LOV U MUTNOM

LOV U MUTNOM


Izvorišta mineralne vode u Srbiji privatne kompanije koriste na osnovu eksploatacione saglasnosti koja se izdaje na rok do pet godina jer u toj oblasti nije zaživeo Zakon o koncesijama. U prevodu, vrata korupcije široko su otvorena

Kada je svojevremeno Nenad Čanak želeo da dobije odgovor na pitanje kuda ide novac prikupljen od poreza u Vojvodini, vickasto je upitao „Čiji su naši novci?”. Nešto slično mogli bismo da se zapitamo i kada je u pitanju pijaća voda u Srbiji. Praktično sva izvorišta s kojih flaširana voda dolazi do građana u privatnim su rukama.

Privatne firme formalno nisu njihovi vlasnici jer je voda po Zakonu o vodama javno dobro. Vodni resursi -dostupne količine vode u svim oblicima -tretiraju se kao javno dobro od opšteg značaja koje je u vlasništvu Republike Srbije. Vodotokovi, jezera i izvorišta podzemnih voda, dakle, ne mogu da budu privatizovani.

Ali zato privatnicima mogu da budu dati na upravljanje i korišćenje. A suprotno vladajućem uverenju da je reč o koncesijama, čak i na 99 godina, što ni po ovdašnjem zakonu nije moguće, vode se crpe samo na osnovu eksploatacione saglasnosti koju izdaje Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, i to na rok do pet godina, uz mogućnost produženja.

-Zakon o koncesijama, prema kojem koncesija može da bude izdata na rok do 30 godina, u ovoj oblasti nije zaživela. Voda se crpi na osnovu saglasnosti za eksploataciju, koju izdaje Direkcija za vode Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede -kaže za „Ekspres” Branka Šerović iz Udruženja industrije mineralnih voda.

Od prodaje pojedinih fabrika za flaširanje vode prošlo je skoro 15 godina. To znači da su najmanje dva puta do sada neki od vlasnika srpskih punionica vode morali da produžavaju dobijenu saglasnost za eksploataciju vode u Srbiji.

Ulaganje na slepo
Osnovno pitanje je, međutim, zbog čega bi neko uopšte ulagao u oblast u kojoj mu nije zagarantovano da će i posle pet godina moći da raspolaže određenim resursom, u ovom slučaju -vodom.

Drugo je pitanje zbog čega baš u toj oblasti nije zaživeo Zakon o koncesijama, koji je donet još pre 15 godina, dakle pre nego što se i krenulo u privatizaciju srpskih fabrika za flaširanje vode.

Zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima propisani su uslovi za dobijanje eksploatacione saglasnosti, ali to ne objašnjava zbog čega ova oblast nije regulisana Zakonom o koncesijama, čime bi koncesionaru bilo osigurano ulaganje, a država bi obezbedila godišnji prihod. Ovako, prema nekim procenama, Srbija godišnje gubi više od 70 miliona evra.

Ovako „regulisana” oblast, s druge strane, otvara prostor za moguću korupciju, jer bi na svakih, recimo, pet godina privatnik morao da podmaže onoga ko je zadužen za izdavanje eksploatacionih saglasnosti.

Ekonomista Saša Đogović priznaje da mu nije jasno koji bi investitor uložio u posao uz rizik da za pet godina izgubi mogućnost korišćenja resursa. Dodaje, međutim, kako veruje da je to regulisano određenim ugovorima između vlasnika fabrika i države, a da rok od pet godina za važenje saglasnosti predstavlja samo „merenje prolaznog vremena”.

– To možda služi da se vide najnoviji podaci o stanju zaliha vode, uslovima eksploatacije… Ne vidim zaista drugi način da iko uđe u bilo kakav biznis a da mu posle pet godina sve bude neizvesno. Niko ne bi ulazio u takav posao – kaže Đogović.

Takvo rezonovanje je više nego ispravno ako se uzme u obzir da je „Koka-Kola“, recimo, fabriku „Vlasinka“, koja puni „rosu“, platila 21,5 miliona evra, „Frikom“ je svojevremeno za „Mivelu“ platio četiri miliona evra, uz obavezu ulaganja još 11 miliona, „Nektar“ je za bujanovačku „hebu“ dao dva i po miliona evra, dok je investicioni fond „Salford“ za „Knjaz Miloš“ izdvojio fantastičnih 200 miliona evra! Đogović se slaže, međutim, da ova situacija, u kojoj se ne primenjuje Zakon o koncesijama, pruža mogućnosti za eventualnu korupciju.

– Verovatno postoje neki partikularni interesi da bi ta saglasnost mogla češće da se obnavlja. U takvom načinu obnavljanja ugovora otvara se dodatni prostor sivoj zoni za eventualne koruptivne radnje. Država je, naravno, u tom pogledu kreator koruptivnih radnji u zemlji – dodaje Đogović.

Tržište od 200 miliona

Primetno je, međutim, da se ni oni koji su kupili srpske fabrike vode ne bune, ili bar to ne čine javno, zbog ovako postavljenih uslova za poslovanje na srpskom tržištu. Odgovor možda leži u pretpostavci da je i pod takvim uslovima reč o tržištu s veoma velikim potencijalom

Prema podacima iz 2016. godine, naime, ukupna proizvodnja mineralnih voda u Srbiji bila je oko 657 miliona litara. To otprilike podmiruje domaću potrošnju, koja iznosi oko 80 litara godišnje po glavi stanovnika, što je skoro upola manje od proseka EU. Ako je prosečna cena litra u maloprodaji oko 0,3 evra, ispada da je vrednost tržišta oko 200 miliona evra!

– U Srbiji su mito i korupcija stavke koje se nalaze u samom vrhu piramide otežavajućih okolnosti za poslovanje. To pokazuje i izveštaj Svetskog ekonomskog foruma. Zato je neophodno upodobiti zakone sa tržišnim pravilima igre i uvesti elektronsku upravu na svim nivoima. A pre svega treba postaviti pitanje porekla imovine kroz ukrštanje podataka o imovini i prihodima. To je pitanje nad pitanjima. S obzirom na to da ga niko ne postavlja, to samo po sebi govori koliko je država zainteresovana da sistemski suzbije mito i korupciju – kaže Đogović.

Napretka, kako kaže, neće biti dokle god postoje netransformisana javna preduzeća koja su „izvor korupcije s niskom produktivnošću i služe za ispumpavanje sredstava“. Istovremeno, kako kaže, javnost mora da ima uvid u to kako se troše javni resursi.

Takve stavove, međutim, izgleda ne dele u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede budući da nikave odgovore na pitanja u vezi sa eksploatacijom vode nismo dobili.

Ostalo je, tako, nepoznato ko sve u Srbiji ima saglasnost za eksploataciju voda, kada su im te saglasnosti izdate i na koji period? Bez odgovora je ostalo i pitanje o tome ko kontroliše kako se koriste izvorišta, koliko se vode crpe iz njih, kao i šta su dosadašnje kontrole pokazale.

A jedan od onih koji je za to da upravljanje pijaćim vodama bude potpuno otvoreno, ali i da se o tome u budućnosti stara država jeste ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan.

– Voda je najvažniji nacionalni resurs. Nema dileme da treba ići ka tome da zaštitimo sopstvene resurse pijaće vode – kaže Trivan. – Mogu da prihvatim da je država dala izvore pijaće vode na korišćenje, ali tako da sama kontroliše u kojoj se meri oni koriste i na koji način. Generalno, ne mislim da država treba dugoročno to da radi i da je došlo vreme da država sebi vrati korišćenje izvora pijaće vode.

Trivan je, međutim, svestan da su mu u tom pogledu vezane ruke. Voda je, naime, u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede iako se sam Trivan zalaže za to da ona, kao i šume, pređe u nadležnost resora ekologije.

– To su resursi, a ne potrošna roba. Oni moraju da se neguju, paze, da se prati kako se troše. Bez šuma nema ni zdrave, kvalitetne pijaće vode – dodaje Trivan.

Zalaganje za to da država preuzme kontrolu nad izvorima pijaće vode Trivan, međutim, ne temelji na ekonomskim parametrima, već pre svega s pozicije strateškog razmišljanja jer, kako kaže, zabluda je da u Srbiji ima dovoljno pijaće vode.

– U najmanju ruku, nemamo pijaće vode za rasipanje – kaže sagovornik „Ekspresa“.

U Srbiji je, naime, registrovano oko 300 različitih tipova mineralnih, termalnih i termomineralnih izvorišta voda. Iz njih svake sekunde izlazi 1.500 litara tečnosti. Od toga se, međutim, iskoristi tek oko tri odsto, a ostatak nepovratno odlazi u reke.

Procenjuje se da se trećina domaćih izvorišta, najkvalitetnijih i najbogatijih, koristi za plasman na tržište, a više od 50 odsto flaširane vode iz srpskih izvora proizvode fabrike koje su u rukama stranih kompanija.

Osim toga, mali deo pijaće vode koristi se za piće. Trivan dodaje da je to svega oko sedam odsto. Ostatak se koristi kao tehnička voda, za kuvanje, pranje, tuširanje, a ponegde i za polivanje bašte.

Prema rezervama zdrave i pitke vode u svetu, Ujedinjene nacije rangirale su Srbiju na 47. mesto.

– Ako pojedinci misle da će doveka imati kvalitetnu pijaću vodu, moram da im kažem da nisu u pravu. Pijaća voda je najvažniji resurs na planeti i već imamo deficit. Na hiljade ljudi umire godišnje u svetu zbog nedostatka pijaće vode. Javnost ne zna da međunarodni problemi ispoljeni kroz ratove na Bliskom istoku najveće uporište imaju u nedostatku pijaće vode – kaže Trivan, koji je još pre više od godinu dana izjavio kako bi se založio da pijaća voda bude proglašena javnim dobrom.

To bi, kako objašnjava za „Ekspres“, značilo da država ima obavezu, i političku i finansijsku, da se stara o tim izvorima i načinu njihovog korišćenja.

On dodaje, međutim, da to ne bi nužno izbacilo koncesionare iz posla, ali bi podrazumevalo da se i u tu oblast uvede red.

– Neka to budu koncesije na 10-20 godina. Sve preko toga delovalo bi kao da nismo dovoljno obezbeđeni. Jer klimatske promene se događaju, a Srbija će biti jedno od najviše pogođenih područja. Suše, ekstremne poplave, sve će nas to pogoditi. A sve to uništava i zagađuje izvore pijaće vode. Zato država ima razlog da ih vrati pod svoju kontrolu i da ih štiti. Neke izvore možete konzervirati i sačuvati za budućnost. Velike razvijene zemlje to rade. One ozbiljno vode računa o izvorima pijaće vode iz krajnjeg interesa i brige za naciju. A mi se ponašamo prilično opušteno. Generacije iza nas, pa čak i naša generacija, osetiće posledice naše opuštenosti. Ne treba da budemo u panici, ali vreme je da počnemo da radimo na tome – naglašava Trivan.

Kako su prodavane srpske vode

Jedna od najznačajnijih privatizacija fabrika vode u Srbiji odigrala se 2004. godine, kad je većinski paket akcija srpskog brenda „Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca otkupio investicioni fond „Salford“ po ceni od oko 200 miliona evra. Danas tom kompanijom upravlja drugi investicioni fond, „Mid Europa Partners“, koji je fabriku kupio 2015. godine u paketu sa „Imlekom“, „Bambijem“, Mlekarom Subotica, kao i „Imlekovim“ mlekarama u Makedoniji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Vrednost ukupnog posla bila je 575 miliona evra. „Koka-Kola“ je u Srbiju došla 2005. godine kupovinom sto odsto udela u fabrici minerale vode „Vlasinka“ za 21,5 miliona evra.

„Agrokor“ je preko preko „Frikoma“ 2008. godine kupio 70 odsto udela u poljoprivrednom preduzeću „Nova sloga“, u čijem sastavu je poslovala fabrika vode „Mivela“, za četiri miliona evra uz obavezno investiranje od 11 miliona evra. Kompanija „Minakva“ u stopostotnom je vlasništvu firme „Global water investment group“ sa Devičanskih ostrva, ali iza nje stoji domaći kapital porodice Bogićević iz Novog Sada.

Kompanija „Voda Vrnjci“ privatizovana je 2005. godine, kada je beogradsko preduzeće „Ekstra-pet“ postalo vlasnik većinskog paketa od 52,4 odsto akcija. Većinski udeo bujanovačke „hebe“ prodat je 2008. „Nektaru“ Slobodana Raduna, dok je „Prolom“ jedina fabrika koju su kupili zaposleni. Fruškogorska voda „jazak“ u vlasništvu je kompanije NIS.

Prerada otpadnih voda

– Moramo da doteramo u red sisteme za preradu pijaće vode. Prethodno, međutim, moramo da rešimo pitanje prerade otpadnih voda jer nam ključna zagađenja dolaze od površinskih zagađenja i svih zagađanja koja emitujemo, od kanalizacije, dakle naših fekalija, do industrijskih otpadnih voda. Sve to na kraju zagađuje podzemne vode, dakle pijaću vodu. Treba nam 300 sistema za preradu otpadnih voda, a to je ulaganje od oko pet milijardi evra. Kad rešimo pitanje otpadnih voda, rešavamo i pitanje pijaće vode, a time štitimo i zemlju od zagađivanja. To nam dalje otvara vrata za proizvodnju zdrave hrane – objašnjava ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar