TORLAKA NI ZA LEK

TORLAKA NI ZA LEK


Godinu dana prošlo je od najava da je pronađen investitor iz inostranstva koji je spreman da u „Torlak“ uloži 40 miliona evra, a da Institut ostane srpski. Ni dan-danas od tog investitora ni traga ni glasa, a „Torlak“ i dalje više posluje kao distributer nego kao proizvođač vakcina

Srbija će ove godine spremna dočekati grip. U zdravstvene ustanove stiže 241.620 doza vakcine. Distribuira ih Institut za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“. Ni ove godine, kao ni u prethodnih 15 godina, nije reč o vakcinama proizvedenim u „Torlaku“. U pitanju su uvozna cepiva. „Torlak“ je, naime, poslednji put vakcinu protiv gripa koja je ušla u upotrebu proizveo još 2005. godine. Kako sada stvari stoje, šanse da se tu nešto promeni ne postoje.

Nije to jedina vakcina koju „Torlak“ više ne proizvodi. Ne prave više ni polio, vakcinu protiv dečje paralize, koja se nalazi u kalendaru obavezne imunizacije, a uz to je bila i dobar izvozni proizvod.

U portfoliju Instituta, koji je nekada bio rangiran među prvih pet u svetu, danas su ostale samo BSG vakcina i vakcine protiv tetanusa i diferije. Druga je priča što se uslovi u kojima se proizvode gotovo uopšte ne razlikuju od onih koji su postojali pre 40 godina. „Torlak“, naime, ne poseduje inače obavezni GMP sertifikat (sertifikat dobre proizvođačke prakse). Za sve druge to bi bila nepremostiva prepreka za prodaju i distribuciju cepiva. Za „Torlak“ izgleda nije, pa je njihov BSG i dalje prva vakcina koju svako novorođenče u Srbiji dobije.

Da li nešto može da promeni nedavno formirano Koordinaciono telo za unapređenje i razvoj „Torlaka“, na čijem je čelu premijerka Ana Brnabić? Imajući u vidu rezultate prethodnih tela formiranih istim povodom, teško.

Vlada Srbije je, naime, još decembra 2012. godine formirala Koordinaciono telo za vođenje pregovora i predlaganje mera za unapređenje proizvodnje i distribucije imunoloških lekova u „Torlaku“. Na čelu je bila tadašnja ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović. Ona se tu, međutim zadržala svega par meseci, ali su, kako kaže za „Ekspres“, tada počeli pregovori sa firmama iz Francuske i Velike Britanije („Sanofi Paster“ i „Glakso Smit Klajn“) o strateškom partnerstvu.

Od toga, međutim, nije bilo ništa, što za „Ekspres“ potvrđuje i članica tog tela Zorana Mihajlović, u to vreme ministarka energetike, razvoja i zaštite životne sredine. To je telo, kako nam je napisala u SMS-u, prestalo da postoji „davno, sa prethodnom vladom“. Odgovor ministarke Mihajlović na naše drugo pitanje, da li je Vladi predložen neki strateški partner ili pak neki plan za „Torlak“ uopšte, bio je kratak: „Tada ne“. Treće pitanje, da li su uopšte doneti neki zaključci, odnosno šta je finalni rezultat rada ovog tela, ostalo je bez odgovora.

Neispunjeni zadaci

Zaključak je, dakle, da nisu ispunili nijedan od zadataka postavljenih odlukom o formiranju: vođenje pregovora sa inostranim proizvođačima zainteresovanim za saradnju sa „Torlakom“, predlaganje najpovoljnijih rešenja kojima bi se unapredila proizvodnja i distribucija vakcina i predlaganje najpovoljnijeg strateškog partnera, kao i drugih rešenja za saradnju sa inostranim proizvođačima.

Nikakve odgovore u vezi sa dešavanjima u „Torlaku“, ali ni sa njegovom budućnošću nismo dobili ni iz Instituta, ni iz Vlade Srbije, ni iz Ministarstva zdravlja. Tako je i dalje nepoznanica ko je „investitor“ koji je spreman da uloži 40 miliona evra u „Torlak“, a kojeg je septembra 2017. godine pompezno najavio ministar zdravlja Zlatibor Lončar.

– Nešto manje od godinu dana smo radili da nađemo nekoga ko će uložiti, a da „Torlak“ ostane srpski, da ostane ovde i da proizvodi naše, domaće vakcine. Našli smo investitora koji bi uložio 40 miliona evra u to, koji je saglasan sa svim onim što je naša vizija „Torlaka“ – rekao je tada Lončar za RTS i dodao da „onaj ko želi da uloži, za sada ne želi da se pominje“.

Odgovora nas nije udostojila ni članica Koordinacionog tela Vera Stojiljković, koja se već više od godinu i po dana na čelu „Torlaka“ nalazi u statusu v.d. direktora. Prethodno je, inače, bila direktor ove institucije od 2013. godine.

Uprkos tome što je pre desetak godina država i sama uložila u „Torlak“, stanje nije krenulo nabolje. Oko tri i po miliona uloženo je u pogon za polio vakcinu koju ne proizvodimo. Decembra 2009. godine otvoren je i pogon za proizvodnju vakcine protiv gripa, koji ni danas nije u funkciji.

Da stvari budu gore, „Torlak“ je u međuvremenu izgubio i registraciju za ovu vakcinu. To, međutim, nije jedina stvar koju je ova nekada prestižna institucija izgubila. Od oktobra 2017. godine izgubili su i dozvolu za uvoz vakcina u Bosnu i Hercegovinu…

Kako se došlo do toga da institucija od strateškog značaja dođe do stanja u kojem tavori i možda čeka da je neko kupi, i to više zbog zemljišta nego zbog proizvodnje, niko ne ume ili ne želi kaže.

– Mi smo bili prilično entuzijastični kada smo 2013. godine krenuli u razgovore sa firmama iz Francuske i Velike Britanije. Razgovaralo se o mogućnosti sekundarnog pakovanja. „Torlak“ bi u prvoj fazi praktično pakovao vakcine koje bismo dobijali iz inostranstva i distribuirali bismo ih po zemlji i regionu. Druga faza bi mogla da bude da se u „Torlaku“ te vakcine pune, a da u perspektivi, kada se stvore uslovi, budemo zajednički proizvođači za region i Bliski istok. Istina je da „Torlak“ daje fantastičnu poziciju u nacionalnoj bezbednosti. A kako smo došli do toga gde je sada, kako je sve otišlo… Onako kako su i mnoge druge stvari otišle – prilično ravnodušno za „Ekspres“ priča Slavica Đukić Dejanović.

Dodaje uz to i da će „sve kuće koje ne obezbede održivost morati da propadnu“. Na pitanje zar država ne bi trebalo da pomogne, s obzirom na to da je „Torlak“ državni, odgovara: „Imali smo i nacionalnu ‘Galeniku’, pa nacionalni ‘Torlak’, bilo je još državnih preduzeća…“

Propast „Torlaka“ nije počela od juče, a posledica je lošeg prilaza celoj problematici, lošeg odnosa političara, postavljanjem neadekvatnih direktora. Sve to datira mnogo pre 2000. godine. Ovo je mišljenje Dušanke Nikolić, koja je pre sedam godina u penziju otišla sa funkcije direktora proizvodnje i izvršnog direktora Instituta.

Ministri bez razumevanja

– „Torlak“ se, jednostavno, nije na vreme uključio u savremene tokove. Mi koji smo tamo radili upozoravali smo na to na vreme. Nije, međutim, bilo sluha, uvek je odgovor bio da nema para za to. Ne mogu da verujem da je vladalo toliko nerazumevanje, ali ne mogu da tvrdim i da je iza svega stajala loša namera. Prisustvovala sam mnogim sastancima, sa mnogim sam ministrima razgovarala i uvek isto govorila, ali su oni uglavnom ostajali bez teksta. Nijedan nije pokazao ni trunku razumevanja. Zato je besmisleno kriviti jednu osobu za propast „Torlaka“, jer to je proces koji je trajao – priča Dušanka Nikolić za „Ekspres“.

Određeni pomaci su pravljeni, ali, kako kaže, „na mišiće”. A onda je “Torlak” pregazilo vreme. Tehnologija je napredovala, a stručnjaci su počeli da napuštaju Institut. Neki su otišli u penziju, neki su dali otkaz jer su našli bolje plaćeno radno mesto, a neki su dobili otkaz.

Poslednje veliko „pročišćavanje” desilo se marta 2015. godine, kada je čak sedam pomoćnika direktora, od kojih je svaki rukovodio određenim sektorom, podnelo ostavku zbog, kako su tvrdili, samovolje direktorke Stojiljković i mobinga koji su trpeli.

Direktorka je pak tvrdila da su to uradili jer im nije odgovarala nova organizaciona šema koja podrazumeva manji broj ljudi na rukovodećim mestima.

Sva ta dešavanja, međutim, nisu obeshrabrila ministre i ljude koji su poslednjih godina na čelu „Torlaka” da najavljuju kako će ovaj Institut ponovo praviti vakcine i kako će opet igrati važnu ulogu u svetu. Oni koji su iz „Torlaka” otišli, sa najblaže rečeno nevericom slušaju ove izjave.

– Nešto bi možda moglo da se uradi ako bi bio postavljen sposoban direktor, koji bi okupio dobar tim ljudi i koji bi obuzdao svoju sujetu. Ne mora on sve da zna ako ima dobar tim koji sluša i u koji veruje. Ali mi smo imali direktore ginekologe, kardiologe, hirurge, fizijatre, samo nismo imali ljude iz struke. Šta zna jedan fizijatar o proizvodnji vakcine i o imunološkim istraživanjima? A znate li koliko je potrebno da se napravi dobar tim, da se iškoluju dobri stručnjaci? Potrebno je i vremena i novca. Drugo, pitanje je od koga bi ti mladi sada učili kada je većina ljudi otišla iz “Torlaka” – kaže Dušanka Nikolić.

Ona ne polaže previše nade ni u Koordinaciono telo za „Torlak”.

– Videla sam ko tu sedi. Nema nijednog stručnjaka za oblast kojom se „Torlak” bavi. Nema tu priče o razvoju. Ne znam kako bi oni mogli da rade na unapređenju Instituta, niti šta bi sada moglo da se razvije – pita se sagovornica „Ekspresa”. U telu, inače, pored premijerke Brnabić, ministra Lončara i v.d. direktora Stojiljkovićeve sede i ministar finansija Siniša Mali, savetnik premijerke Danilo Cicmil, državni sekretar u Ministarstvu privrede Milun Trivunac, v.d. direktora RFZO Sanja Radojević Škodrić i direktor Agencije za lekove i medicinska sredstva Saša Jaćović.
Ako bi neko zaista želeo da pokrene proizvodnju u „Torlaku”, kako kaže Dušanka Nikolić, to bi moralo da bude nešto potpuno novo, a za to su opet potrebni stručnjaci. Institut je bio poznat po klasičnim vakcinama koje su bile dobrog kvaliteta. Sa pojavom višekomponentnih vakcina, međutim, „Torlak” je počeo polako da gubi trku.

– Trebalo je mnogo para da napravite ceo sistem po GMP, da imate čiste sobe, da razdvojite istraživanje od proizvodnje… A kad nema razumevanja za tako nešto, nema ni sredstava – dodaje naša sagovornica i kaže da joj ostaje samo da sumnja da je to rađeno smišljeno.

Jer potom je usledio i zakon po kojem je obavezno da se daju višekomponentne vakcine.

– Mi ih nismo mogli napraviti i sada smo došli do ovoga – kaže Dušanka Nikolić i dodaje da su na polivalentne vakcine „po diktatu SZO” prešle i one države u koje je „Torlak” izvozio klasične vakcine (Indija, Meksiko, Turska…), čemu “Torlak” niti je mogao da se odupre, niti da se prilagodi. “Torlak” je prekinut na pola puta. Umesto da nastavi da se razvija, on je potonuo.

Danas, tako, „Torlak” više funkcioniše kao uvoznik i distributer vakcina koje su, inače, višestruko skuplje od onih koje su pravljene u Institutu. Primera radi, cena „Torlakove” vakcine protiv gripa bila je oko 1,1 evro, što je gotovo tri puta manje od one koju proizvodi „Sanofi Paster”, a koju „Torlak” sada uvozi i sa njom konkuriše na tenderima koje raspisuje Republički fond za zdravstveno osiguranje.

– „Torlak” je bio strateška ustanova. Mi moramo da budemo bezbedni po tom pitanju. Ne treba da zavisimo ni od koga. Epidemije su strašna stvar. Moramo da imamo svoju proizvodnju da bismo mogli da se zaštitimo – zaključuje Dušanka Nikolić.

Srbija je, međutim, danas osuđena na strane vakcine. To i ne mora da bude toliko nezgodno u redovnim okolnostima. U slučaju većih epidemija, međutim, nije teško zamisliti ko bi kod velikih stranih firmi imao prioritet. Da ima sopstvenu proizvodnju, Srbija bi mogla da bude mirna, jer bi imala čime da zaštiti svoje stanovništvo, a još bi možda mogla i da zaradi. Ovako će stajati u redu ukoliko kod velikih stranih firmi preostane nešto nakon što zadovolje veće zemlje, sa većim brojem stanovnika, dakle, i sa većim tržištem koje donosi i veću zaradu.

Lažna obećanja

Kada su krajem 2009. godine na „svečanom otvaranju” novog pogona za proizvodnju grip vakcine u novom pogonu punu proizvodnju najavljivali za mart 2010, tadašnji direktor Ranko Dakić i ministar zdravlja Tomica Milosavljević rekli su da će „ako vakcina bude trovalentna, kapacitet proizvodnje biti dva miliona doza”, a „u slučaju da bude monovalentna, moći ćemo da proizvedemo šest miliona doza”. Ispostavilo se, međutim, da su ta obećanja bila nerealna, da ne kažemo baš lažna, jer proizvodnja nije počela ni devet godina kasnije.

I sadašnja v.d. direktora Vera Stojiljković je ubrzo nakon prvog postavljenja na mesto direktora, februara 2013. godine, zamerila prethodnom rukovodstvu na tome što nijedna celina u “Torlaku” nije zaokružena, iako su na jednom mestu nabavljani aparati, a u drugom je ulagano u rekonstrukciju objekta, te da uprkos svemu ništa nije stavljeno u pogon.

– Nedavno je u “Torlaku” aktivirana i savremena ampulirka, mašina za punjenje ampula koja iz nepoznatih razloga već šest godina stoji neupotrebljena u ovoj ustanovi. Do sada je korišćena samo stara mašina, međutim, ova je savremena, može mnogo više ampula da napuni, radi u prostoru koji je po GMP (dobra proizvođačka praksa) standardu i pogonu za grip vakcine. Sada se koriste obe, ne mogu da preciziram kada će “Torlak” početi proizvodnju grip vakcina. Pogon je završen, ali ima još stvari koje treba uraditi da bi mogao da se pusti u rad. Dok je pogon pravljen, nauka je napredovala, pa i zahtevi za proizvodnju ove vakcine. U ovom trenutku ne može se praviti vakcina, ali postoji plan i vrlo brzo će javnost biti upoznata sa tim – navela je tada Stojiljkovićeva.
Ona je, doduše, tada izjavila i da je ova ustanova u teškoj finansijskoj situaciji zbog dugovanja prema dobavljačima, ali da im i uprkos svemu tome nije potreban strateški partner za opstanak na tržištu. Dovoljna im je “samo” pomoć države, poručila je tada Stojiljkovićeva.

Četiri godine kasnije demantovao ju je ministar Lončar najavljujući dolazak „investitora iz inostranstva”.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar