SRPSKI CAR IVAN GROZNI

Uticaj srpske srednjovekovne kulture, od početaka Nemanjića pa do početka ruske imperije pod prvim ruskim carem Ivanom Groznim, bio je veoma snažan, čak se sa sigurnošću može reći da su dela Svetog Save utkana u temelje Ruske pravoslavne crkve i zakonopravno ustrojstvo imperije

Ovaj tekst svakako ne potvrđuje kao ta čno verova nje ovih sa Zapada (kad im zatreba) da su Srbi i Srbija mala Rusija, a nije ni demanti pomenute tvr dnje. Ovo je jednostavno malo poznata priča o neverovatnoj činjenici da su Srbi sa svojom neverovatno emancipovanom srednjovekovnom kulturom ozbiljno uticali na kulturni i državni razvoj Rusije u vremenima kad je ona bila u zame tku velike imperije. Na pomenutu temu navodi nas ovih dana u javnosti prisutan lep gest da je Rusija Srbiji nedavno vratila nekoliko stotina srednjovekovnih tekstova, pa još u digitalizovanom obliku. Aleksandar Ivanovič Vislij, direktor Ruske nacionalne biblioteke iz Sankt Pete rbu rga, doneo je u Beograd 342 digitalizovana te ksta srpskih srednjovekovnih rukopisa iz 12. veka, što je jedan odsto cele kolekcije iz 12. veka. Vislij je naglasio da su to podaci izvan pete rbu rške biblioteke, ali da moskovski arhivi i depoi Moskovske nacionalne biblioteke na tu temu još nisu do kraja proučeni i klasifikovani.

„A koliko tih te kstova još ima u Rusiji, nema pouzdanih dokaza. Koliko je meni poznato, u Rusiji je registrovano između 4.000 i 5.000 srpskih rukopisa i drugih dokumenata, ali nisu istraženi i klasifikovani dokumenti Moskovske nacionalne biblioteke, Patrijaršijske biblioteke u Moskvi, a plus arhivi, univerzitetske biblioteke i slično“, navodi veliki srpski pisac Milovan Vitezović, koji dodaje da nas sve to vraća saznanju da je srpska srednjovekovna kultura uslovno u ozbiljnom obliku opismenjavala Ruse.

„Posle pada Beograda i Smedereva pod Turke, mnogi pismeni Srbi su na razne strane i u Rusiju povlačili i odneli sa sobom niz važnih dokumenata, ve rskih i državnih spisa, ikona, pa i arhitektonskih vizura kojima zrače srpski manastiri na Kosovu i Metohiju, u Pomoravlju, Raškoj, Zeti, na Primorju, ali i u centralnoj Srbiji. Pomenimo dve bitne stvari: Zakonopravilo (nomokanon) Svetog Save i dokumenta, kao i mudrost Grigorija Camblaka. Neki će reći da je on Bugarin, ali bio je iguman manastira Dečani, a širio je pravoslavnu veru po Rusiji i dogurao do stolice mitropolita novgorodskog“, priča Vitezović.

Istina, fenomen Svetog Save stigao je u Rusiju dva ve ka ranije, o čemu piše dr Sr đan Ša rkić, ugledni profesor na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Sveti Sava je napisao Zakonopravilo 1219. u Solunu. To je zbornik svih zakona objedinjenih u osam stotina strana na pe rgamentu. Samo sedam godina posle njegovog završetka, prepis Zakonopravila, na jznačajnijeg dela Svetog Save, 1226. odnet je u Trnovo, glavni grad Bugarske, preveden je na buga rski, gde je prihvaćen kao obavezujući crkveni zbornik. Neznanim putem Zakonopravilo je došlo do Moldavije, da bi 1262. doputovalo u Malorusiju (Kijevsku Rusiju), u ruke mitropolita Kirila II. Na Saboru Ruske pravoslavne crkve u Vladimiru 1274, Krmčija, u ruskom prepevu Ko rmilar, prihvaćena je kao obavezujući zbornik za RPC.

