KRALJ U EGZILU: Danko Đunić nedostupan

KRALJ U EGZILU: Danko Đunić nedostupan


Danko Đunić, nekrunisani vladar privatizacije u Srbiji posle 5. oktobra, već nekoliko godina nedostupan je srpskim istražnim organima koji žele da ga propitaju o proviziji za prodaju Železare Smederevo. Đunić se, inače, nalazi u SAD

Ako Srbija ikada bude imala neku elitnu ekonomsku ili menadžersku školu poput “Harvard biznis skul” ili tome sličnog, onda bi je trebalo napraviti u Herceg Novom. Jeste da je to Crnogorsko primorje, ali toliki broj milijardera na jednom mestu ima samo u Kataru. Kakva je to plejada imena. Slobodan Radulović, Miša Beko, Danko Đunić, Vojin Lazarević (on je iz Kotora, ali pripada istoj “školi mišljenja”)…
Oni su bili kraljevi privatizacije u Srbiji. Ljudi koji su u najvećoj meri odlučivali o “redistribuciji” dobara, u ovom slučaju ekonomskih, posle petooktobarskih promena, ali bogami i pre. Oni su svojim delovanjem koje je bilo determinisano instinktom, karakterom, ambicijom, deficitom etike i znanjem ključno uticali na formiranje sloja koji čini manje od jedan odsto stanovništva Srbije koji poseduje 90 odsto materijalnih dobara i resursa.
Bilo je među njima svega, i malih ubistava među prijateljima i razlaza i spajanja. Na početku su možda bili goli, ali kada su zaseli u sedlo, okrenuli su ekonomski sistem naopako. U međuvremenu društvo se rasulo, svako na svoju stranu, a Đunić se izbegavajući razgovor sa istražiteljima iz Srbije našao u SAD, gde na Menhetnu uživa u plodovima svojih poslovnih aktivnosti, da ne kažemo rada.
Danko Đunić, direktor „Dilojt i Tuš”, rođen je 1949. godine. Gde je rođen, da li se taj istorijski događaj zbio u Dubrovniku ili Herceg Novom, nije do kraja utvrđeno, ali je izvesno da je u crnogorskom gradu i budućem rasadniku viđenijih srpskih tajkuna proveo mladost. Bavio se veslanjem. Diplomirao je i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. U Londonu je 1973. završio petonedeljni seminar iz opšteg menadžmenta i tronedeljni seminar u Sjedinjenim Američkim Državama iz oblasti industrijskog projekt menadžmenta. Na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji u toku 1984. je četiri meseca pohađao studije projekt menadžmenta. Od 1987. do 1989. godine bio je finansijski direktor Ekonomskog instituta. Nakon toga je do 1997. radio u CEO, koji je 1991. postao strateški partner „Dilojt i Tuš”.
Upravo u CEO je od 1994. do 1996. bio asistent kad je u pitanju „Dilojt i Tuš” za istočnu Evropu. Od 1997. je direktor Ekonomskog instituta. Godinu dana kasnije postaje direktor pomenute konsultantske kuće. U narednih pet godina bio je član „DTCE menadžment komiteta”, a od 1996. do 1997. bio je član Saveta direktora tog komiteta.

Naš tajkun na Menhetnu u blizini Central parka, poseduje stan koji vredi nekoliko desetina miliona dolara

Sve u svemu, jedna lepa karijera stručnjaka i konsultanta. Ali kad se ukrste ambicije i volja za moći, dešavaju se čudesne stvari. Tako se Danko polako obreo u politici, a bogami i na vlasti, pa je 1997-1998. godine bio potpredsednik Vlade Savezne Republike Jugoslavije i ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom. Početkom januara 1998. na zatvorenom zasedanju Vlade oštro je kritikovao diplomatiju, da nije uspela da obezbedi produženje liberalnih režima EU na izvoz robe iz SRJ.
Jasno, nije se radilo o diplomatiji, bilo je to prilično pikantno i u trenutku kada se dotadašnji šef diplomatije sa pompom uvodio u funkciju srpskog predsednika. Radilo se o tome da SRJ nije ispunila očekivanja EU, ponajviše u stvarima oko Kosova, a takođe je odugovlačila saradnju sa Tribunalom u Hagu. Ovaj incident nije ostao tajna za diplomate i samo je potvrdio da postoji napetost. Pragmatičari su želeli da ispune očekivanja međunarodne zajednice u oblasti politike u zamenu za bolje uslove u periodu neizbežnih privrednih reformi.
Kao i u svakoj konfliktnoj situaciji, opet se tražila Miloševićeva reakcija. Za trenutak je izgledalo da u ovom sukobu ostavlja učesnicima odrešene ruke. No, već posle dva meseca Đunić je napustio funkciju. Ušao je u vladu socijalista kao nestranačka ličnost i priznati stručnjak. Ali kada je shvatio da od reformi neće biti ništa, radije se povukao.
U novinarskim krugovima dugo se prepričavala anegdota kako je na jednom sastanku kolegijuma Vlade odbrusio julovcima. Vlada SRJ ponovo se usprotivila nekom predlogu SAD. Đunić je pitao: „Zašto to radimo kad znamo kakva je to sila?” Odgovor je bio „principijelan” – da im neko mora stati na put. Danko je postavio drugo pitanje: „A što baš mi? Zašto to ne urade Rusi, Kinezi, Hindusi, kojih je nešto malo više?”
Po kuloarima je kolala priča da je Danko Đunić deo liberalne struje u SPS-u koju su činili još Milan Beko, Zoran Lilić i Milorad Vučelić uz strateško partnerstvo sa Jovicom Stanišićem, u to vreme svemoćnim šefom Državne bezbednosti. Plan im je navodno bio da kada Milošević dođe u određene godine oni preuzmu upravljanje SPS-om i vrate zemlju na “pravi put”. Možda bi u nameri i uspeli, ali je žena predsednika Miloševića uspela da smeni Stanišića koji je verovatno bio i spiritus movens ovog pokreta.
Ostatak ekipe se uglavnom pokajao na vreme, poput Beka i delimično Lilića, i blagovremeno povukao. Tako je bilo i sa Đunićem. Nije se više petljao u politiku, u petooktobarskim promenama nije uzeo učešća, ali je posle 5. oktobra i donošenja novog Zakona o privatizaciji preuzeo kormilo nad ovim procesom.
Sve kadrove sa svog Ekonomskog instituta postavlja na ključna mesta. Aleksandra Vlahovića na mesto ministra za privatizaciju, Gorana Pitića za ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom… Glavni procenitelji preduzeća, konsultantske kuće Agencije za privatizaciju, bili su Ekonomski institut i “Dilojt i Tuš”, kao i neizbežni “Ces-Mekon” Zvonka Nikezića i Mirka Cvetkovića. Prve velike privatizacije Železara Smederevo, cementara u Popovcu, cementara u Beočinu i još neke od sporne 24 privatizacije koje su se našle na listi za preispitivanje, delo su njegovih ruku.
Tokom 2004. godine u igru se vraća i Đunićev stari znanac Milan Beko, nakon kratkotrajnog egzila po Evropi i Severnoj Africi. Stvari se vrlo brzo prepakuju, model se malo menja kao i neki akteri, ali Danko Đunić opstaje u sedlu. U jednom momentu pokazuje i ambicije da uđe u medijski biznis, postaje suvlasnik TV “Avala” koja dobija nacionalnu frekvenciju, ali u tom poduhvatu nije baš imao naročitog uspeha.
U nekim drugim jeste. Poput onog sa kupovinom zemljišta uz auto-put Beograd-Zagreb. Firma “Euromal” iz Lihtenštajna kupila je 2006. godine 35 hektara zemljišta uz auto-put, i to za oko 17,5 miliona evra. Iza ove firme bili su Danko Đunić i Aleksandar Vlahović, a zemlja je pre toga pripadala PIK Zemun čiji su čelnici uhapšeni u novembru 2007. godine. Naravno, nisu bili jedini. Kolač se delio manje-više “bratski”, po principu svako svakoga za vrat drži. Tako kompanija Miroslava Miškovića poseduje oko 40 hektara zemlje sa desne strane prema Zagrebu, od skretanja za aerodrom do Dobanovačke petlje. Na istoj strani zemlju ima i Vojin Lazarević, negde oko 450 hektara.

Nakon odlaska sa vlasti Borisa Tadića i naloga iz Brisela da se preispitaju 24 sporne privatizacije, otvorila se i Pandorina kutija Danka Đunića. Iz nje je prvi izleteo slučaj Železare Smederevo

Zbog ovakve rabote, ovaj put kupovine 145 hektara na istom potezu, našli su se u istrazi austrijskih državnih organa (Ustanova za nadzor finansijskog tržišta – FMA). Prema pisanju bečke štampe, u Austriji se protiv direktora Rajfajzen banke internešenel Herberta Stepića vodi istraga zbog sporne kupovine 145 hektara državnog zemljišta u Surčinu za svega 23 miliona evra, iako ono vredi 65 miliona evra.
Kako pišu, sporno zemljište 2006. kupila je firma s Kipra „Entus ltd.”, čiji su vlasnici, s jedne strane, Herbert Stepić i Martin Švedler, dok ostalih 50 odsto pripada firmi „Eki investment”, čije su gazde u trenutku kupovine zemljišta bili Đunić i Vlahović. Zanimljivo je i to da im je pare za tu kupovinu dala Hipo banka iz Austrije, čiji je šef banke osuđen zbog malverzacija. Kasnije je tu zemlju, pošto kredit nisu vraćali, banka oduzela, ali je istraga koju su pokrenuli austrijski državni organi izgleda malo poremetila odnose Vlahovića i Đunića. Nedugo zatim Vlahović napušta “Eki investment”.
„Aleksandar Vlahović od 15. oktobra 2011. godine nije više zaposlen u kompaniji ‘Eki investment’ d.o.o. Takođe, Vlahović je preostalim suvlasnicima prodao svoj vlasnički ulog u kompaniji. U narednom periodu svoj profesionalni angažman Vlahović će dominantno ostvarivati u Ekonomskom institutu, čiji je predsednik Upravnog odbora. Ovakva poslovna odluka rezultat je dogovora između suvlasnika ‘Eki investmenta’, a posledica je razlika u viđenju budućeg dugoročnog razvoja kompanije. Gospodin Vlahović svojim dosadašnjim partnerima želi puno uspeha u narednom periodu”, stajalo je u saopštenju „Eki investmenta”.
Vlahović nije želeo podrobnije da objašnjava svoju odluku o prodaji 40 odsto udela, ali je izjavio tom prilikom:
– To je rezultat poslovne odluke i posledica razlika u mišljenju o budućem dugoročnom razvoju kompanije. Razlika u mišljenju između partnera dovela je do toga da su prevladala druga dvojica, a ja sam nadglasan. Prodao sam svoj vlasnički udeo i prešao u Ekonomski institut.
Duhovi iz prošlosti počeli su da sustižu Danka Đunića te 2012. Nakon odlaska sa vlasti Borisa Tadića i naloga iz Brisela da se preispitaju 24 sporne privatizacije, otvorila se i Pandorina kutija Danka Đunića. Iz nje je prvi izleteo slučaj Železare Smederevo. Smederevska čeličana prodata je američkom „Ju-Es stilu” marta 2003. za 21,3 miliona dolara, a čak 4,5 miliona otišlo je na ime konsultantske kuće za koju su radili Danko Đunić i Aleksandar Vlahović.
Prema podacima do kojih je došao Kurir, jedna od ključnih stvari u ovoj privatizaciji jeste projekat „Zebra”, na koji je otišlo više od 4,5 miliona dolara, i sumnja se da bi tu moglo da bude elemenata korupcije.
– „Ju-Es stil Košice” u tom periodu su uplatile 4,5 miliona dolara firmi “Dilojt i Tuš” sa Kipra i to je sad predmet istrage. Reč je o naknadi za konsultantske usluge koje je „Dilojt” pružio „Ju-Es stilu” prilikom kupovine „Sartida”, a ceo projekat je nazvan „Zebra”. Inače u to vreme postojala je i ponuda austrijskog koncerna “Fest Alpine” za preuzimanje čeličane za 420 miliona dolara. Gledano strogo u skladu sa Zakonom o privatizaciji koji je tada bio na snazi, Đunić i Vlahović su bili pokriveni odlukom Vlade Srbije o prodaji Železare iz stečaja, ali problem je nastao nakon što je putem međunarodne pravne pomoći dobijena bankarska i poslovna dokumentacija iz SAD, Holandije i sa Kipra. Suma koja je isplaćena na ime konsultantskih usluga isplaćena je na račune koji su na izvestan način povezani sa Dankom Đunićem. Policija je u sklopu istrage saslušala više od 20 lica u vezi sa privatizacijom Železare, među njima i Aleksandra Vlahovića, Mlađana Dinkića, Zorana Živkovića… U planu je bilo da se sasluša i Danko Đunić, ali je Đunić od kraja 2012. godine nedostupan istražnim organima. Prvo se zvanično nalazio na službenom putu u SAD, a onda je postalo jasno da se Danko sa službenog puta nema nameru vraćati. Utočište je našao u SAD, tačnije u Njujorku, gde mu već duže vreme žive trojica sinova – Luka, Vuk i Danko junior. Luka i Vuk su radili za hedž fond “Klakston investment”, ali su otpušteni  sa menadžerskih pozicija jer su napravili gubitak koji se merio nekoliko stotina miliona evra. Zanimljivo je da je ovaj fond blisko sarađivao sa fondom KKR koji je vrlo aktivan u Srbiji i regionu i koji novac ulaže uglavnom u medije i telekomunikacije. Možda je to samo slučajnost, ali jednom konsultant, uvek konsultant, kao uostalom i ono jednom u službi, uvek u službi. Misli se na tajnu službu, da ne bude zabune.
Da Đunićama ne ide loše u Njujorku svedoči i javna baza nekretnina u SAD u kojoj stoji da je Danko Đunić vlasnik nekretnine u prestižnom delu Menhetna u blizini Central parka, na uglu 15. zapadne i 53. ulice. U ovoj zgradi, opet po javno dostupnim podacima cene, stanova su od 30 do 70 miliona dolara.
Za to vreme istraga oko “Sartida” tapkaće u mestu dok se gospodin Đunić ne pojavi pred srpskim istražnim organima, što se po svoj prilici neće desiti. Bar ne u skorije vreme ili da budemo sasvim precizni, ako Danko Đunić ima američki pasoš, to se neće desiti nikada. Mi bismo se kladili na ovu opciju.

2 komentara

Dodajte komentar
  1. 1
    skali

    Konsultant ovoga, direktor onoga, ministar nečega, vlasnik svačega. Velika šteta za sve ove pomenute ljude a i sve nas što im je jedino pohlepa veća od stručnosti.

+ Ostavite komentar