RATKO DRAŽEVIĆ, TITOV MUSTAFA GOLUBIĆ: UBICA, ŠPIJUN, ŠVALER

Neograničeno je raspolagao tuđim životima, čašću i imetkom. Ratko Dražević, partizan, udbaš, državni švercer, obaveštajac i moćni filmski producent. Prvih dana posle oslobođenja vozio je „mercedes" kabriolet sa dva kompresora, a u vreme tačkica, obnove i izgradnje -sportski „jaguar". Sasvim razumljivo što je decenijama bio nešto zajedničko u životima svih najlepših žena Jugoslavije.

U vreme dok je bio direktor „Avala filma" izgledalo je kao da se ceo Holivud preselio u Beograd i da će prestonica tadašnje Jugoslavije postati nova fabrika snova. Tako je samo izgledalo, ali ipak moćni Holivud može da žali što nije snimljen film o neverovatnoj biografiji jednog od najmoćnijih Titovih komunista, Ratku Draževiću. Možda krivicu za to snosi novinar Milomir Marić kome je Dražević svojevremeno otvorio dušu i pričao, između ostalog, i o komunističkim zločinima u kojima je i sam učestvovao. Marić je zapravo počeo da piše knjigu o Draževiću, nije je završio, a rukopis je ustupio" Ekspresu" i naš nedeljnik će u narednih nekoliko brojeva objaviti njegove najzanimljivije delove.

Ovako je Ratko Dražević ogolio sebe, a neminovno, otkrio naličje partizanske revolucije.

Iz detinjstva najupečatljivije sećanje poneo sam na nekog našeg slugu, čika Peru, koji je dugo bio kod nas. Prvo kod mog dede, pa kad su njegovi sinovi porasli otišao je i negde radio 20 godina. Pošto su mi u Prvom svetskom ratu stričevi izginuli, ostao je samo moj otac, i čika Pera je ponovo došao da ga služi.

Nikada nije uzimao pare za ono što radi. Ponašao se kao gazda, a ne kao sluga. Sećam se da je on ponekad uzimao gvozdene vile i jurio moju majku zato što nešto nije dobro uradila. To je možda nepojmljivo s obzirom na lažnu sliku o odnosu između gazde i sluge u kapitalizmu koju je moja partizanska generacija pokušala da nametne za istoriju. Voleo sam da spavam s njim i kako mi se rano počeo dizati, on bi me, onako patrijarhalno, odgurnuo: „Skloni taj lakat".

Živeli smo u selu Rvati kod Raške. Mi smo bili za ono vreme bogata seoska kuća, mada sam već od trećeg razreda gimnazije mogao da se sam izdržavam. Najpre sam bio kod sestre, koja je bila udata blizu Novog Pazara, i počeo sam da dajem časove đacima pošto sam bio dobar đak.

Žena i dečak
Lepo me je u Pazaru hranila i o meni brinula žena direktora gimnazije Dragutinovića, neka Makedonka. Na izvestan način odredila je već tada moj budući život u kome ću uglavnom živeti za žene i od žena. Imao sam jedva 14 godina, stanovao sam u školskom internatu i povremeno odlazio u direktorov stan da njegovom sinu, prvaku, dajem dopunske časove. Jedno veče, dok je direktor po običaju sa društvom igrao karte u hotelu „Vrbik", primetim da me njegova žena nešto čudno gleda. Uplašio sam se da je otkrila da sam nešto skrivio, jeo krišom slatko sa police ili razbio čašu. Nisam znao šta joj je, pa sam pitao poslužitelja Mehu, koji mi je smesta dao stručnu dijagnozu: „Zar ne vidiš da hoće da se jebaje". Znao sam otprilike šta treba da se radi, jer sam ranije služio kod jedne malo slobodnije inženjerke. Tako je ona mene pojebala već u trećem razredu gimnazije, još pre male mature. Valjda se i ranije jebala s decom. Znam da se posle izbezobrazila i navadila iz svake generacije uzimajući za sebe ponekog đaka.

I meni se to osladilo pa sam se u Kruševcu u višim razredima gimnazije promangupirao. Navalim na ženu nekog pukovnika Martinovića, kod koga je moj otac u Prvom ratu kao narednik bio ordonans. Dotle muža nikad nije prevarila, ali se toliko zatreskala u mene da sam postao pravi gazda u njihovoj kući. Ni to mi nije bilo dosta, pa je ta jadna Borka morala da mi stalno daje pare da, povrh svega, odlazim u kupleraje...

Prečica do bogatstva
Nismo robovali nikakvoj ideologiji, već smo bili revoltirani zbog groznog stanja u zemlji napuštenoj i nedemokratskoj koja, objektivno gledajući, uopšte nije bila onakva kakvom smo je mi onda, zbog izokrenute i pomućene svesti, doživljavali, nego, naprotiv, napredna zemlja koja je, da je nisu omeli rat i naša revolucija, imala sve uslove da uskoro postane razvijena evropska država.

Mi smo jednostavno bili nezadovoljni zbog svog vlastitog položaja. Ni protiv kakve se mi buržoazije nismo borili. Pa mi smo uglavnom bili sinovi tih bogatih seljaka, činovnika ili buržuja, koji su morali voditi računa o svakom dinaru. Dakle, buržujski sinovi ni izbliza nisu živeli tako luksuzno, bezbrižno i obesno kao posle partizanski sinovi. Zbog toga smo možda nepromišljeno i revoluciju napravili. Recimo, sin trgovca je leti obavezno morao da radi kod oca u radnji, kao što je sin kafedžije u očevoj kafani kao najbedniji šegrt zarađivao svoj džeparac. Nije bil nikakvog rasipanja. Jer, ta nova buržoazija je tek bila počela da stvara sebi kapital, a kapital se nikad ne stvara rasipanjem.

Pošteno govoreći, naša revolucija bila je osveta i pobuna nesvršenih studenata i đaka, koji su u odlasku u šumu, u partizane, videli zgodnu prečicu kojom bi stigli do bogatstva, vlasti i visokih položaja, mesto da se dalje gnjave školama i postepenim penjanjem na birokratskoj hijerarhiji.

U ratu nisam bio naročito hrabar, već neoprezan i nepromišljen, potpuno nesvestan da mi je glava u torbi i da rat nije samo dobra zabava.

U prvim danima ustanka, kao ilegalac, dobio sam zadatak da dovedem u partizane dvojicu naših simpatizera, inače sinove jednog bogatog trgovca. Bili su se dobro pripremili i krenuli u gojzericama, sa ruksacima na leđima, kao na kakav skautski pohod. Stigli smo u jedinicu uveče, i ja sam otišao na konak u jednu kolibu, dok su njih novajlije poslali u vodenicu. Ujutru su me obavestili da su ih tokom noći za svaki slučaj streljali kao nemačke špijune. Naime, jadnici su pred spavanje, po navici, hteli da operu zube, pa su sa četkicama i zubnom pastom u rukama izašli na jaz u nameri da tamo pod branom taj svoj higijenski obred i obave. Ali, straži, tj. neotesanim seoskim mladićima sve te čudne i nepoznate radnje, iskradanje iz vodenice, šunjanje po mraku, saginjanje, struganje nečim po ustima učinile su se sumnjivim. Bez dvoumljenja, podigli su puške i na licu mesta ih pobili...

S pijanim četnicima

Kada se glavnina partizanskih jedinica povukla prema Bosni, nas je na Goliji gonila grupa od sedamdeset-osamdeset četnika, koja nije smela da nas napadne jer nas je ipak bilo još dvesta pedeset. Međutim, one što dezertiraju, što ostanu bolesni ili što ih pošaljemo u patrolu, četnici su hvatali, skupljali, razoružavali i slali u neku školu, u selu Rudno. Bila je to strašna zima na Goliji, snegovi i do dva metra. Skočimo u reku i gazimo po ledenoj vodi da bismo sakrili trag. Nas dvojica se zavučemo pod jedan kamen koji se nadvio nad reku, ali pošto smo mrtvi umorni, pa i bolesni, jer ja sam imao zapaljenje pluća, a on tuberkulozu, mi zaspimo pod tim kamenom. Pošto su primetili naš trag, četnici su pošli rekom nazad, prikrali nam se i komandovali: "Predajte se". Onako bunovni, videli smo puške naslonjene cevima jednu na mojim, a drugu na njegovim grudima. Tu su nas zarobili i odveli nas u školu na Goliji.

Skupili su nas četrdesetak, to je bio početak decembra 1941. godine. Dražini četnici su već sarađivali sa Pećančevim u Raškoj. Slali im kurire, a ovi njima hranu. Dogovorili su se da nas sprovedu u Rašku i predaju Nemcima. Međutim, trebalo je ići dvadeset pet kilometara po smetovima, a među tim četnicima koji su nas zarobili nalazio se neki podnarednik Simić, koji je upravo prebegao iz ljotićevaca. Bio je nekako borben, simpatičan. Pošto sam imao zapaljenje pluća, ostave me tu dok malo ne prezdravim, a sve ostale u Raškoj predaju Nemcima.

Podnarednik Simić mi je po povratku iz Raške otvoreno rekao da su me dole osudili na smrt javnim vešanjem, u znak odmazde zbog smrti nekog železničara iz mog sela, koji je bio četnički kurir. Ali, obećao je da će mi pomoći sve što može.

Prošlo je već dvadeset dana, bio sam malo ozdravio, ali sam ležao stalno i pravio se da sam i dalje teško bolestan. U školskoj učionici spavalo je sedamdeset-osamdeset četnika i ja sam. Atmosfera je bila grozna. Pijani četnici su obično uveče pevali te četničke pesme i takmičili se ko može jače da se dere i pesmom ugasi lampu...

Simić mi je izdejstvovao da odem na lečenje u Beograd, četnici odrede jednog svog čoveka koji će da me sprovede, u stvari podnarednik Simić uredi da mi daju nekog koga sam ja znao i koji je čak bio u rodu sa mojom porodicom, da me noću odvede do doline Ibra i smesti me kod sebe da prenoćim i uhvatim vezu sa našim simpatizerima.

Dim cigare i metak

Posle rata, kao načelnik Udbe za čačanski okrug, čuo sam da je taj isti podnarednik Simić u jednoj od tih grupa koje skrivaju po zemunicama. Otišao sam kod njegovog oca i majke i rekao im da je on meni spasao život i da sam sada ja spreman da mu pomognem ukoliko pristane da se sa mnom sastane. Kad smo se konačno sreli u jednoj šumi pored manastira Studenice, objasnio sam da znam da je ubio dvojicu naših ljudi, ali da imam garanciju Krcuna Penezića da će ga prebaciti u inostranstvo ako po nalogu Udbe izvrši jedan zadatak i ubije jednog od četničkih vođa koji je stalno izmicao našim poterama. Zamislio se i pristao. Međutim, prošla su dva meseca, mi jurimo te grupe i kad koga ranimo i uhvatimo, uvek mi kažu četnici da je podnarednik Simić ubijen. Na kraju, u jednoj borbi uhvatimo mi i njega, ranjenog u nogu. Prebace ga kod mene u Čačak i na moje pitanje šta je bilo s njim, on mi kaže: "Ja sam onda tebi obećao da ću izvršiti zadatak, ali vratio sam se u grupu i malo razmislio - četiri godine smo svi zajedno bednici koji se bore za goli život. Jesu neki od njih bili i krvoloci, ali najpoštenije je da ostanem sa njima i teram dok svi ne izginemo". Rekao sam mu da svi znaju da je uhvaćen i da ćemo morati da mu sudimo. Bio je potpuno ravnodušan: "Znam da ćeš da me streljaš, ali ništa ne mari, neka ti je Bogom prosto!"
Dva-tri meseca sam ga držao dok se nije izlečio. Noću sam mu slao hranu i pozivao ga kod mene u kancelariju. Jedne večeri sam mu saopštio da ovako više ne vredi, da nema nikakve svrhe da mu dajem lažne nade. Uzvratio je: "Pa, dobro, šta se tu može!" U jednom džipu sedimo nas dvojica, a u drugom kuriri, koji streljaju. Nismo ga ni vezali, popušili smo po cigaru i izljubili se. "Dobro, ajde ti sad se vrati", pokušao je da on mene uteši. A onda su ga streljali. Andžej Vajda je hteo da po istinitoj priči snimi film, ali ja nisam dozvolio. "Kako da praviš film kad je on ispao heroj, a ja najobičnija komunistička pička..."

Krcun među četnicima
Najjaču komunističku ćeliju imali smo u četničkom korpusu. Naime, iz Kosovske Mitrovice inženjer Krcun Radulović je, održavajući vezu sa mnom, otišao u Javorski četnički korpus mada je bio član Partije i član Mesnog komiteta. On je bio vrlo inteligentan čovek i aktivan, pa je s vremenom postao glavna ličnost u tom četničkom korpusu posle komandanta korpusa. Zato smo kod njega mogli da ubacimo masu partizana koji su se bili razasuli po terenu, tako da smo 1943. godine već imali partijsku organizaciju od dvadeset ljudi u četničkom korpusu.
Pošteno govoreći, četnike smo više mrzeli od Nemaca. Računali smo -Nemci će kad-tad otići, ali šta da radim sa četnicima, nedićevcima, ljotićevcima kada se rat završi. Zato smo žurili da ih što pre i što više pobijemo, da se ne bismo s njima morali natezati.

Četnike smo klali iz osvete

Četnici su ušli u istoriju po svojim klanjima mada treba priznati da smo i mi partizani klali. Prvo smo to radili iz nužde, kad recimo ne smeš da pucaš, zarobiš neprijatelja a ne smeš da pucaš da ne privučeš na sebe pucnjavom. Četnike smo najčešće klali iz osvete: kao da smo se takmičili ko će biti veća zver. Koliko god su oni bili gadni četnici-koljači, mrzeo sam u istoj meri i ove naše, koji su to isto radili, jer čoveku je, ipak, najstrašnije od svega kada svojim očima vidi da čovek čoveka iz čista mira kolje. I kod nas je bilo prilično takvih manijaka, patoloških tipova, koji su bili toliko ostrvljeni da su sa uživanjem klali i streljali. Međutim, za razliku od četnika, mi smo svoje zločine krili, dok su oni potpuno nerazumno taj kult koljača uzdizali. Na te naše ljude koljače i dželate mi smo gledali obično sa sažaljenjem kao na nižu klasu među nama, pogotovu što su se oni često sami javljali da to rade. Posle su u tome ogrezli i jedva su čekali da ima nekog da ubiju, ali ne da bi, recimo, skinuli čizme ili kaput s ubijenog, toga je manje bilo, već iz čistog zadovoljstva. Takvi su ljudi i pre dolaska u partizane bili primitivci, zločinci i delinkventi. Drugi su to činili samo radi odmazde.
U celoj četvorogodišnjoj borbi nekih naročitih junaštava, podviga i heroizma, treba biti sasvim iskren, nije bilo, pošto nam je rat praktično prošao u neprestanom bežanju čekajući dok nam Rusi, prema obećanju, jednog dana donesu vlast i pobedu. Zato smo sa velikim olakšanjem dočekali prelazak Rusa preko Dunava.