SMRT MILANA NEDIĆA: Izdajnik ili tragičar?

SMRT MILANA NEDIĆA: Izdajnik ili tragičar?


Na današnji dan 1946. godine predsednik vlade Srbije u Drugom svetskom ratu, pod okupacijom, general Milan Nedić izvršio je samoubistvo tokom istražnog postupka. Ali, kao što je sporna sama Nedićeva istorijska uloga – od izdajnika u službi okupatora do nekoga ko je pokušao da ublaži tragediju srpskog naroda, i njegova smrt je predmet polemike.

Osim zvanične verzije, prema kojoj je Nedić skočio kroz otvoren prozor sa trećeg sprata zatvora Ozne, postoje i tvrdnje da je on u istim tim prostorijama ubijen. Nedićevi potomci podneli su zahtev za njegovu rehabilitaciju pred višim sudom u Beogradu, kojim bi se poništila Uredba Vlade FNRJ kojom je Milan Nedić proglašen za narodnog neprijatelja.

Istoričar dr Aleksandar Stojanović, autor knjige “Ideje, politički projekti i praksa vlade Milana Nedića”, ocenjuje da je Nedić do avgusta 1941. bio jedna krajnje pozitivna istorijska ličnost.

“Nedić je neko ko se prihvatio formiranja kolaboracionističke vlade u složenim istorijskim okolnostima sa ciljem da u izvesnoj meri zaštiti srpski narod od stradanja. Međutim, u toj vladi on je prekršio oblike saradnje dozvoljene međunarodnim pravom, svrstao se u mnogim elementima uz okupatora, uključio se u građanski rat, izvršeni su i zločini, maltretiranja dela stanovništva Srbije i to je nešto zbog čega bi njega osudio svaki sud. Nedić jeste bio kolaboracionista”, objašnjava za b92.net Stojanović, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.

Nedićeva saradnja sa okupatorom
– Saveznici su Nedica izručili 1. januara, a ispitivanja su počela tek oko 20. Pitanje je i zašto se toliko čekalo. Nekoliko osnovnih tačaka je interesovalo islednike: zašto je formirana njegova vlada, da li je bio svestan da je služio Nemcima, koji su bili motivi za to, zatim njegov susret sa Hitlerom i saradnja sa pokretom generala Draže Mihailovića. Iz spisa se vidi da je Nedić govorio da je prihvatio da obrazuje tu vladu jer je postojala opasnost da Nemci intervenciju protiv ustanaka povere ustašama, Bugarima i Mađarima. Zatim je govorio da je nevoljno prihvatio da bude predsednik vlade po nagovoru uglednih ličnost na čelu sa predsednikom Srpske kraljevske akademije Aleksandrom Belićem. Govorio je da je situacija bila takva da se toga prihvatio nevoljno, uz uslove koje je postavio Nemcima. Kad je bio suočen od strane islednika da Nemci ništa od toga što je tražio nisu ispunili, Nedić je odgovarao da se slaže s tim, ali da je neprekidno radio na tome da se od toga nešto ostvari.

Nedić je od Nemaca tražio da Srbija ima autonomiju, da ta vlada ima autonomiju da joj se omogući da se sama obračunava sa ustankom, da u tome ne bude masovnih represija koje su Nemci sprovodili. Tražio je da se zadrži postojeće zakonodavstvo, odnosno zakoni Kraljevine Jugoslavije, da za hranu i materijale koji se izvlače iz Srbije postoje unapred dogovorene kvote. Nemci jesu njemu obećali većinu toga, ali suštinski ništa nije urađeno. Nedić ništa nije mogao da uradi bez odobrenja Nemaca. Vlada je bila ideološki heterogena, tu je bilo, različitih nacionalista, konzervativaca, ali i istaknutih simpatizera fašizma i nacizma. Zbog načina funkcionisanja okupacionog aparata, neki ljudi, poput Dragog Jovanovića, koristili su svoje predratne veze sa Nemcima i direktno sarađivali sa njima, zaobilazeći Nedića kao svog formalnog pretpostavljenog.

Pitanje zašto je Nedić ostao na čelu te vlade, ako Nemci nisu ništa ispunili od onoga što je tražio, legitiman je argument Nedićeve krivice. On je bio svestan stanja i mogao je da da ostavku. Pojedini izvori navode da je šest puta nudio ostavke, čak pretio samoubistvom, ali prosto je ostajao zbog toga što iz njegove vizure i vizure njemu bliskih ljudi nije postojala pogodna licnost koja bi ga zamenila i to bi ponovo aktuelizovalo pitanje da li treba da sa strane neko interveniše u Srbiji. To je bila njegova odbrana u tom smislu. I to su Nedicevi saradnici u emigraciji navodili, “da se Nedic povukao ko zna šta bi nas još snašlo”. Ja kao naučnik ne mogu da pretpostavim, ali i Nemci su gledali da on ostane tu. Na te neke pretnje oni bi davali sitan ustupak, ali nikada nešto suštinski – kaže Stojanović.

