je već bio majstor za takve operacije, otimao vozove koji su prolazili kroz Beograd, a krajnje odredište im je bio Solun ili Atina. Vozovi su bili puni engleskih štofova, hrane, mašina poljoprivrednih i za potrebe industrijske proizvodnje. Oni otmu voz, prebace ga na neki suprotni kolosek, izvade robu, kao drumski razbojnici ubace kamenje u ambalažu i voz vrate na pravi kolosek. Tek tamo u Atini ili Solunu ovi otkriju da je to neko u putu pokrao. Od tih stvari je nastao „Geneks", najmoćnija firma u Titovoj Jugoslaviji. „Geneks" je imao godišnji obrt kapitala od oko sedam milijardi dolara, što nijedna firma na Balkanu u to vreme nije imala.
Partizanska revolucionarna karijera Ratka Draževića počinje dostojno njegove kontroverze: optužen je da je krao još u partizanima. Da je poneo neke pare i neko zlato iz Čačka u Užice, u Užičku republiku. Titu pare i zlato, te da su pare nestale. Tada su hteli da ga streljaju. Međutim, posle se ispostavilo da nije on kriv za te pare, presudili su drugovi. Ali te pare su njemu kasnije vadili kad god se našao u političkim problemima, govorili su da je krao još u partizanima.

Četnički dug

Njegovi protivnici to su koristili nemilice. Kad je smenjen s mesta direktora „Avala filma", zagrebačke dnevne novine „Vjesnik" pisale su: „To je neki besprizoran čovek koji je nameštao ženske Peri Stamboliću i Draži Markoviću, čuvene glumice, i mogao je da radi šta hoće." Te najčuvenije glumice su igrale na stolu Peri Stamboliću i Draži Markoviću, a jedanput je, pred Titom, Draža legao ispod nogu Olivere Katarine i rekao: „Olivera, ti si Srbija." On se ponašao kao da je Mitke, a ona Koštana. Ratku su odmah vadili da je krao još u partizanima, a zapravo je to bila ideja da se otmu ti unosni poslovi „Avala filmu", što se i dogodilo posle Ratkove smene. Poslovi su prešli u „Jadran film". Uništen je „Avala film", a „Jadran film" je postao svetski. Na kraju je Branko Lustig dobio tri Oskara za Ridlija Skota i Stivena Spilberga. To je iz te koprodukcije. Znači, oni su ovome hteli da otmu posao posle 1974.
Ratko je bio udbaš posle rata u Čačku. Ali on je bio iskren čovek. Pričao je kako je streljao ljude, kako se poneo neljudski. Recimo, posle pada Užičke republike, kad je Broz u panici pobegao iz Užica, kad su partizani otišli za Bosnu, Ratko je ostao u okolini Užica s pet-šest partizana. U tim gerilskim vremenima, dok su se krili po zemunicama, jedan četnik Ratku je spasao život. Taj četnik zvao se Pantić. I posle rata tog četnika su zarobili partizani. Ali Ratko nije mogao da mu spase život. To je njega bolelo do kraja života, što je taj četnik streljan. I on je tu priču pričao Andžeju Vajdi. Vajda je hteo da snimi film o tome, ali Ratko je pobesneo: „Ne možeš, ja da dajem pare da svoju bruku gledam na filmu."
On je bio čudesna tvorevina revolucionara, komuniste, udbaša i bonvivana. Bio je baš takav čovek. Ali svi oni iz Službe ponašali su se slobodno, mnogo slobodnije od običnih građana, sve su to pravdali konspiracijom, da niko ne otkrije da oni rade za Udbu. On jedno vreme nije mogao da putuje po inostranstvu zbog pomenutog propalog posla u SAD. Sve do sredine šezdesetih. Bio je na crnoj listi kao uhvaćeni obaveštajac. Tek posle su mu dozvolili, ispeglali su to sa Amerikancima, pa je putovao na razgovore oko filmova. Na početku je hteo da snimi film „Marko Polo", gde je Alen Delon trebalo da igra Marka Pola. I počelo je snimanje. Miško Milošević i svi naši momci su bili statisti u tom filmu, a Delon je bio glavni. Tu su bila na Sajmu napraljena šahovska polja gde Marko Polo igra šah sa Džingis-kanom, Kublaj-kanom. Napravljen je ogroman prostor, učestvovali su pravi slonovi, pravi konji. Oni igraju kao taj šah… i izbije skandal. Francuski koproducent za taj film bio je Raul Levi. To je čovek koji je lansirao francuski novi talas, koji je lansirao Brižit Bardo. Ali on je počeo da gubi, da propada, a Ratko je bio njime oduševljen. Gledao je u njega kao u boga, najviše mu se sviđalo to što je Raul Levi na početku karijere šamarao Brižit Bardo.

Bankrot Marka Pola

To mu se strašno svidelo, kakav je on dasa, nema kod njega da ga zavode ove kao Brižit Bardo i slične. Ali u jednom času Raul Levi izvrši samoubistvo. Kažu da je u Senu skočio s tim trakama, i nema nijednog minuta tog filma „Marko Polo" s Delonom. Samo postoje snimci filmskih novosti, sa snimanja filma, ali samog filma nema. I tek kasnije, krajem šezdesetih godina, snimana je nova verzija sa Omarom Šarifom, Entonijem Kvinom, ali to je druga verzija, posle šest-sedam godina, a ovo je propalo pošto se Raul Levi ubio, nestala je traka, film je bankrotirao.
Uprkos tom porazu, Udba nije odustajala, Titova Jugoslavija preko filma i velikih glumaca počela je da pravi ozbiljne korake. Tu su bile scene, dolaze razni ljudi, čuveni glumci, reditelji, od Klinta Istvuda do Ričarda Vidmarka. Svi su bili. Orson Vels propadne, a Ratko ga pozove da snima. Ništa od toga nije bilo. Tek je posle igrao u „Neretvi" četnika. Ratko tako čuje da ima neki Roman Polanski. On naredi da ga dovedu. Dođe, sačekaju ga Milo Đukanović i Baja Šaranović, zgodni Crnogorci. Kad ga je Ratko video, kako je mali i žgoljav, izbacio ga je iz kancelarije i rekao: „Ovako mali čovek ne može da režira film!" I istera Romana. I to je Polanski pričao posle, kad je došao s „Tesom" u Beograd na Fest. Kaže: „Ja nisam mogao da verujem da je on mene izbacio iz kancelarije." U tom filmu igrala je fenomenalna Nastasja Kinski.
Ratko se borio za filmove. Recimo, film „Dugi brodovi", gde je igrala Beba Lončar, i danas donosi pare „Avala filmu". Mnogi od tih filmova su uspeli. Neki su i propali. Ali on je ušao u tu veliku igru kao veliki producent. Za njega su mislili da je holivudski producent. Sve je radio na svoj način. Tako su ga dočekivali u Kanu kad je predstavljen film „Skupljači perja" - on je pun kamion robe, ćevapa, kobasica, pršute poslao tamo. Napravljen je najveći spektakl.

Prodao „Zlatnu palmu"

„Skupljači perja" dobili su Gran pri. Svi su pričali da je Ratko Dražević prodao Antonioniju „Zlatnu palmu" za „Blow Up". „Blow Up" je veliki film, koji je pomerio granice, ali Srbi su napravili spektakl posle prikazivanja „Skupljača perja". Sve su polomili. Olivera je igrala po staklu do kolena, izranjavana. Ljudi su za tim bili poludeli, a recimo, u hotelu „Karlton" Ratko je u apartmanu bio sa Oliverom i ujutru je sedeo, imao je u novinama crni i beli luk i slaninu. Perorezom je sekao luk i slaninu i doručkovao. Ma, kakav rum servis!

Bio je to On. Išao je jednom prilikom sa svojim umetničkim savetnikom Slobodanom Selenićem kod Rože Vadima. Vadim mu se dopadao, bio je muž Brižit Bardo, pa Katrin Denev, pa Džejn Fonde. I sad Ratka i Selenića dočekaju Džejn Fonda i Vadim. Ratko je naučio sve jezike, i francuski i engleski, ali se pravio da nema pojma, da je neka seljačina. I kaže Seleniću da prevodi. I ovaj prevodi. I kad je Džejn Fonda poslužila neku džigericu, Ratko pobesni: „Ova luda, donela mi živu džigericu, ne zna ni džigericu da isprži, nema ništa od filma." I on napusti to. On se tako ponašao. Ali je u tom času angažovao najpametnije ljude u Beogradu, Borislava Mihajlovića Mihiza, Slobodana Selenića, Antonija Isakovića, Svetu Lukića… Svi najpametniji ljudi su bili njegovi savetnici. U kafanama im je pričao najstrašnije priče o partizanima, o zločinima. Od njih je tražio da od toga što im on priča snimaju filmove. Mića Popović, Žika Pavlović, Dušan Makavejev… snimali su te filmove. Da, čak i ona priča da su partizani streljali majku Mire Marković, a ne Nemci. Tako je nastao film „Devojka" Puriše Đorđevića, mada Puriša tvrdi da je imao drugi motiv. Mnogi su pak tvrdili da nije to, nego da je u pitanju bilo streljanje Krcunove verenice. Tu je čuvena priča da je Krcun streljao svoju verenicu, u koju je bio ludački zaljubljen. To je istina. E sad, Puriša kaže da je više na to mislio nego na slučaj Vere Miletić. Ali su oni snimali šta je on pričao.

Džejms Din

Ratko čuje, pojavio se Džejms Din u filmu „Buntovnik bez razloga". Odmah zovne da u Beograd dođe Nikolas Rej, režiser tog filma, da režira za njega. Zaduži Mihiza da on s Nikolasom Rejem u „Esplanadi" u Zagrebu piše scenario za film. E sad, ni Mihiz ni Ratko ne znaju šta je s Rejem. On je njima bio čudan, ali ako je napravio „Buntovnika bez razloga", i sad će s njima napraviti nešto da sruše Holivud. Međutim, Nikolas Rej je već bio psihički slomljen, drogirao se. On dođe, ne zna gde je, Mihiz misli da je pio, da mu nije dobro. Možeš misliti, Mihiz leči od droge Nikolasa Reja. Ima i onaj film „Dinko", napravljen je o tome. A Mihiz nije znao šta je droga, niti je Ratko znao šta je droga, nisu znali kakve su manifestacije. Mada je meni Ratko pričao da je, kada je trebalo naći neke pare, keš, uzimao nekoliko kilograma heroina i lično, s lažnim pasošem, odnosio u SAD i prodavao mafiji?! Kaže: „Ja nisam imao poverenje ni u koga da nosi robu, nego sam morao sam da je odnesem. Trebale su im te pare za prvi kongres nesvrstanih." I Ratko je odneo tu drogu i prodao je mafiji u Njujorku.

Istina, Udba je kasnije radila drogu i štošta drugo. Vilijam Kolbi, šef CIA, čovek koji je posle 1945. od Italije napravio dolče vitu i koji je dvadeset godina bio broj dva američke ambasade, vodio je tu defašizaciju Italije, ali i biznis. Posle je bio i ambasador u Vijetnamu, šef CIA… Pričamo mi da su oni 1948. dali Titu da radi „laki strajk", šverc cigareta i drogu da se izdržava. Tako da su filmovi koje je Ratko radio bili deo tog aranžmana. Oni su heroin uzimali negde u Turskoj pa su ga prodavali. Ali Ratko je snimio dosta tih filmova.

Maspok

Početkom sedamdesetih u Zagrebu, preko medija, počeli su da fabrikuju afere za Ratka, i on je morao da bude smenjen. Ratko je žrtva Maspoka. Osnovna ideja Maspoka je borba protiv srpskih reeksportera. Da Srbija finansijski iskorišćava Hrvatsku preko „Geneksa". Imali su i oni svoje „Astre", ali gro prodaje oružja i mnogo čega drugog išao je preko „Geneksa". Ratko je, recimo, prodavao oružje u Alžirskom ratu. On je prodavao oružje Brazilu, pa Sukarnu, to su brodovi išli…
Vlada Višnjić je bio direktor „Geneksa". On je smenjen, kao i Ratko u „Avala filmu", tako su zapravo ostvareni zahtevi Maspoka. Bilo je to 1971. Cilj je bio da poslovi pređu na „Jadran film", da „Geneks" bude manja firma, da se rasparča na sitnije firme, republičke… Sve te afere su izlazile u „Vjesniku" u sredu. U vreme Maspoka. I protiv Ratka i protiv Vlade Višnjića. Ali nisu smeli da objave glavnu priču o Ratku da se Tito ne naljuti.
To je priča o ljubavnim jadima Žarka Broza, Titovog sina. Zaljubi se u lepoticu iz Subotice, Terezu Kulundžić, poludeo je za njom. A Tito je hteo da ga oženi nekom Ruskinjom, da napravi neki posao s Rusima. Međutim, Žarko poludi za Terezom i Tito pita Krcuna i Rankovića šta da radi. Oni kažu, naći ćemo mi ovde najvećeg jebača Udbe da zavede, da rasturi to I pošalju oni Ratka Draževića na taj zadatak kao egzekutora Udbe. Nije on samo ubijao nego i zavodio. I on zavede Terezu. I ponudi joj da joj otvore kozmetički salon u Londonu ili da joj finansiraju filmsku karijeru, samo da napusti zemlju.

I Ratko se zaljubi

Ali on se zaljubio. Ali Tereza, koja je već rodila sa Žarkom sina Edvarda, koji danas živi u Zagrebu, na kraju ode u London da otvori kozmetički salon. I Ratko se vrati jednoj Žani, partizanki, koju je finansirao da bude najpametnija žena u Beogradu. Oni su tada stanovali na Neimaru, imali su vilu, gde ona živi i danas. On je natera da završi Filološki fakultet, književnost, da bude književnik. Postala je urednik „Prosvete" za poeziju. Ona je vozila prvi kabriolet u Beogradu. On je njoj davao da radi šta hoće da bi se on slobodno družio s drugim ženama. Bili su u braku i nikada se nisu razveli.
Ali Ratko se zaljubio u Terezu i hteo je da se ženi. I Tereza je već bila prodavala kozmetički salon u Londonu i vraćala se ovde, trebalo je da bude venčanje čim se on razvede od Žane. Međutim, on negde u „Klubu književnika" upozna Oliveru Vučo. I ona prkosno kaže: „Jedino mene nisi, sve si glumice…" Ratku se ona dopadne, na mukama je sad, ne zna kako da kaže Terezi da nema ništa od venčanja.
Olivera je igrala u filmu „Sam", kod Puriše Đorđevića, partizanku neku. Igrala je i Koštanu u pozorištu. Bila je tada udata za pisca Vuka Vuča. Tereza pobesni i ode, uda se za nekog bogataša u Trstu. Umrla je pre nekoliko godina. Taj Italijan je imao plantaže kafe negde u Africi. I ovi, Milo Jovanović iz Udbe i drugi, vodili su računa o njoj do smrti. Pomagali su je finansijski.
Rimsko doba Ratko je posle počeo da živi sa Oliverom. Imali su stan od dvesta kvadrata u Majke Jevrosime. To se pričalo da imaju bazen u stanu, da imaju ovo-ono. Međutim, on je smenjen. Olivera upozna Šakića. Ratko nije hteo da se oženi, nije hteo decu. Mogao je da ima decu, ali nije hteo. I Ratko ode da bude predstavnik „Ineksa" u Rimu. I on ode tamo… Beba, Marija Baksa, Milja Vujanović, sve idu tamo kod njega. On postavi svoga zeta koji je oženjen njegovom rođenom sestrom. Zvao se Panović. Bio je upravnik kamenoloma. Možeš misliti, Ratko ga dovede za direktora „Avala filma", a on bio upravnik kamenoloma. To je otac Biljane Vilimon. Ratko je pomagao ljudima. Ljubiši Kozomori i Gordanu Mihiću. Čuje da oni imaju lepe žene, jedna je Vera Čukić, druga Dušica Žegarac, ali su siromašni. To se njemu dopadalo on je njih smatrao svojim naslednicima. I kaže im: napišite nešto. I oni napišu sinopsis za scenario. Po stranicu, pola strane, Ratko ih isplati kao da je film snimljen. Da kupe stanove. Jer su mu bili simpatični. Ti filmovi nisu ni snimljeni. Neki su snimljeni.
Posle je došao Gile Đurić, direktor „Avala filma". On je u tom času bio predsednik opštine Čukarica, imao je dobre veze. Ratko je morao da bude žrtvovan zbog napada iz Zagreba. I onda su ovi političari hteli da se to nastavi. Zato su Gileta uzeli da to vodi. Gile je bio sposoban. Sve do Slobe, do Stambolića, znao je da radi taj posao.
Komunisti su, na primeru Ratka Draževića, umeli da vrbuju odabrane. Ratko je studirao medicinu u Beogradu i želeo je da bude lekar. To je ta generacija. Jova Kapa, ti beogradski studenti, neki su završili fakultet pre rata. Tanasije Mladenović je završio fakultet, Tempo je završio Pravni fakultet, Peko je otišao u Španiju, ali je isto bio pri kraju studija. Pekov otac je bio poslanik odborničke skupštine za prisajedinjenje Crne Gore Srbiji. Bili su studenti, najpametniji. Bogdan Pešić završio je pravo. Ili, recimo, Marko Nikezić. Njegov otac je bio predstavnik „Standard ojla" u Jugoslaviji, najveće kompanije za nafu. A njihova centrala je bila u Srpskoj akademiji nauka. Ona knjižara u prizemlju je bila poslovnica „Standard ojla", gde je šef bio otac Marka Nikezića. Svi ti momci bili su mahom iz finih kuća. Bilo je i seljačića, ali pametnih, bistrih i uvek iz nekih bogataških kuća. Ivan Ribar je bio predsednik parlamenta. Zato je taj pokret uspeo jer nisu to bili primitivni ljudi. Ratko je partizan, odlazi u Čačak, gde je centar Užičke republike, i ostaje s malom grupom ljudi na Jastrepcu. On je rodom iz Raške.