REKVIJEM ZA BOEMIJU

Boemija je način života, to je pobuna protiv svih stega, nju je stvorio Beogradski duh zbog kojeg su u Beograd dolazili svi, od Liz Tejlor, Ričarda Bartona, Tina Tarner, Sofija Loren,engleska kraljica, predsednik SAD...Beogradski duh je umro, sa njim i boemija, preminuo je one godine kad je Begrad napustilo oko 200 000 mladih

Pisati danas o Beogradskoj boemiji, izvan sumnje ozbiljnoj civilizacijskoj tekovini na ovim prostorima, krajnje je nekrofilski posao. Za površnog poznavaoca ove problematike, ili živog svedoka odlaska Beogradske boemije u istorijske arhive što je potpisnik ovih redova, zapravo je neka vrsta komemoracije ili seciranje leša.

Jer odlaskom Branka Ćopića, Libera Markonija, Brane Petrovića, Pavla Vujusića, Zorana Radmilovića, Jaše Grobarova, Brane Crnčevića, Bogdaan Tirnanića, Zuke Džumhura, Mome Kapora,...Beogradska boemija je nestala.

Preminula je onog trena kad je zatvorena kafana "Tri lista duvana", za kafanske amatere (stari kafanski klupoderti to dobro naju) nalazila se na prostoru između hotela "Ekscelzior" i one ružne staklene zgrade na uglu Takovske i Bulevara kralja Aleksandra. Kafana je bila slavna i pre pesme Matije Bećkovića "Dva prijatelja", koju peva Arsen Dedić, imala je politički pogled na Saveznu skupštinu, na zgradu Predsedništva Srbije i na Stari dvor... U Srbiji ostali su danas Dušan Kovačević, Matija Bećković, Milovan Vitezović, Dragoslav Mihailović, Ljuba Simović, Ljubivoje Ršumović, Dragan Velikić,...Daleko su oni od boemije, istina nezadovoljni su, ali okolnosti su ih tako mrzovoljne ušuškale u pitomu i neželjenu odoru.

Vraćamo se Beogradskoj boemiji, jer me  nerviraju priče o "boemskoj Skadarliji koja neodoljivo privlači strane turiste, koji su u rekordnom broju posetile Beograd za novogodišnje praznike". Tome dodaju nadmena poređenja - Pariz ima Mommartr i Monparnas, Njujork Grinič Vilidž a Beograd Skadarliju...Tačno je da su svetski turistički mešetari pre nekoliko godina označili Beograd kao svetsko mesto dobre zabave. Hvala im, to je tačno.Tim se sad trse beogrdske vlasti, što razumem, ali Beogradu se to događalo pre 150 - 200 godina. Putopisci i novinari iz belog sveta ,i tada, pisali su o Beogradu kao čudesnom gradu punom energije, pesme, igre, i dobrih namera. Nisu lagali, ne lažu ni danas.

Ali gde je suština? Svi hroničari, ima ih toliko, pokušavali su da odgonetnu namagnetisani fenomen Beograda koji pleni sve došljake, oni kao omamljeni vraćaju se ponovo, nebitno da li su s bratskog Istoka ili "trulog zapada". Svi pominju "široku dušu slavjanskuju", lepe devojke, srpsko gostprimstvo, iskrenost, mešavinu kultura na rskršću svetova... Ali nije to više ni boemska Skadarlija, nju su prekrili snegovi, ruzmarin i šaš. I da se razumemo, nije suština boemija u gafu, anegdoti koja se prepričava, u pijanci i dobrom provodu. Prava suština boemije je borba za slobodu!

Verujem da je Bogdan Tirnanić u svom viđenju pogodio suštinu: "To je duh Beograda, brušen vekovima sopstvenom energijom i ogromnom enerijom u želji da bude svoj. Taj duh je odbacivao okove, prezirao zabrane i dekrete vlasti, bez obzira kako se ta vlast zvala. Suština boemije je novo poimanje slobode"! U tom kontekstu često se pominje prepska između pesnika Đure Jakšića, koji je tada službovao u okolini Leskovca i Janka Veselinovića tadašnjeg ministra školstva, inače bliskog prijatelja.

Buntovni Đura, kojem je bilo nepojmljivo da za jedna slobodan dan mora da piše Vladi i ministru da mu on to lično odobri, a nedirektor škole ili okružni namesnik beogradskih vlasti. Đuro piše "Molim ministra Veselinovića da mi odobri slobodan dan koji mi je nužan zbog privatnih problema".

Ministar Veselinović odgovara učitelju Jakšiću: "Molim gospodina Jakšića da detajinije objasni zbog čega mu je potreban jedan dan odsustva".

Učitelj Jakšić odgovara "Taj dan mi je potreban da odem u lepu pizdu materinu". Ministar ne ostaje dužan, pa piše: "Odobravam gospidinu Jakšiću tri dana odsustva kako bi na miru otišao u tri lepe pizde materije".

Miriše na gorčinu ova Đurina prepiska s prijateljem. U sličnoj neprilici našao se i pesnik Stanislav Vinaver, koji se umešao u sudski spor između Aleksandra Belića, poznatog lingviste i potonjeg predsednika Kraljevske akademije nauka i umetnosti i jednog sveštenika SPC. Belić je objavio nekave dopune pravopisa srpskog jezika, za koje obrazovani sveštenik SPC nije našao lepe reči, čak ga je naružio u jednom časopisu.

Akademik Belić tuži sveštenika redovnom sudu, sud prihvati spor i na dan početka suđenja u raspravu se uključio pesnik Vinaver, pošto se na samom početku sudija ustremio na sveštenika. Vinaver je uskočio u spor, pitajući sudiju kojim on lingvističkim znanjem raspolaže da sudi u ovom sporu? Pitao ga je "Zbog čega časni sud ne sudi Krstitelju Jovanu, jeste Jovan krstio Isusa, ali ga je na kraju i izdao? Sud je jednako kvalifikovan za sporni pravopis, kao i za greh Jovana Krstitelja"!

Sud se rasturio, tadašnja štampa je nedeljama čerečila sud i postupajućeg sudiju,Sus je naučio ozbiljnu lekciju, Vinaveru su ramena otpala od tapšanja, ali akademik Belić mu to nikad nije oprostio.

Kafana u srbiji, svi smo to utuvli, je društena institucija, neki kažu univerzitet. Hroničari navode zanimljiv podatak da je prva kafana na Dorćolu otvorena 1522. pre nego su to imali Beč i Pariz. Već u 17. veku strani hroničari beleže da se u Sava Mali i Bukurešt Mali toči alkohol, da tamo cvetaju kriminal, blud i razvrat.

Prave kafane koje komuniciraju s temom Beogradska boemija zaživele su u prvoj polovini 19. veka. Najpre je otvorena "Engleska kraljica" u Pop Lukinoj ulici, potom je otvorena "Pozorišna kafana" i na kraju "Dardaneli", na Pozorišnom trgu današnjem Trrgu Republike. Dardaneli su srušeni 1901. na tom mestu podignut je Narodni muzej... Pravi značaj društvenog života onog vremena određuju podaci koje uredno beleže hroničari: "U kafani "Proleće" zasvetlila je prva električna sijalica, u "Tri lista duvana" zazvonio je prvi telefon, a prvi saram knjiga u Beogradu organizovan je 1893. u kafani "Kolarac". Pouzdano se zna da je prva opera organizovana u jednoj kafani u Skadarliji, hroničari nisu sigurni u kojoj tačno. U "Kasini" pere I svetskog rata jedno vreme je zasedala Narodna skupština.

Uz "Dardanele" se veže prvi pojam boemije u Beogradu, tu su se sastajali glumci iz Narodnog pozorišta, pisci, pesnici,novinari, a svtraćali su i političari. U centru pažnje bio je glumac Čiča Ilija Stanojević, čovek neverovatne energije, lucidan do ludila, glumac koji je u toku predstave improvizovao, ubacivao političke žaoke, poruke protiv vlasti, u duhu klasične starogrčke drame. Glumci, pesnici i novinari uvek protiv vlasti, kafedžije su bile oprezne i nikad žbirovi, a političari su uzimali azimut da vide koji vetrovi duvaju.

Čiča Ilija je bio prvi veliki srpski glumac, obožavan u narodu, prva glumačka zvezda u Srbiji. Bio je i prvi srpski režiser, snimio je i prvi srpski igrani film "Karađorđe" 1911. gde je igrao turskog pašu i Vujicu Vulićevića, Karađorđevog ubicu. Napisao je komediju "Dorćolska posla", sa Jankom Veselinovićem i komediju "Potera". Poznata je priča, beleže hroničari, da su jednu noć u kafani "Tri šešira", posle predstave "Koštana" u Narodnom pozorištu, koju je režirao i u njoj igrao Mitketa, imao žestoku raspravu sa Borom Stankovićem autorom "Koštane" na temu suštine ove velike srpske drame.

Milan J. Stanojević u knjizi "Siluete starog Beograda" piše kako je Čiča Ilija 1890. u Smederevu lečio sifilis. Zakupio je tamo vilu i počeo da utljava živu, kađenjem i napitkom od rakije i španskih buba. Međutim, posle nekoliko dana preselio se u hotel "Laf" okupio smederevske boeme i terevenka je počela. Trajala je 40 dana i noći bez prestanka. Kaže da ga sifilis posle te terapije nikad više nije uznemiravao.

Prava izvorna boemija je rođeno stanište Đure Jakšića. Hroničari pišu da je često pio u kafani "Kod kočijaša". Nekom prilikom nije imao novaca da izmiri ceh, pa je na zidu kafane naslikao radnike (inače Nemce) koji su u to vreme zidali Gradsku bolnicu. Gazda je odmah promenio naziv kafane, sad je bila "Kod sedam Švaba", a posle Cerske bitke i Drugog svetskog rata zvala se "Kod sedam udovica". Sve svoje talente, od pesnika, pisca i slikara Đura je trošio u sopstvenom ratu zbog nepravdi vlasti prema narodu. Umro je u nemaštini.

U sličnom kontekstu u kafani "Takovo" krajem maja 1902. piše  M. J. Stojimirović, došlo je do tuče o kojoj je danima brujao Beograd. Za kafanskim stolom, u većem društvu pisaca, gde se raspravljalo o statutu društva pisaca i mnogim drugim važnim pitanjima došlo je do svađe između dobrih prijatelja Jaše Prodanovića i Radoja Domanovića, inače obeleženih protivnika kralja Aleksandra Obrenovića. Jaša je Radoju u jednom trenutku lupio šamarčinu, a Radoje u besu zgrabio je sa stola čašu i gađao Prodanovića.

Promašio ga je, ali je pogodio u glavu Branislava Nušića. Štampa je objavila da je Nušić na samrti,da se elkari bore za njegov život, a njih trojica: Nušić, Domanović i Prodanović su pili u Nušićevoj kući i smejali se maštovitim novinarima.

Beograd je voleo došljaka iz Dalamcije Simu Matavulja, velikog pisca i hedonistu. Sima je bio najveći ljubavnik među piscima, u svojim pričama nije pominjao imena dama, ali je u "Beleškama jednog pisca" zapisao da je bio čulan, da je služio Veneri i Bahusu, sa predanošću zdarvog mužjaka.

Milorad T. Pavlović iz nekih razloga poznat pod nadimkom "Mile Krpa", osobeni i istaknuti član Beogradskog boemskog kruga, dobrotvor i mentor Jovana Dučića, pisac, novinar, biograf vojvode Mišića, omiljen u društvu Skerlića, Sremca, Veselinovića,...nije brenovao ni ministre ni njihovu decu pa ni članove dinastije Karađorđević. Tako jejednom, kao profesor, izmarširao je princa Pavla zato što nije znao neke datume Voždovih bitaka. Kralj Petar I želeo je da vidi tog profesora. Pa mu reče:

-Vi ste profesor Pavlović?

-Jesam, ja sam.

-Vi ste mog unuka izmarširali i dali mu dvojku?

-Tako je!

-Zašto?

-Zato što je njegov predak morao da juri sa Morave na Drinu, da krvari za ovu zemlju, a njegovog potomka mrzi da zapamti kad je to bilo...Kralj je odma zamolio profesora Pavlovića "da se primi za princovog guvernera i da ga "teše i dalje".

Uoči Velikog rata i između dva rata Beograd je bujao, rastao s novim idejama, buntom i enormnim stavralaštvom, duhom pre svega, tako da je očajno teško na ovako malom prostoru zabeležiti sva važna imena i događaje. Međutim, osim pomenutih, dve izuzetne ličnosti tog vremena dale su onu pravu mirođiju Beogradskom boemskom krugu:Branislav Nušić i Mihailo Petrović Alas.

Mihailo Petrović, poznat kao Mika Alas imao je četiri strasti: matematiku, pecanje,muziku i putovanje. Posle Velike škole u Beogradu Mika je posle studija na Ecole Normale Superieure u Parizu, na Sorboni dobija licencu matematičkih i fizičkih nauka i doktorat matematičkih nauka. Posle Pariza vraća se u Beograd gde postaje profesor na Beogradskom univerzitetu. O njegovim naučnim radovima s oduševljenjem pričao je i pisao Milutin Milanković, a Mikini naučni radovi i danas su živi, uče se na našim školama i fakultetima.Putovao je, obišao planetu više puta, pecao gde je stigao, ali u Beogradu osniva veliki orkestar SUZ, sa harmonikom, volinama, zurlama, basom, dairama,čelom... ukupno 12 muzičara. Njegov repertoar brojao je 700 melodija narodnih igara, 240 narodnih pesama i još 90 melodija iz raznik krajeva Jugoslavije.

Bio je poštovan, zapravo obožavan, gde god se pojavljivao.

Za Miku Alasa vezane su mnoge anegdote i boemske dogodovštine. Malo je poznata ova koju opisuje M.J. Stojimirović: "U Beogradu je u proleće 1921. poslovno boravio izaslanike jedne velike strane železničke kompanije. Načelnik naše železničke direkcije je želeo da gosta počasti čuvenom alaskom čorbom koju kuva Mika Alas uz muziku orkestra SUZ. Mika je imao svoje finese i začine za kraj, to je ljubomorno čuvao, pa je orkestar odvlačio pažnju gostiju a Mika s pomoćnikom je završavao čorbu. Međutim kad je kazan s čorbom postavljen na sto, Mika je nestao be traga. Tražili ga svuda bez uspeha.Jedan prijatelj ga je našao i Mika je ispričao da se sakrio od stida, jer taman kad je završo čorbu, ispade nekakva mačka s krova i pravo u kazan. Žestoko se opekla ali je iskočila iz kazana.

Branislav Nušić u Beogradskom boemskom krugu bio je nekrunisani ataman. Stanislav Vinaver svedoči da je  Nušić jedno vreme imao tri radna stola:u Narodnom pozorištu gde je bio upravnik, kod kuće i u jednoj privatnoj knjižari u Knez Mihajlovoj ulici gde su pisci,glumci, pesnici i novinari dolazili kao na hodočarće.Vinaver pominje da Nušić nije mnogo pametovao, više je slušao, ponekad savetovao, bio je mudar, uzdržan. Njegove drame, bez izuzetka, zasecale su u živo tkivo vlasti. Bio je enormno popularan, cenjen i slušan. Njegova slava davalu mu je za pravo da jednom prilikom ujaše u Narodnu skupštinu na konju i da kaže "Nije ovo jedini konj koji je ušao u Skupštinu". U Evropi je bio cenjen, pa je austrijski pisac Roda Roda falsifikovao njegove drame, preveo ih na nemački i potpisao...Doživeo je veliku tragediju, Bane, sin jedinac iz ešelona "1300 kaplara" poginuo je. Mogao je da ga izvadi iz vojske, nije hteo, niti bi na to njegov sin pristao.

Vlast se nije preterano petljala u rad beogradskih kafana. Miloš Obrenović je mudro seirio i slušao izveštaje o političkim kafanskim razgovorima, tajno radio protiv toga, ali je javno uveo porez za sve kafane i mehane, pa čak naplaćivao dnevnice dežurnog žadara. Jedino je Draga Mašin kafanu "Kod poderanih gaća" prekrstila u "Tri ključa".

Posle II svetskog rata Boemija je ušla u zatišje. Ali na neki način počela je stradanjem Borislava Pekića, maloletnog gimnazijalca koji je hteo da osnuje pluralistički studentsko-omladinski pokret. Završio je u Mitrovačkom zatvoru, robija 12 godina, sve je opisao u knjizi "Godine koje su pojeli skakavci". Ali prava izvorna boemija počinje sa piscem Brankom Ćopićem. On je 1948. napisao svoje "Jeretičke priče", satirično štivo o "odumiranju međeda" misleći na komunističke funkcionere. Branka su izbacili iz KPJ. Bilo je to pogano vreme, pričao je to piscu Đuri Damjanoviću u svom stanu, i ja sam bio prisutan, kako u Klubu književnika njegovom stolu za kojim je sedeo svako veče sa Ivom Andrićem. "Niko mi nije prilazio, Ivo bio na putu u Parizu, konobar je prilazio nekako rezervisano. Jedino je profesor Miša Đurić prišao, obtratio mi se rečima: "Gospodine Ćopiću, mogu li vas počastiti flašom vina, vi ste veliki čovek. Ovi vaši ne mogu vas oterati iz istorije, iz naroda, ma šta oni mislili, a tek onaj kolmovani", mislio je na Tita koji je farbao kosu.

Tako je i bilo, Branka su vratili u partiju, a on je kasnije pripovedao kako su ga dve revolucije dočekale nespremnog:"Komunistička, ništa mi nije bilo jasno, a seksualna kad sam onemoćao"! Međutim pisac Milovan Vitezović otkriva jednu mitsku, skoro Homerovsku priču vezanu za Ćopića.

"Branko i ja sprijateljili smo se kad sam sredinom 60-ih bio u upravi Čivijaške republike u Šapcu, a Branko predsednik. U uvodniku čivijaških novina Branko piše kako bi narod govnavim motkama trebao da najuri sve loše funcionere, na čelu sa predsednikom Republike. Zakuvalo se na sve strane, Branko namerno nije napisao "Čivijaške Republike", pa su vlasti jedva dočekale da spale moju knjigu aforizama "Srce me je otucalo".

"Međutim, pravu priču o Branku otkrijem slučajno. Počinje susretom u "Šumatovcu, gde su se zapili Skender Kulenović, Vuk Krnjević, Zuko Džumhur i Momo Kapor. U zao čas Kapor napadne Kulenovića optužujući ga da je on u "Borni" na prvoj strani napisao sramni tekst o Branku Ćopiću one 1948. Skender je istog trena usto bez reči, a za njim Vuk Krnjević. Odem ja kod Ćopića kući, bio sam tada urednik Književnih novina i kažem mu da ću to objaviti. Branko mi kaže sedi tu, donosi flašu konjaka, sipa nam piće i kaže "Nećeš boga mi!"