Zbog čega je Zakonopravilo, onaj deo najznačajnijeg dela Svetog Save koji se odnosi na svetovno-crkveno ustrojstvo, bilo toliko prijemčivo pravoslavnom svetu? Milovan Vitezović odgovara lakonski da je „Sveti Sava u odnosima crkve i države uspostavio si mfoniju“. Profesor sa Pravnog fakulteta u Novom Sadu, odgovarajući istovremeno na zlonamerne opaske da je Sveti Sava prepisao Zakonik cara Justinijana, zapisuje da Zakonopravilo insistira na saglasju crkve i države, odbacujući „sve oblike cezarizma i istočnog papizma“ (hegemonije Carigradske patrijaršije), ali je odbacio potčinjavanje crkve državnoj vlasti.

„Ma gna karta je svitak pergamenta gde Jovan bez Zemlje daje povlastice svojim velikašima u Engleskoj. Taj dokument je sačinjen oko 1220. Ali prvi zakon na 800 strana u Evropi na živom jeziku je Zbornik zakona na starosrpskom narodnom jezika. Počinje ‘s Bogom počinju overe knjige koje se u grčkom jeziku zovu nomokanom, a mi ćemo ih u našem jeziku zvati Zakonopravilo. Život i prava čoveka ne počinju rođenjem, nego začećem, i ne završavaju se smrću, nego naslednicima’, što ni danas ne postoji ni u jednom zakonu o porodičnom pravu“, podseća Vitezović.

Zakonopravilo nije prihvatila samo Ruska pravoslavna crkva kao svoj krovni zakon, što je prvi veliki uticaj srpske srednjovekovne kulture na rusku crkvu. Ali krunski uticaj se dogodio kad je prvi ruski car Ivan IV Grozni (Moćni, Silni, Veličanstveni) uzeo Krmčiju (Zakonopravilo) i onaj deo koji se odnosi na zakonopravno uređenje države i utkao ga kao temeljni pravni zakon buduće Ruske imperije.

Opširniji tekst o uticaju srpske srednjovekovne kulture na početke ruske imperije pod prvim ruskim carem Ivanom Groznim pročitajte u najnovijem broju Ekspresa koji se od petka nalazi u prodaji na kioscima

Šta je Srbima Zakonopravilo?

Zakonopravilo je, nema sumnje, kapitalno civilizacijsko delo srednjovekovne kulture u pravoslavnom svetu. To, međutim, ne važi za Srbe. U Srbiji skoro da je zaboravljeno. Istina, vratilo se nakratko 1804, posle Karađorđevog oslobođenja Beograda od Turaka. Kako piše Matija Nenadović u svojim memoarima: „Vožd mi se obrati: ‘Propto, šta da radimo, Srbi su počeli da ubijaju Srbe, moramo im suditi. Ali kako?’ Uzmem Krmčiju, dakako na ruskom, izvadim iz nje 18 punktova (tačaka), sačinim zakonik i tako počnemo da sudimo“, podseća Vitezović i dodaje da srpsko zakonodavstvo počiva na tih 18 tačaka, a da se to ne zna, pa još kaže da mi dugo nismo znali kako da zovemo to Savino delo, a naziv mu piše u prvoj rečenici. Akademik Miodrag Petrović je napravio fototipsko izdanje Zakonopravila. On u svojim tekstovima navodi da se najstariji prepis nomokanona nalazi u arhivu Hrvatske akademije znanosti i umetnosti u Zagrebu, koje je svojevremeno kupio kolekcionar Antun Mihanović, austrijski diplomata, konzul u Solunu i u Miloševoj Srbiji. Zakonopravilo „uređuje ugled i celovitost države, a posebno SPC, i danas bi sve bilo bolje kad bi se pridavao značaj onoj poruci u Zakonopravilu koja kaže da ‘onaj koji ponire u dubinu ovih bogom nadahnutih knjiga kao u ogledalu, videće i sebe i spoznaće kakav treba da bude, i druge će poznati i naučiti’. A koliko se nebrige uočava kad se radi o Zakonopravilu, vidi se po tome što se ono ne izučava na na šim pravnim fakultetima i što ga ni pod kojim odrednicama nema ni u obomnoj ‘Pravnoj enciklopediji’ iz 1985, a ima šerijatskog prava i Kanonskog zbornika Rimokatoličke crkve“, piše Petrović.