Nedićev susret sa Hitlerom
Nedić je govorio da je sam tražio susret sa Hitlerom kako bi mu izneo nezadovoljstvo stanjem u Srbiji. Bio je nezadovoljan ponašanjem nemačkih faktora, pre svega policijskog i SS generala Augusta Majsnera koji je maltretirao stanovništvo, ali i da se požali na Franca Nojhauzena koji je bio lično prijatelj Hermana Geringa i za čiji je račun nemilosrdno pljackao Srbiju. Takode je, kako je govorio, tražio da se ukine streljanje 100 za jednog i da nemacke vlasti zaustave stradanja Srba na drugim teritorijama okupirane Jugoslavije. Još dve stavri su znacajne. Nedic je pokušavao da stvori jednu novu vrstu državnog uređenja uvođenjem institucije državnog sabora koji bi bio sastavljen od predstavnka seljaka i građanstva. Cilj toga je verovatno bio da se teret kolaboracije podeli sa još nekim. On je to tražio još 1941. ali je uvek bio odbijan. Odbio ga je i Hitler. Takođe je sa Hitlerom i Ribentropom razgovarao o mogućnosti da se teritorija pod njegovom kontrolom proširi na Crnu Goru, delove Makedonije, istočne Bosne koji su bili pod NDH i Srem. Ti zahtevi su bili legitimni u smislu zaštite srpskog stanovništva.

Kada se govori o tome da li je Nedić od Hitlera tražio dozvolu da stvori nekakvu “Veliku Srbiju”, Stojanović kaže da to jeste na neki način bilo stvaranje “Velike Srbije”, ali ne u smislu 90-ih.

– Situacija je bila sledeća, Srbija praktično ne postoji i to se zove “Teritorija pod jurisdikcijom vojno upravnog komandanta”. Nedić je više puta tražio da Nemci definišu granice, da kažu vi Srbi možete da računate na te i te teritorije. Oni su to odbijali. Hitler je lično insistirao da o bilo kakvoj srpskoj državi nema govora do kraja rata. Kad bude kraj rata, Nemci su zamišljali da će doći do nekog novog Versaja na kojem će oni diktirati uslove i onda bi se moglo videti šta su Srbi uradili tokom rata, koliko su bili lojalni i da im da teritoriju. Kada su na saslušanju Nedića optuživali da je pravio “Veliku Srbiju”, on je govorio da je pre svega išao da moli da se ukine 100 za jedan i da se smanji represija – priča Stojanović.

On dodaje da je Nedićevo svedočenje o susretu sa Hitlerom potvrđeno i na osnovu nemačkih dokumenata.

– Ostaje pitanje da li je osim toga bilo još nečega. Na neki način njegova poseta Hitleru je obavijena velom tajni. Velibor Jonić, koji je bio ministar prosvete i koji je bio Nedićev lični čovek unutar vlade, je na svom saslušanju rekao da je sam Nedić i prema ministrima držao tajnovito o rezultatima te posete, da je samo u najširim crtama govorio da je Hitler rekao da će pomoći, da će biti bolje. Poseta Hitleru je, može se reći, bila neuspešna. Treba reći i da su Nedić i cela vlada uvek bili pod operativnim merama Gestapo. Njima Nemci nisu verovali iako su bilo lojalni saradnici, iako nisu ništa učinili na štetu nemačkih interesa. Svi su bili kolaboracionisti. Doduše, Nedić nije kao Kvisling pre rata bio pobornik nacinalsocijalizma. Niko ne spori njegovu negativnu ulogu. Nedić je po svojim uverenjima bio konzervativac koji se našao u jednoj tragičnoj epohi u kojoj se nije snašao, izabrao je pogrešnu stranu, ali je inicijalno bio vođen ispravnim pobudama – kaže Stojanović.

Bekstvo iz Beograda i hapšenje
Nedić je od momenta bekstva iz Beograda u oktobru 1944. prvo otišao u Beč, a zatim u Kicbil gde je je boravio do dolaska saveznika i gde je uhapšen.
– Iako je bilo jasno da Nemačka gubi rat, on izgleda nije razumeo položaj u kojem se nalazi. Nemačka je 3. oktobra raspustila Nedićevu vladu, ali je on nastavio da održava privid postojanja te vlade, da održava sednice. Njegova ideja je bila da se pokuša formiranje oružane silu koja bi se suprotstavila Narodnooslobodilačkom pokretu i koja bi oslobodila Srbiju od komunista. Dva momenta su tu bitna. Prvi je prepiska Nedića sa Hermanom Nojbaherom, koji je specijalni izaslanik Adolfa Hitlera za Balkan, s kraja januara 1945. Nedić nudi mogućnost stvaranja nove srpske vlade koja bi bila sačinjena od Nedićevih i Ljotićevih ljudi i ljudi Draže Mihailovića, i da ta vlada formira vojsku koja bi dejstvovala protiv komunista u Jugoslaviji. Nemci su hteli to da podrže pod uslovom da se te snage upotrebe na drugim ratištima protiv saveznika, ali je Nedić to odbio i ta priča je tako završena.

Ali je činjenica da je Nedić krajem januara 1945, kad je sasvim izvesno da će Nemačka izgubiti rat, pokušavao da napravi, kako je on to nazivao, nove osnove srpsko-nemačke saradnje. Drugi bitan momenat je Nedićev memorandum generalu Ajzenhaueru, komandantu savezničkih snaga u Zapadnoj Evropi iz maja 1945. u kojem on izlaže svoj slučaj kolaboracije i u uvodnom delu izražava sreću što je Nemačka poražena, što su pobedile zemlje demokratske orjentacije i moli da on i njegovi ljudi ne budu izručeni novim vlastima Jugoslavije. Nedić navodi da nikada nije bio protiv saveznika, da se njegove snage nikada nisu borile protiv njih i da je on bio protiv partizana, odnosno komunista. Nedić u memorandumu navodi da se nada da saveznici neće dozvoliti uspostavljanje komunističkog režima u Srbiji. Komunizam je za Nedića bio nešto najstrašnije što postoji – objašnjava Stojanović.

Pozitivno iz vremena kolaboracije
Stojanović kaže da se Nediću iz perioda dok je bio predsednik srpske vlade mogu pripisati dve pozitivne stvari.
– Prva, zbrinjavanje izbeglica koje su došle iz NDH i drugih delova Jugoslavije. On ih je primio u zemlju koja je sama imala problema da se prehrani, da prehrani okupatora i da pošalje kontribucije u Nemačku koje nisu bile male. Primio je 241.000 izbeglica, po nekim procenama čak 400.000, od toga oko 40.000 su bili Slovenci. Ti ljudi su zbrinuti. Neki jesu bili zloupotrebljeni, neki su se prijavili u dobrovoljačke odrede koji su se borili protiv partizana i četnika, ali je činjenica da je tim ljudima spasena glava. Ti ljudi imaju potomstvo. To je nešto što čak ni pošteni komunistički istoričari nisu osporavali. Druga stvar za koju se može reći da je pozitivna jeste da je Nedić, iako je i sama njegova uprava sprovodila represiju i maltretirala određene kategorije stanovništva, uspeo da umanji broj stradalih u nemačkim represijama. Dešavalo se da kada je počeo ustanak da nedeljno bude streljano i do 10.000 ljudi. Iako je to podrazumevalo saradnju sa okupatorom, to je nešto što može da bude okarakterisano kao pozitivna tekovina, kao i to što je uspeo, doduše mnogo kasno, tek krajem 1943. da bude ukinuto pravilo 100 za jednog. Sve ostalo iz vremena kolaboracije je negativino zbog čega bi, ponavljam, Nedić bio osuđen pred bilo kojim sudom – zaključuje Stojanović.

Rehabilitacija Milana Nedića?
– Nedić ne bi trebalo da bude rehabilitovan. Njegova krivica je jasna. Problem je u tome što on nije osuđen, što su sudovi iz tog vremena, iako su mogli da sude pravično kao što su recimo Francuzi sudili Petenu, nisu bili pravični. Suđenje Draži Mihailoviću zaista nije bilo pravično i on je zbog toga mogao da bude rehabilitovan. I to je ostalo iz tog vremena, da neko ko je mogao da bude pravično osuđen, po nekoj komandnoj odgovornosti nije imao pravično, fer suđenje. Jedan od razloga zbog kojih Nedića ne bi trebalo rehabilitovati je i taj što nijedna ličnost tog profila nije rehabilitovana u Evropi, ako izuzmemo baltičke zemlje, ali to je već potpuno drugačiji slučaj nego što je slučaj sa Srbijom i tadašnjom Jugoslavijom. Smatram da porodica ima pravo da pokrene taj postupak, da se postavi pitanje kako je umro i mislim da je dobra prilika da se makar to razreši. Postoji previše dokaza za njegovu krivicu. Ono što treba reći jeste da je mnogo pre vlade FNRJ njega osudila vlada u izbeglištvu koja mu je u decembru 1941. skinula čin generala, oduzela sva odlikovanja koja je imao i rekla da će biti izveden pred vojni sud čim se za to steknu uslovi. I to je objavljeno u Službenim novinama Kraljevine Jugoslavije i ta odluka je imala snagu zakona. Čak i da su četnici oslobodili Beograd, i oni bi ga osudili. To nije sporno – ističe Stojanović.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar