BRATSTVO I UBISTVO: Istraživanje Ekspresa - Nova klasa, drugi deo

Velika je zabluda u mitu, u koji od svih naroda i narodnosti i danas najviše veruju Srbi, kako je pod Brozom bilo sve pošteno, da nije bilo prevara, bogataša i narodnih neprijatelja koji nisu kažnjeni lično rukom najvećeg sina svih živušćijih u njegovoj komunističkoj Jugoslaviji. Zabluda je očigledna. Sagovornik „Ekspresa" svedoči da je Josip Broz najveći krivac za krvavi raspad Jugoslavije, za sam građanski rat dobrim delom, jer nije dozvolio da ga iko nasledi i, naravno, zbog toga što su pod njegovom moćnom rukom građeni truli temelji budućnosti bratstva i jedinstva, koje se pretvorilo u bratstvo i ubistvo.
Univerzitetski profesor Konstantin Pušara, glavni devizni inspektor za poslove privrede SFRJ u inostranstvu, donosi argumentovano svedočenje o ulozi Josipa Broza i njegovih najbližih saradnika u raspadu Jugoslavije. Njegovo skoro filmsko svedočenje o poslovanju Splitske banke to nedvosmisleno dokazuje: „Jednoga dana 1972, Splitska banka je uplatila 50 miliona švajcarskih franaka na račun njihovog predstavništva, odnosno paralelnog preduzeća ćerke firme Banke Split AG u Cirihu. Bila nam je sumnjiva ta transakcija i otišao sam u Cirih da to proverim. To je bilo u vreme održavanja Olimpijade u Minhenu. Preko određene ženske osobe koja je tamo radila, došao sam do podataka, čak i fotokopija 11 naloga za distribuciju pomenute sume. U zvaničnim dokumentima Banke Split AG u Cirihu stoji da je novac uplaćen kao provizija za određene poslove, a poslovi su bili 'proizvodnja i kupovina kafe u Brazilu', 'podizanje plantaža u Brazilu' i 'izgradnja turističkih objekata u kantonu Glarus'. U Brazil sam otputovao i na navedenoj lokaciji našao močvare, išao sam bukvalno da mi dupe vidi put. Nisam mogao da verujem da je napravljena takva prevara, očigledna i drska, bio sam zgranut...
Video sam put, i doviđenja. Namagarčen sam, drugim rečima. Vratio sam se u Švajcarsku i otišao u Glarus uprkos savetu našeg konzula, Slovenca, koji mi je rekao: 'Nemojte da idete tamo.' Zbog čega, pitao sam. 'Pa, tamo je led, sve kliza, ništa se ne pravi, ni put, ni zgrada, ništa. To su glečeri. I tu ne može nijedan objekat da opstane.' I videvši da tu nema ništa, ja napravim informaciju i o jednom i o drugom. Plantaže kafe u Brazilu - močvare i Glarus. Vratim se u Beograd, napravim izveštaj i pošaljem ga nadležnima. Čekam reakciju - niko ništa. Nema je. U međuvremenu sam, na konto saznanja iz Ciriha, napravio krivičnu prijavu protiv generalnog direktora Splitske banke Nikole Šimetina. Morao sam po zakonu to da uradim. Nikola Šimetin je tada bio narodni poslanik u Skupštini Jugoslavije, koga je teško bilo oboriti, bio je mnogo moćan. Međutim, po hitnom postupku se njemu oduzme mandat poslanika, i sudi mu se, i on bude osuđen na dvanaest i po godina zbog toga. Novca nema, propala stvar.

Predam izveštaj o pljački Miki Špiljku, i on, kao i Bijedić i Dolanc, znao je šta piše u njemu, i odmah mi je odgovorio: „Sinoć sam gledao jedan film. . . glavni inspektor se na kraju ubio!" Pitam ga: „Gospodine Špiljak, je l' to znači da ja treba da izvršim samoubistvo?" Kaže on: „Ne, ali je dobra pouka."

Nije bilo druge, naleteo sam na nevidljiv zid, morao sam da dođem do Tita. Ne, nisam javno tražio prijem kod predsednika. Uspeo sam na određeni način da dođem do njega jer sam želeo da mu ispričam za neviđenu pljačku. Ne samo za Splitsku banku nego da ga upoznam sa situacijom stranih predstavništava, da mu kažem o velikoj pljački zemlje, o ekonomskom podrivanju, o propasti države. Došao sam na kraju kod Broza. Naravno, sve su to službe unapred odradile. Ulazim kod njega u kabinet, on ustaje, pozdravljamo se, stisak ruke, pričam šta radim i tako dalje, a on sve zna o meni, i da sam se bavio sportom i tako dalje. Seda za sto, ja stojim, on mi kaže da sednem. Odgovorim mu, sedite vi predsedniče, pa ću onda ja sesti, a on će meni: 'Bogati, ti si moj gost, sedi.' Dolazi čovek s tacnom, nosi dve šolje kafe. On mi gura jednu kutiju s cigaretama i kaže: 'Bogati, ti ono ponekad zapališ?' Vidim, sve zna o meni. Čekam da krenemo u priču jer u tašni imam materijalne dokaze. Međutim, ništa od toga. Kaže mi: 'Sve znam. Sve...' Jer Tito je imao, saznao sam to, četiri izvora informacije. On je bio najinformisaniji vladar u svetskoj istoriji. I onda je ukrštao te informacije i imao je pravu sliku o svemu. I zato je bio uspešan vladar. Dakle, on je znao sve šta ja radim pre nego što sam ja uopšte došao kod njega. Nisam ni počeo da pričam, a on meni reče šta da uradim: 'Napravi jednu informaciju u tri primerka - Dolanc, Bijedić, Špiljak - i kad to završiš, spali indigo...'

Savetnik američke vlade, profesor Džefri Saks, na jednoj konferenciji investicionih banaka u Evropi doslovno je izjavio: „Pritisnite Srbiju da se privatizacija prihvati odmah i bez uslova, jer ako se to bude odugovlačilo, shvatiće u čemu je podvala i nećemo napraviti ništa"

I napišem ja tu informaciju, i odnesem je svoj trojici. Sa Džemalom Bijedićem, predsednikom Savezne vlade, znao sam se odranije, obojica smo iz Stoca, i naš odnos je bio vrlo blizak. On je mene respektovao na poseban način, voleo me je jer ja sam išao da kontrolišem i 'Energoinvest' u Sarajevu. Onda je on meni otvoreno rekao: 'Nemoj mi dirati Emerika Bluma jer taj čovek radi za ovu državu ono što ne može niko.' Emerik Blum je izvozio oružje i razne stvari, a uvozio je naftu. I mi smo tako bili privilegovana zemlja u to vreme za naftu, preko Libije. Ostavio sam izveštaj Bijediću i otišao. Stane Dolanc je uzeo izveštaj i rekao mi da će on sve to pomno proučiti i da će me obavestiti o stavu SK i države. Nisam očekivao njegov odgovor jer on je bio u funkciji kabineta Edvarda Kardelja, pod čijom palicom se sve ovo i događalo.
Međutim, najzanimljiviji je bio susret s Mikom Špiljkom. Nikad ga neću zaboraviti. Inače, s njegovim sinom Vanjom bio sam u dobrim odnosima, on je u to vreme bio direktor predstavništva 'Ine' u Milanu. Predam mu izveštaj, i on, kao i Bijedić i Dolanc, znao je šta piše u njemu, i odmah mi je odgovorio: 'Sinoć sam gledao jedan film u Klubu poslanika na Dedinju. U jednoj pokrajini u Italiji korupcija, kriminal na sve strane, i guverner te pokrajine pozove jednog čuvenog inspektora da dođe da ispita korene korupcije da bi se to sprečilo. Inspektor je radio nekoliko meseci, došao kod guvernera te pokrajine i, kaže - evo ga spisak. I taj guverner je čitao i počeo da briše neka imena, pa je rekao - nije zgodno da ovi budu tu, i onda je ovaj išao po vertikali, kod svakog od nadležnih, i svugde je neko nekoga brisao. I na kraju na spisku je ostao jedan odgovoran. Film se završava tako što inspektor izvršava samoubistvo.'
I ja ga gledam i pitam: 'Gospodine Špiljak, je l' to znači da ja treba da izvršim samoubistvo?' Kaže on: 'Ne, ali dobra je pouka.'
Došlo je do raspada zemlje, gde je Srbija morala da izvršava diktat Zapada. Završilo se tako što je, recimo, 'Geneks' imao imovinu od Umaga do Cavtata pa su republike rekle, deo na našoj teritoriji je naš. Stigla je privatizacija jugoslovenske privrede, koja je rastočena tako da su veliki sistemi počeli da pucaju. Kako? Tako što su naša deca, deca tih velikih sistema napolju, ta naša preduzeća kapitalom, skrivenim putem ovde podgrejala privatizaciju i pokupovala sve što valja sopstvenim parama. E sad, kako se to desilo? Godine '91. ili '92, biće da je '92, bio je član te komisije evropske, profesor s Harvarda Džefri Saks. On je bio savetnik američke vlade koji je na jednoj konferenciji investicionih banaka u Evropi doslovno izjavio, to se moglo pročitati: 'Pritisnite Srbiju da se privatizacija prihvati odmah i bez uslova, jer ako se to bude odugovlačilo, shvatiće u čemu je podvala i nećemo napraviti ništa.' To su njegove reči. I onda je donet Zakon o privatizaciji, koji je Ante Marković gurao, a po tom zakonu privatizacije u Sloveniji i Hrvatskoj ništa nije privatizovano, a u Srbiji je najvažnija privatizacija izvršena. To je ta pljačka. Evo kako se to desilo? Naši poverioci, strane banke iz Pariskog kluba poverilaca i Londonskog kluba poverilaca, rekli su - ne možete da nam vratite pare koje ste dužni, dajte nam pivaru, dajete nam cementaru... To je bilo najvažnije u to vreme. I to je pokupljeno.

Taj kapital koji je ostao u firmama ćerkama bivših jugoslovenskih kompanija vratio se na prostore bivše Jugoslavije preko ofšor zona. To je pranje novca. Drugi talas je bio devedesetih godina, kada su dve trećine duga bivše Jugoslavije prodate na sekundarnom tržištu daleko ispod prave vrednosti. Pa je sto dolara koštalo trideset centi. Ti koji su pokupovali deo jugoslovenskog duga za trideset centi, kroz dve-tri godine postali su izuzetno bogati jer je onda ta deonica jugoslovenskog duga vredela pedeset ili sedamdeset centi. Kupovali su to na berzama u Parizu, Njujorku, Cirihu, Londonu... Na svim berzama su se prodavale akcije jugoslovenskog duga ispod cene. Negde oko deset milijardi dolara. I to su kupovali ljudi koji su imali pare. I on kupi danas za trista miliona, a za dve godine ima dve milijarde. Jer je cena rasla. Jer kako država jača, tako jača i dug njenih deonica. Imena dece koja su nasledila kapital u ekspoziturama preduzeća iz SFRJ neću da pričam, mada ih sve znam", kaže na kraju profesor Konstantin Pušara.