RUSIJA SLAVI 75. GODINA OD ZAVRŠETKA STALJINGRADSKE BITKE: Kako je uništena 6. armija i slomljena kičma Vermahta

Na današnji dan pre tačno 75 godina komandant 6. nemačke armije fedmaršal Fridrih fon Paulus, koji je unapređenje dobio samo dan pre svoje kapitulacije, u očajnom stanju je potpisao kapitualciju svojih jedinica. Predajom poslednjih ostataka nemačkih trupa koji su činili kičmu 6. armije, njihovih saveznika Italijana, Mađara, Rumuna i Hrvata (ustaška 369. pukovnija, tzv. "Hrvatska legija" pod komandom Marka Mesića) značilo je da je nastupila prekretnica u Drugom svetskom ratu. Od ovog dana utrt je put ka slomu Trećeg Rajha.

Uvod u Staljingradsku bitku

Sovjetsko-nemački front na jugu bio je dugačak 3.680 km. Posle pretrpljenih gubitaka u dotadašnjem pohodu, nemci više nisu mogli pomišljati na opšti napad duž celog fronta. Trebalo je stoga odabrati deo koji je nudio najveće izglede za uspeh. Nije bilo puno dvoumljenja kod izbora, jer su Nemci znali da je južni front bilo jedino moguće napasti, u trenucima kada su Moskva i Lenjingrad postali nedostižni ciljevi. Prodor kroz jug Sovjetskog Saveza, otvarao je izglede za zaposedanje preostalih zitorodnih područja, izvora nafte na Kavkazu,  presecanje Volge i železničke pruge preko koje se snabdevao celi Sovjetski Savez.  U početku je Staljingrad Nemcima bio samo strateški vojni cilj. Hteli su preko njega osigurati bok prilikom prodora na Kavkaz i imati dobru bazu za operacije u području Volge. Nakon poraza pred Moskvom, Hitler je osvajanjem Staljingrada hteo još jednom pokazati celom svetu superiornost nemačke strategije Blitzkriega. lzbor Staljingrada za mesto prelaska Volge bilo je logično jer bi se Nemcima otvorila ravnica srednje Azije sve do Urala, gde su bile premeštene stotine vojnih fabrika, do kojih nemačko vazduhoplovstvo nije moglo dopreti, a usput bi odsekli cijeli jug Sovjetskog Saveza.  Za Sovjete je Staljingrad bio strateški važan veliki grad, ali jos više je imao psihološko znacenje zbog nacionalnog ponosa.

Direktiva 41 - Plan "Blau"

Hitler je najužem vojnom krugu 5. aprilaa 1942. izneo svoj plan za letnu ofenzivu, koja je nosila šifrovani naziv Direktiva 41 - Plan "Blau".

Bitka za Staljingrad je bila zamišljena kao jedna etapa.Plan  „Blau“ je imao za cilj zauzimanje Donskog basena i napredovanjeprema Kavkazu. Operacija „Blau“ je podeljena na nekoliko faza i podoperacija a početne su podrazumevale zauzimanje Staljingrada brzim prodorom tenkovskih jedinica sa jugozapada i severozapada i odsecanje većeg broja sovjetskih jedinica na tom pravcu . Za operaciju „Blau“ je predviđena osnažena grupa armija „Jug“ koja se sastojala iz grupe armija „A“ i grupe armije „B“,prve pod komandom feldmaršala Vajsa,a druge pod komandom Vilhema Lista.U njihov sastav je ulazilo 97 divizija (76 pešadijskih,10 tenkovskih,8 motorizovanih i 3 konjičke). Staljingrad je za njih predstavljao običan objekat na mapi,ali sled događaja i sovjetski otpor će ga pretvoriti u mesto sloma Vermahta.

https://youtu.be/KPcM4o2yfXo

Sovjeti su bili uzdrmani i oslabljeni neuspehom kod Prohorovke i krahom njihove prve ofanzive.Pitanje je bilo gde će Nemci udariti. Staljin se naročito pribojavao ponovne ofanzive u pravcu Moskve gde je odbrana bila naročito slaba. Ali sovjetski obaveštajac Mihail Kuznjecov je javio o planiranoj ofanzivi na jugu.To su potvrdila i dokumenta iz jednog srušenog nemačkog aviona.Zbog toga je na tom pravcu pojačana odbrana ,upućena velika količina, naoružanja ,opreme i pojačanja trupama.Ali i pored toga sovjetske snage nisu bile dovoljno jake. Udar su trebalo da podnesu snage Brnjaskog, Jugozapadnog i Južnog fronta(81 pešadijska i 12 konjičkih divizija kao i 38 motorizovanih brigada i 62 tenkovske brigade,Na glavnom pravcu nastupanja odnos snaga je bio približno podjednak uz nadmoćnost Verhmahta u artiljeriji i avionima.Takođe da bi usporili i oslabili njemački napad izgradili su sovjetski radnici 4 utvrđena pojasa,a preduzete su mere za odbranu u samom gradu.

Operacija „Blau“ je počela 28 juna 1942. moćnom artiljerijskom pripremom.Nemačke trupe brzo su postigle zavidne uspehe,ali ne i presudne, nisu uspele da istisnu i zarobe Jugozapadni front kod Voronežja.Naročito je dobro napredovala nemačka 6 armija pod komandom generala Paulusa koja je 17. jula uspela da prodre u Staljingradsku oblast započinjući tako Staljingradsku bitku.Samo nekoliko časova kasnije od ostataka južnog fronta i jedinica na tom području formiran je Staljingradski front od približno 16 divizija od sa 180. 000 ljudi, 360 tenkova i 337 aviona i 7.900 topova i minobacača. 6 Armija je tada brojala 14 divizija od 270. 000 vojnika ,8.000 topova i 500 tenkova. Podržavala ih je 4 Luftflota Rihthofena sa 1200 aviona. Neposredno ispred nje su bile sovjetska 62. i 64. armija. Međutim sovjetima su pristizala sve veća pojačanja,ali uprkos tome 6 armija je napredovala,mada je odlučeno da se polje njenog delovanja suzi ,a na bok pošalje italijanska 8 armija. Južnije od njih je delovala 4 tenkovska armija generala Hota isturena ka Staljingradu. Hot je pokušao da se 6. avgusta prateći železničku prugu energičnom ofanzivom probije u južne delove Staljingrada ali je bio odbijen. Već 7 avgusta je 6. Paulusova armija istisnula 62 armiju i došla na spoljašnji odbrambeni pojas Staljingrada. Time je završena prva odbrambena faza bitke.

Njmci koji su se sada nalazili 40 kilometara,a na nekim mestima i na daljini 20-30 km planirali su da koncentričnim udarima sa severa i juga brzo slome odbranu Staljingrada i izauzmu ga. Sa 15. avgustom se nastavila nihova ofanziva i započela druga odbrambena faza Staljingradske bitke. U ovoj fazi Nemci su sadejsvom svih rodova vojske slomili rusku odbranu na Donu i formirali mostobrane za dalje nastupanje. Dana 23. avgusta 6 armija je uspela da probije odbranu na spoju 4. oklopnog korpusa i 62. armije ida se probije do Rinoka na Volgi uprkos žestokom sovjetskom otporu i da odatle počne napade na jug ka severnim predgrađima Staljingrada. Ona je ovi manverom presekla Staljingradski front na pola i okružila 62. armiju. Sa 23. avgustom počela su i masovna bombardovanja Staljingrada. Sa 700 aviona Nemci izvršili napad bombardujući masovno grad zapaljivim bombama. Bilo je mnogo žrtava što civila što sovjetskih rezervi, ali sovjetsko stanovništvo nije pokleknulo,ono se odmah bacilo na gašenje požara, simultano organizujući dobrovoljačke bataljone i upućujući ih u bitku.

Nemci su napredovali stopu po stopu i 12. septembra uspeli da se približe na 2 do 10km od grada. Komandu nad okruženom 62. armijom preuzeo je tada energični general Čujkov primivši komandu od generala koji je smatrao da je dalji otpor 62. armije uzaludan. On se odmah sa svojim štabom prebacio na samu liniju borbe. Odlučio je da brani grad do poslednjeg. “Ili ćemo ga odbraniti ili ćemo svi izginuti u njemu.Za nas preko Volge nema zemlje!“ rekao je  on. Već sledećeg 13. septembra Nemci su uz artiljerijsku podršku krenuli u „konačan“ juriš na Staljingrad. Nemci su uspeli da se probiju u sam grad i tada su počele ogorčene gradske borbe. Čujkov je znao da nadmoćnijeg nepriljatelja mora uvesti u borbu iscrpljivanja. Ali prvo je trebalo održati postojeće stanje pre nego što prva neophodna pojačanja ( 13. gardiska divizija) stigne. Do tada su grad trebale da održe jedinice novomobilisanih radnika i iznurene jedinice koje su se povukle u grad.One su uspele da to ispune i da posle žestokih borbi zadrže Mamajev kurgan koji je bio kritičan za uspešno prebacivanje pojačanja preko Volge. Ali, Nemci su uspeli da napreduju u drugim delovima  grada i da na nekoliko mesta izbiju na Volgu.Ali se pojavio problem kako da ih zadrže. Nemačka doktrina blitzikriega nije bila primenjiva u urbanim uslovima,a Sovjeti su posle Sevastopolja i Lenjingrada znali kako se boriti u gradu. Oni su od prisutnih jedinica obrazovali male i pokretljive jurišne odrede koji su napadajući frontalno i u pozadini lišili Nemce artiljerijske i vazdušne podrške jer su Nemci tako gađali i svoje vojnike. Svaka zgrada je pretvorena u tvrđavu. Takva je na primer bila čuvena Pavlovljeva kuća. Nju je 58 dana u opkoljenom području branila grupa od 10 ljudi. Oni su uspeli da osujete svako dalje napredovanje Nemaca na tom području. Borbama se dnevno front menjao u metrima. Dešavalo se da jedna zgrada dnevno menja vlasnika i po 20 puta. Dok bi se Nemci branili na spratovima Sovjeti bi nadirali iz prizemja i taman kada bi Soveti uspjeli da očiste spratove Nemci bi zauzeli prizemlje. I tako u beskonačnost. Ali nije samo sovjetska umješnost zaustavila Njemce već i ogroman moral i boraca i civila. Rusi su se retko predavali,mnogi civili su se dobrovoljno priljavljivali u vojsku dok su sovjetski radnici nastavili proizvodnju naoružanja i u ratom zahvaćenom gradu. Bilo je primera da u tek dovršeni tenk uskače posada na jednom kraju fabrike i priključuje se borbi koja je besnela na drugom kraju iste fabrike.

General Paulus je bio šokiran teškim gubicima i sporim napredovanjem svoje 6 armije. Pojačanja su morala da se dovlače čak iz Francuske. Što se približavala zima Nemci su postajali sve očajniji. Hitler je 14. oktobra izdao naredbu za poslednji veliki napad u toj godini sa ciljem da se zgromi i poslednji bolšljevički bastion na levoj obali Volge. Posle snažne artiljerijske i avionske pripreme nemački vojnici su jurnuli na sovjetske položaje.Želeli su da se konačno odmore od svakodnevnih iscrpljujućih borbi. Sovjeti su imali druge planove. Njihov otpor je bio žestok iako su bili znatno potreseni artiljerijskim udarom koji im je naneo dosta žrtava.Posebno teške borbe su bile za zavode Crveni oktobar i Barikade koje su Rusi prebacivanjem svežih rezervi preko Volge uspjeli da odbrane dok je Traktorski zavod pao u nemačke ruke. Sredinom novembra je prekinuta nemačka ofanziva i obe vojske su ležale iscrpljene u pat poziciji.

Dok je Nemačka 6. armija bila zaustavljena u Staljingradu i grupa armija A Vilhema Lista je bila zakucana na Kavkazu .Iako je bila snažna (167. 000 vojnika) i opremljena jegerskim ( lovačkim) jedinicama ona nije uspela da ostvari zacrtane ciljeve. Ona je u početku ostvarila solidne rezultate napredujući oklopnim jedinicama duž Crnomorske obale i obale Kaspijskog jezera, osvojivši Elbrus ali nije zarobila Grozni,dok su rafinerije Majkopa nađene uništene. Konačno napredovanje Nemaca je zaustavljeno na reci Terek ispred Groznog gde im je Crvena armija nanela velike gubitke pa su Nemci i na ovm pravcu morali da pređu u defanzivu.

U novembru 1942. STAVKA (sovjetska vrhovna komanda) je odlučila da izvede niz ofanzivnih operacija koje bi promenile tok rata. Šifrovani naziv ove operacije je bio „Uran“.

Glavna protivofanziva je trebala da se preduzme na području Staljingrada ,dok su ofanzive drugim delovima fronta bile od sekundarnog značaja. Neposredna odluka o izvođenju operacije doneta je je 13. septembra na savetovanju Žukova i Vasiljevskog. Operacija se sastojala od dva zadatka: prvog -opkoljavanja protivničkih trupa na području grada i drugog- njihovog uništenja.

Pripreme za ofanzivu su podrobno urađenje i u najvećoj tajnosti. Trupe su prevožene i njihova koncentracija je vršena pod kamuflažom. Tako je skupljena velika koncentracija trupa i najmodernijeg oružja uključujući i najmodernije tenkove T-34 . Sovjeti su pravilno ocijenili da im na glavnim pravcima stoje snage kvalitativno i kvantitativno slabije i da će proboj biti siguran.Naime bokove 6. i 4. oklopne armije su branile Rumunske trupe (3 armija Dimitreskua i 4 Armija Konstantineskua) sa nekim brojem slabijih nemačkih jedinica. Nemci uopšte nisu slutili o sovjetskoj ofanzivi niti su primetili nijhovu koncentraciju na desnoj obali Dona severoistočno od Staljingrada. Čak je i Paulus izvršavajući Hitlerove naredbe naredio svim starešinama zaključno sa komandantima pukova naredbu o daljem nastupanju na Volgu i osvajanju Staljingrada 17. novembra,tj samo dva dana pre početka „Urana“.

Operacija " Uran"

Operacija „Uran“ je počela moćnom artiljerijskom pripremom 19. novembra iz 3.500 topova, minobacača i kaćuša. Ispaljeno je 689. 000 granata. Udar je bio toliko iznenadan j jak da je većina rumunskih trupa bila izbačena iz stroja. Naviknuti samo na pozadinske i stražarske dužnosti suočeni sa kvalitativno i brojno nadmoćnijim protivnikom veliki broj Rumuna je bacao oružje i tražio spas u bekstvu ka zapadu. Iza Rumuna se nalazio rezervni nemački ešalon koji je pokušao protivnapad,ali je bio bukvalno zbrisan jačinom sovjetskog napada. Nemačka 6. armija videvši šta joj se dešava na bokovima i ugrožena sovjetskim nastupanjem tražila je od nemačke vrhovne komande dozvolu da se povuče na Don. Ali odgovor je bio da 6. armija treba da ostane u Staljingradu . Dana 22. novembra sovjetske prethodnice su izbile na Kalač na Donu i završile okruživanje protivnika. Nemačka 6 armija je bila odsečena.

Munjevita brzina izvođenja „Urana“ je iznenadila nemačku Vrhovnu komandu ,ali je nije bacila u očajanje.Od preostalih neopkoljenih jedinica na jugu formirana je grupa armija Don kojoj je kao glavni zadatak bilo postavljeno oslobađanje 6. armije iz okruženja. Grupom armija Don rukovodio je feldmaršal Manštajn. Njegova grupacija je dobijala nove jedinice iz Evrope predodređene za protivnapad. Od tih jedinica on je naročito računao na 2 oklopne divizije iz Francuske od kojih je hteo da formira novu oklopnu udarnu grupu pod Hotom.Manštajn je izradio planove „Zimske oluje“ koju je podelio na dve etape:

-prvu etapa da Hot sa oklopnim jedinicama probije koridor do 6. armije i uspostavi snabdevanje;

druga etapa – potpuno razbijanje okruženja.

Međutim Manštajn nije znao da i Sovjeti planiraju novu ofanzivu, tzv operaciju „Saturn“ koja bi iskoristila opštu poremećenost nemačke odbrane,probila odbranu slabe italijanske 8 armije i probila se na zapad sve do Rostova i Milerova iako je to moguće okružila grupu armija Don i ostale nemačke jedinice na Kavkazu. Ona je bila predviđena za 10. decembar ali je zbog priprema morala biti odložena za 16 decembar.

Nemačka protivofanziva je počela 12 decembra napadom dve Hotove oklopne divizije kojima su na bokovima napredovale konjičke i pešadijske jedinice. Nemci su izvršili izvjesne prodore,a 6 armija je na svom jugu skoncentrisala preostale tenkove koji su trebali da stupe u akciju kada bi se Hotove jedinice približile na 30 km. Međutim Hot je sve sporije napredovao jer su Sovjeti pojačavali otpor ubacivši u nastalu brešu 2 gardijsku armiju. Nemci su ipak uspjeli da se probiju do 48 km ispred grada, ali nisu više mogli da napreduju napred. Videći razvoj događaja i mogućnost oslobađanja 6. armije iz okruženja Sovjeti su odlučili da smanje obim postavljenih zadataka „Saturna“ i da počnu sa njegovim izvođenjem. U međuvremenu „Zimska oluja“ se nije odvijala kako je planirano i Manštajn se sve više pribojavao za svoja krila. Ali Hitler je zahtevao da se koridor probije u skoku pre nego što stupe sovjetske protivmere. Manštajn je shodno tome u borbu bacio i svoje poslednje rezeve računajući i 17. pancer diviziju. Ali tada je nastupio „Saturn“ i velika ofanziva na Donu. Uraganska vatra se sručila na položaje italijanske 8. armije čija je odbrana probijena na nekoliko mesta, pa je Manštajn bio prinuđen da od preko potrebnih ofanzivnih snaga odvaja neke i šalje na sjever. Ali sve više je bio na vidiku slom nemačkih ofanzivnih operacija i opšta ugroženost južne grupe armija. Hitler se uplašio Staljingrada pa je dozvolio Manštajnu da prekine ofanzivu i povuče se na zapad. Time je 6. armija bila osuđena na propast.

Nemačke trupe koje su se povukle na zapad i dalje su imale u svojim operatvnim planovima oslobođenje 6. armije iako svi znali da je to nemoguće. Firer je zabranio predaju,i preimenovao 6 armiju u Tvrđavu Staljingrad i pozvao vojnike da izdrže do pomoći.

U Staljingradu koji je bio odsečen od novembra stanje je bilo užasno teško. Sve je bilo hladnije,a Nemci su i dalje nosili letnje uniforme, jer zimske nisu poslate na vreme da se trupama ne bi smanjio moral. Hrane,municije i goriva sve je bilo manje uprkos svim naporima nemačke transportne avijacije čija pomoć ipak nije prelazila ni 1/5 najnužnijih dnevnih potreba. Operacijom Saturn to se još više pogoršalo jer su Nemci izgubili veći broj transportnih aviona kao i obližnje aerodrome koji su pali u sovjetske ruke. Dnevno sledovanje hleba na početku je bilo 100gr,onda 50gr da bi na kraju hleb dobijale samo jedinice koje su se borile. Tretiranje ranjenika u takvim uslovima bilo je gotovo nemoguće. Moral je padao i predavalo se sve više nemačkih vojnika.Ipak većina je i dalje odbijala sve glasnije sovjetske pozive na predaju. Zbog toga su Sovjeti odlučili da eleminišu 6 armiju.

Operacija " Prsten"

Operacija je dobila ime „Prsten“ i poverena je Donskom frontu kojim je komandovao maršal Rokosovski. Njen početak je predviđen za 10 januar .I tada je i počela. Nemci su se branili žestoko i umešno,vešto sagradivši utvrđenja i smestivši rezerve, ali otpor se smanjivao, sve je bilo manje municije. Velike borbe su vođene za aerodrom Pitomnik koji je bio ključan za snabdevanje. Ali Sovjeti su ga ipak zarobili 15 januara .Teritorija koju su Nemci držali sve više se smanjivala. Paulus je molio Hitlera za dozvolu da kapitulira. Ali Hitler mu to nije dozvolio.Paulus je u poslednim danima bio unapređen u feldmaršala,ali njegove armije je bilo sve manje svakoga dana i on je 31. januara bio prinuđen da kapitulira. Potpisom kapitulacije završena je Staljingradska bitka.

EPILOG

Vermaht je u Staljingradu izgubio gotovo dvadeset divizija sto je gotovo sastav jedne armije. Od 270.000 opkoljenih vojnika izbrojano je 147.200 mrtvih i 91.000 zarobljenih, a onaj mali procenat odnosi se na evakuirane ili nestale. Od 34 opkoljena generala sedmorica su okruženje napustili avionom, od kojih pet nepovređenih zbog "neizbežne obveze" u Nemačkoj. Bila je zarobljeno ukupno 2.500 nižih i viših oficira na čelu s feldmaršalom fon Paulusom. Na putu do zarobljeničkih logora u Sibir ili kao radna snaga na obnovi grada umrlo je što od bolesti, iscrpljenosti, gladi i rana gotovo 85.000 zarobljenika. Nakon rata u Nemačku se vratilo jedva 5.000 vojnika koji nisu želeli izgovoriti ni jednu rečenicu koja se odnosila na Staljingrad, jer za njih je to ime znacilo drugi naziv za pakao. U proleće 1943. preko neutralne Turske stigla su prva pisma iz zarobljeništva. Kada su Hitlera za vreme ručka zamolili za dopuštenje da se pisma podele porodicima koje su bile u neizvesnosti o konačnoj sudbini svojih najmilijih, on je kratko odgovorio "Sve vojnike Staljingrada treba smatrati mrtvirna".  U jednom od pisama nalazila se sledeća rečenica "Nemački narod je zaslužio ovakvu strašnu kaznu jer samo ako doživimo ovakvo uništenje, možemo shvatiti kome smo verovali i što smo učinili."