Zašto, pitam? Evo zašto. Dođe meni jedno veče Skender i kaže dobio sam nalog od Đilasa da te napadnem u Borbi, pod smrtnom pretnjom. Onda smo Skender i ja seli za sto, celu noć pisali tekst, koji je on, nepotpisan objavio u Borbi. Nećeš zbog toga". I nisam.

Bogdan Tirnanić, obašnjavajući šta je beogradski duh zapisuje da je neke beogradske klupodere poput Paskaljevića, Ljube Popovića, Prelevića... Mučila misao šta je mislio Hemfri Bogart kad je u "Okamenjenoj šumi" rekao "Najveći deo života proveo sam po zatvorima, a ostatak života provešću mrtav". Zapisao je i ovo "Mišel Simon, najveći ljubavnik svih vremena, a ružan kao đavo, zaplakao je na moje oči kad je shvtio da Beograd pamti njegov film "Budi spasen iz vode". Sem Pekinpo kako je tek u Beogradu, posle 47 votke, shvatio šta je hteo da poruči onom sccenom iz "Divlje horde", kad Vilijam Holden pozove svoje otpadnike u besmislen obračun s bandom generala Mapacija."

Tirke je govori, Beograd je tada bio svet, a njegov duh je svet dovodio u Beograd. Tada su u Beograd dolazili i vraćali se Elizabet Tejlor, Ričard Barton, Tina Tarner, Klint Istvud, Sofija Loren, Piter Fonda engleska kraljica, predsednik SAD... A Beograd je prestao da bude svet onog trena, kad je počinjao rat devedesetih, kad je oko 200.000 mladih ljudi, uglavnom s Terazijskog grebena otišlo u svet. Sad ih sledi svake godine po nekoliko desetina hiljada. Tako su umrli i beogradski duh i boemija.

Ratko

Beogradskom boemskom krugu, bez sumnje, pripadao je i Ratko Dražević. "Revolucionar, avanturista, poreklom seljak iz okoline Raške.Nesvršeni student prava, komunista, ilegalac, major OZNE, kontraobaveštajac iz SAD, kidnaaper ratnih zločinaca iz Nemačke i na kraju fenomenalni direktor Avala filma", piše za Ratka Živojin Pavlović.

Ratko je skinuo komunističke okove s vrata kulture i filma. Doveo je u Beograd sve velike fimske zvezde, paravio moderni jugodlovenski film sve u senci mistične biografije koja kaže da je ubio dve hiljade ljudi i spavao sa dve hiljade žena. Ljudi koji su ga poznavali, kažu da je imao skroman seksualni život.

 

Zoran

Glumac Zoran Radmilović vratio je srpskom glumištu veliko poštovanje i pozorište odveo u narod. Improvizovao je tekst s toliko duga da mu nisu zamerili ni pisci ni reditelji. Bi je čudo neviđeno, u vreme kad je igrao "Radovana III" ili "Kralja Ibija" autobusi iz svih krajeva SFRJ dolazili su da ga gledaju, karte su mesecima unapred bile rezervisane.

Bio je kralj anegdota.Priču o Eskimima koji humano ostavljaju starce kraj vatre s nešto hrane da umru dostojanstveno nadogradio je dosetkom."Mi u Zaječaru to radimo humanije. Odvedemo dedu na autoput, pustimo kokošku, i samo kažemo "drž dedo kokošku". Ili priča Dragana Nikolića koji kaže, dođemo u bife Ateljea 212, tamo gužva i mi za šank. Nestalo mi novca, pa kažem Zoranu "daj mi pozajmi 1.000 dinara. Izvadi on novčanicu, stavi je na šank i kaže "evo ti, ali kad pođemo da mi vratiš".

 

Libero

Pesnik Slobodan Marković, alias Libero Markoni bio je istinski bome. Često smo novinari Borbe sedeli sa njim, ima tih anegdota koje ne bi stale ni u podeblju knjigu. Libero je bio veliki prijatelj s pesnikom Brankom V. Radičevićem, čovekom koji je napisao "Ljubomoru",najlepšu ljubavnu pesmu na srpskom, koja počinje stihovima: "Jutrom reka, a ti ludo gola.Ti bi se mogla i mladom klenu dati, od bola bi vrisko."

Tih dana su se nešto posvađali, pa Libero gleda u mene i počne priču:"U maju 1944. ja na belom konju prelazim Đetinju. Na drugoj obali vidim jedu zgužvanu priliku. Sine Georgijus Stavros, (tako je mene zvao Libero DJ.K.) šta misliš ko je to bio"? Neznam Libero, odgovaram. "Pa Branko V. Radičević"!

Libero je plenio stihom, posebno pesmama iz zborlke "Pjanci idu dijagonalno" ili"Južni bulevar", plenio je pojavom, naracijom. Sećam se da su ga sveštenici iz Pećke patrijaršije tužili za nešto, morao je u Peć na sud, a kad je stigao sačekala ga je bratija u mantijama i rekla, "Pa što te nema, moramo da te tužimo samo da bi ti došao"!

Brančilo

Pesnik Brana Petrović bio je čuven pesnik posle prve zbirke pesama "Moć govora" koju je objavio sa nepunih 20 godina. Bi je plahovit, neumeren u svemu, u piću, druženju, polemici, po ćudi podsećao je na Vinaveru, po poeziji bio je mnogo visoko.
U "Šumatovcu se nekom prilikom posvađao s Liberom Markonijem, koji je bio viši od njega dvadesetak centimetara. Brana je pokušao da udari Libera, a ovaj ga dočeka stomakom. Brana je pao na pod pa reče. "Udari ti mene, Libero"! Libero njemu iz taka odgovara" Bez obzira na stas i glas, o veliki Petroviću, ti si gorostas". Izljubiše se.

Brana je imao tuču i sa bokserima u Rumi. O tome su novine naširoko pisale, a Brana je napisao pesmu "Tukli su me bokseri u rumi". Đura Damjanović u svojoj knjizi "Jednodnevni dnevnik" je zapisao: "Ta tuča je toliko slavna da bi se mogla nazvati "Rumskom bitkom". Brančilo Petrović je imao veče poezije u Rume. posle toga seli su u kafanu da večeraju, nebo je bilo proletno, lepo i vedro. Brana je trenu smislio stih "Plamena zoro ako ostaneš sama u Rumi, dođi k meni". To se nije dopalo bokserima u Rumi, kako to da plamena zora ne dođe nekom drugom pored njih, pa je počela tuča".

 

Tin

Hrvatski pesnik Avgustin Tin Ujević svoje najlepše pesme napisao je na srpskom, na ćirilici, u zbirci "Lelek Sebra". U klubu hotela Moskva zvanom Port Artur bio je dan noć. Vinaver piše da je ceo jedan dan ćutao, progovorio je tek sat poponoći i rekao da je ćutao iz žalosti, jer tog dana su pogubili Apisa.

Bio je neumeren, sa Radetom Draincem opijao se do delirijuma. Jednom prilikom ispred "Tri šešira neko mu je prao kosu šampanjcem, piše Ana Vodinilić, a srpska pesnikinja Vera Odović skinula je svo zlao koje je imala na rukama i oko vrata u delirijumu posle Tinovog recitala.

Beogradske vlasti proterale su Tina iz grada, jer je u Port Arturu izjavio da je dobio triper od kraljice  Natalije dobio triper...Avgustin Tin Ujević završio je nedolično. U vreme NDH pisao je pesme o ustaškoj straži, hvalio ih. Društvo pisaca Hrvatske 1945. zabranilo mu je da 10 godina objavljuje, ne smo poeziju. Bilo šta.

U nekom trenutku beogradske vlasti su ga proterale