SKRIVENI HLADNI RAT: Kako je smrtonosni kišobran sejao smrt po Evropi

Likvidacija Georgija Markova bila je uvod u raspirivanje serije misterioznih ubistava u Evropi gde su dve istočno evropske države Sovjetski Savez i Bugarska koristile neobična oružja za eliminaciju odbeglih obaveštajaca i političkih protivnika.

Priča o misterioznim tabakerama i pištoljima počinje u Frankfurtu 18. februara 1954. godine kada je Georgije Sergejevič Okolovič, lider NTS antisovjetske emigrantske organizacije, otključao vrata svog stana. Ostao je u šoku kada je uključivši svetlo ugledao krupnu figuru nepoznatog Rusa koji se predstavio kao Nikolaj Čočolov. Čočolov mu se predstavio kao agent KGB koji mu je pokazao pismeni nalog izdat od strane KGB sa jasnim instrukcijama da Oklovič mora biti likvidiran.

Georgije Okolovič koji je bio vođa antisovjetske organizacije u prošlosti je izbegao čak dvе otmice, ostao je u šoku očekujući smrtonosan hitac. Međutim Čočolov mu je rekao da telefonom pozove zapadnonemačku policiju, kojoj je kasnije, kao i obaveštajcima BND ispričao sve o planovima likvidacije političkih protivnika Moskve, koji su se krili u Nemačkoj.

Naime sa Čočolovim kao proverenim kadrom KGB pošla je grupa pomagača, međutim niko nije slutio da je on odlučio da prebegne na Zapad, a da bi to uradio potrebno je bilo reštiti se pomagača. Odao je nemačkim i američkim obaveštajcima imena kao i stanove u kojima se kriju. Pomagači su ekspresno pohapšeni, a Čočolov im je na obodu jedne šume u Minhenu otkrio skriveni automobil u kome su se nalazile neobične spravice od tabakere do naliv pera, koji su bili zapravo smrtonosna oružja. Amerikancima osim tabakere i naliv pera za oko je zapao električni pištolj koji je bešumno ispaljivao zrna presvučena premazom kalijum-cijanida.

Kada je KGB saznao za celu priču pokušao je Čočolova da diskredituje, da su on i Okolovič zapravo bivši nacisti. Kako je diskreditacija bila neuspešna, naređena je njegova likvidacija. Za vreme jednog sastanka u Frankfurtu 1957., Čočolov se iznenada srušio na pod sa mučninom i stravičnim bolovima u stomaku. Smešten je u bolnicu, a samo nekoliko dana posle toga na telu su mu se pojavile tamnobraon mrlje i otekline. Ubrzo je izgubio kosu, a po telu su se pojavile krvave rane. Nemački lekari su sumnjali da je najverovatnije otrovan talijumom - otrovnim metalom. Lekari su pokušali svim dostupnim metodama da spasu Čočolova, ali se njegova koštana srž razgrađivala, a krv pretvarala u plazmu.

Izgledalo je da Čočolovu nema spasa, međutim, njegovi zaštitnici ga prebacuju u američku vojnu bolnicu i ekipa od 6 vrhunskih vojnih hirurga preuzela je ceo slučaj. Oni su nekoliko dana iz sata u sat pokušavali da Čočolova spasu i beležili svaku promenu. Dodavanjem injekcije kortizona, vitamina i stereoida i eksperimentalnih lekova, posle tri nedelje lečenja Čočolov je spasen i on se oporavio.

Tad su na scenu stupili „toksikolozi“ koji su otkrili pravu istinu. Čočolov jeste bio otrovan talijumom, ali taj metal je bio izložen jakoj radijaciji, što je imalo za posledicu njegovu dezintegraciju i širenje po čitavom organizmu. Zatim on uništava bela krvna zrnca koja isušuju telesnu tečnost. Čočolov je pukom srećom preživeo.

Drugi slučaj misteriozne likvidacije koji je potresao Zapadnu Evropu i posebno odjeknuo u medijima bio je slučaj bugarskog disidenta Georgija Markova.

Markov je bio pisac i dramaturg, koji je svoju domovinu napustio juna 1969., kada je njegov jedan scenski komad našao na neodobravanje bugarskih vlasti. Markov je otišao u London i zaposlio se kao spiker BBC i povremeni saradnik radija Slobodna Evropa, koja je svoj program emitovala iz Britanije i Zapadne Nemačke. Markov nije imao dlake na jeziku, oštro je kritikovao tadašnjeg bugraskog predsednika Todora Živkova i komunističku vlast. Kako je u istrazi izjavila njegova žena, prosto ih nije podnosio. Bugarske vlasti su pomno pratile šta radi i kako se oglašava preko radija, pa i oni nisu imali blagonaklon stav, te je njihov animozitet bio obostran.

Prema jednoj verziji, povod za likvidaciju Markova usledio je, kada je navodno Markov britanskoj obaveštajnoj službi Mi 5 identifikovao sovjetskog diplomatu Arkadija Vasiljeviča Guka kao rezidenta sovjetske obaveštajne službe u Londonu, sa adresom stanovanja Holland Park 42 u zapadnom delu Londona. Međutim, druga verzija govori da je poslednji nastup na radiju, kada je otvoreno napao Todora Živkova, bila inicijalna kapsla da se naredi njegova likvidacija.

Foto: Printscreen Youtube

Navodno je sam Živkov naredio obaveštajcima da hitno izvrše likvidaciju. Uz pomoć saradnika, likvidator je stigao u London. Prvo su agenti saradnici vešto pratili Markova i stekli uvid u njegove navike. Za dan „D“ da Markov bude ubijen određen je 7. septembar 1978. godine. Dok je Markov čekao gradski autobus, da ga odveze kući, osećao se veoma umorno posle napronog dana. Na stanici se nalazio veliki broj ljudi od kojih su neki nosili kišobrane. Iznenada osetio je oštar ubod u butinu. Okrenuo se i spazio čoveka koji je podizao kišobran sa zemlje pošto mu je ispao iz ruke. Taj muškarac je nešto nerazgovetno promrmljao i uskočio u taksi, a zatim nestao. Markov je bez većih problema stigao kući i završio večeru u porodičnom krugu. Međutim, komplikacije su nastupile tek kada je zaspao čvrstim snom. U gluvo doba noći mu je pozlilo. Supruga mu je u dva sata izmerila temperaturu koja je iznosila 40 stepeni. Tada je kolima Hitne pomoći prebačen u bolnicu gde je lekarima, kada su ga ispitivali rekao za onaj oštar ubod u butini koji je osetio.

Lekari su bili zavarani misterioznom groznicom i mučninom, međutim ipak su odlučili da upravo zbog te priče, pregedaju mu celo telo. Tom prilikom lupom su otkrili sićušnu metalnu kuglicu prečnika 1,52 mm u butini. Analizom utvrđeno je da je kuglica napravljena od legure platine i iridijuma, kao i da je imala dve majstorski izbušene rupice promera 0,35 mm. U tim šupljinama pronađeni su tragovi ricina, nusproizvoda iz procesa ekstrakcije ulja iz ricinusove biljke, koji je bio dvostruko otrovniji od otrova kobre. U vreme kada je na Markova izvršen napad, protivotrov nije postojao, već je kasnije naknadno pronađen. Markov je bio u agoniji četiri dana pre nego je preminuo.

Istraga o ubistvu Bugarskog disidenta odmah je pokrenuta. Agenti Skotland jarda krenuli su u opsežnu akciju potrage, ali bezuspešno. Čak nisu ni tog taksistu, koji je odvezao likvidatora pronašli. Zanimljivo da nije bilo ni svedoka, a oni pristuni na stanici ništa nisu zapazili ili označili kao interesantno.

Istaći ćemo jednu zanimljivost, koja u prvi mah nema veze sa ovim slučajem. U londonskom The Times, pojavila neobična čitulja, na pretposlednjoj strani novine, gde je bila obavest o smrti troje sinova porodice Von Hessen, a tragedija se dogodila 8.septembra, kada su Timoti, Mark i Džejms poginuli u automobilskoj nesreći. Takođe, navedeno je da će se sahrana obaviti u Nemačkoj.

Obavest o tragičnoj smrti tri plemića, odmah je zapala za oko tabloidnim novinarima željnim senzacije. Krenuli su u opštu potragu za tom porodicom i za policijskim izveštajem o nesreći. Međutim, iako su utvrdili da porodica Von Hesen zaista postoji, ona nema tri sina već samo usvojenog sina i ćerku koji žive u Rimu, i koji su sasvim dobro. U oglasnom odeljenju takođe, nisu ništa znali o neobičnom oglasu, sve dok neki izvori iz Mi 5, nisu novinarima ispričali pozadinu celog oglasa. Naime, obaveštajci su saznali da su ovu informaciju lansirali kadrovi bugarske obaveštajne službe, kako bi svojim agentima u Velikoj Britaniji (ali i na drugim lokacijama u Evropi) naredili da se primire ili se smesta evakuišu, da ne bi bili otkriveni.

Vratimo se na sredstvo likvidacije. Otkriveno je da su komponente za kulglicu rađene u Čehoslovačkoj i Mađarskoj. Da žrtva u poslednjim trenucima života nije prozborila, da je otorovan i na koga sumnja, ova misteriozna priča bi ostala zakopana a zapadne službe bi i dalje tapkale u mestu. Skotland jard je na osnovu te izjave, a pošto nije imao drugih dokaza ostao ubeđen da je to delo bugarskih operativaca koji su u specijalno pripremljenom kišobranu imali ugrađen pištolj koji ispaljuje smrtonosne kuglice.

Detaljniji podaci o smrti Markova u javnost su dospeli tek kada je o tome progovorio Oleg Kalugin bivši general KGB. On je 1991 objavio da su Bugari molili Sovjete, tačnije lično Živkov, da im pomognu u likvidaciji Markova i da je na tom sastanku bio i šef KGB Jurij Adropov kao i potonji šef Vladimir Krjučkov. Oni su tada raspravljali o metodi likvidacije opasnog disidenta. Kalugin je za glavnog „krivca“ ubistva Markova proglasio upravo Živkova. O tome je pisao i prebegli Oleg Gordievski u svojoj knjizi „KGB pogled iznutra“, gde navodi da su sovjetski agenti, tajni kišobran kupili u Vašingtonu, preradili ga u Moskvi i predali Bugarima, a ovi iz njega, otrovom ubiju Markova.

Naime, Gordievski dodaje, da je pre ubistva smrtonosnim kišobranom, na Markova pokušan atentat, čak dva puta i to: brava njegovog automobila premazana je bila specijalnim otrovom, koji bi kod njega izazvao infarkt. Takođe, hteli su da na njega, dok je bio na plaži, izliju i otrov dok se sunčao, pa čak i spemiti mu smrotnosni napitak. Ipak su se na kraju odlučili za kišobran kao najbolji način likvidacije.

Foto: Printscreen Youtube

Gordievski je dodao i da „ključni“ razlog, zašto je Markov morao biti ubijen, nije u tome što je preko radija kritikovao Todora Živkova, već što je otkriveno, da su mu neki iz uskog kruga ljudi oko bugarskog predsednika, dostavljali preko kurira informacije o dešavanjima i spletkama u vrhu vlasti. Mada bi logičnije bilo, da su stradali dostavljači.

Slučaj Markov stišao se tek u julu 1991., kada je tadašnji bugarski predsednik Željo Želev u London doneo venac na grob Georgija Markova i poklonio mu se, a zatim dodao da Bugarska jeste bila upeletena u njegovo ubistvo, ali da Markova doživljava kao borca za demokratsku Bugarsku. Ovom događaju prisustvovali su i Georgijeva udovica i njihov sin Saša (14).

Sa smrću Markova likviacijama nije bio kraj. Naime posle samo dve nedelje na meti se našao i bugarski emigrant Kostov, bivši radijski spiker koji je pobegao u Pariz. Na njega je dok se vozio u pariskom metoru nepoznati muškarac takođe iz smrtonosnog kišobrana ispalio otrovnu kuglicu s leđa u gužvi. Napad je izvršen vešto s leđa, ali je Kostov imao neverovatnu sreću jer u kuglici“ nije bilo dovoljno“ otrova i on je uspeo da uz pomoć lekara u pariskoj bolnici preživi atentat.

Posle ovog slučaja, serija likvidacija odbeglih špijuna i disidenata je prekinuta na kraći period, do 1984. godine kada je smrtonosni kišobran poslednji put upotrebljen u Evropi.

Dana 17.aprila 1984. godine ispred libijske ambasade u Londonu, održavali su se mirni protesti protivnika pukovnika Muamera el Gadafija. Dok su protivnici uzvikivali parole, grupa policajaca je obezbeđivala samu ambasadu. Među njima je bila policajka Ivon Flečer (25). Ona je iznenada pala i ostala mrtva na licu mesta. Nakon ovoga demonstracije su razbijene. Istraga je obdukcijom pokazala, da je mlada policajka ubijena minijaturnim metkom s leđa, a kako su kasnije obaveštajci utvdrili, na nju je neko pucao sa prozora libijske ambasade, kako bi za to bili najverovatnije bili okrivljeni demonstranti. Ova priča nikada nije do kraja razjašnjena, navodno u likvidaciji su prema britanskim navodima učestvovali i pripadnici IRA. Zbog ovog slučaja odnosi sa Libijom su pali na veoma nizak nivo, a London je optužio Tripoli za terorizam.