MILORAD ULEMEK LEGIJA: U tigrovom gnezdu

Predgovor

Mnogo je priča ispričano o Srpskoj dobrovoljačkoj  gardi injenom jedinom i neprikosnovenom komandantu Željku Ražnatoviću Arkanu. I uglavnom su mnoge od njih bile neistinite, jer samo oni koji su u njoj bili mogu da ispričaju istinitu priču o Gardi. Kažem namerno u množini zato što
jedan čovek to ne bi mogao. Garda je nešto specifično, to nije bila samo obična vojna formcija. To je bila porodica, utočište, mesto gde su mnogi došli da bi služili Srbiji i njenom narodu.

Nadam se da ću biti na visini zadatka da napišem tu priču. Kao i sve priče, i ova ima dve strane.
Jedna strana govori o neverovatnom drugarstvu, požrtvovanju, zajedništvu koje je krasilo Gardu.

O neverovatnoj hrabrosti mnogih koji su bili u redovima Garde i koji su sve podredili borbi za otadžbinu, za narod u njenim redovima, koja je i osnovana radi tih uzvišenih ciljeva.

Druga strana je teška i sumorna jer nosi mnoga sećanja na sve one gardiste koji više nisu među nama, na one koji su pali i položili svoje živote, kao nešto najsvetije, na oltar otadžbine.

Ona podseća na sve one koji su stradali i koji su bili ranjeni, koje je država napustila, za koju nisu žalili da daju život. I ovde ne govorim samo o onim gardistima koji su bili fizički ranjeni, naravno, o njima na prvom mestu, ali tu su i mnogi kojima je srce ostalo ranjeno zato što su, između ostalog, godinama bili provlačeni kroz priče kako su tobože u Gardi činjeni ratni zločini i druge neistine koje se često mogu čuti, uglavnom od onih koji Gardu nisu ni videli. Od onih koji su ra-
tovali samo u Diznilendu.

Takve priče bole, pogotovo kad znate da nisu istinite, kad znate da su ispričane samo da bi se blatilo ono što se ne bi smelo blatiti. A poznato je i zašto su one i pričane.

Zato što su one jedno vreme bile veoma isplative za sve one koji su ih plasirali. Tako je bilo nekada, mada i danas možemo povremeno da čujemo neku od tih tendencioznih priča koje su svojevremeno bile glavna municija protiv jednog vremena i jednog čoveka.

Vreme je prošlo, čoveka više nema.

Da li nam je danas bolje? Ne znam, to će suditi nove generacije za čiju se sreću i bezbrižno odrastanje ta Garda i borila.

To neka kažu svi oni koji odrastaju u ovim vremenima kad su mnoge životne vrednosti izgubile svoj značaj. To neka kažu oni koji nisu nikada morali da osete sve ono što su gardisti osećali dok su se borili širom bivše Jugoslavije braneći svoj, srpski narod od najezde raznih hordi koje su želele da ponove sve ono što su njihovi preci radili u Drugom svetskom ratu.

Nisam čak ni siguran da li su generacije svih današnjih mladih u potpunosti svesne koliko smo mi Srbi kao narod izgubili u poslednjoj deceniji prošlog veka. I to u svakom pogledu.

Da li znaju kolika je cena plaćena da bi oni mogli da danas žive koliko-toliko bezbrižno, u svakom slučaju daleko i izvan užasa ratova koji su nam bili nametnuti i koji su se vodili u bivšoj i nekada predivnoj Jugoslaviji. Čini mi se da smo olako prelazili preko svih optužbi koje su godinama svaljivali na nas kao narod, kao naciju. Izgleda da je kod nas Srba pamćenje kratkotrajno.

Zato moram i želim da ispričam ovu priču da se zna, da ostane zapisano iz pera nekoga ko je bio i učestvovao, poznavao i platio, kome je srce ranjeno i ko je bio i fizički ranjavan.

To je najmanje što dugujem  pre svega onima kojih više nema i koji ne mogu da se brane od svih podlosti za koje smo kao Garda optuživani. I zato ću se potruditi da iz mog ugla ovu pričuispričam najbolje što mogu.

Ovo nije priča o Gardi jer nisam na visini takvog zadatka, a i ne osećam se dorastao da bih ispričao takvu priču.

Ovo je priča o mom boravku u Gardi.

Ovo je priča o tigrovom gnezdu.

Beleška o autoru

Milorad Ulemek Legija je rođen 1968. godine u Beogradu, gde je živeo do svoje rane mladosti. Sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka pridružio se francuskoj Legiji stranaca i kao pripadnik jedne od njenih jedinica bio na najvećim svetskim ratnim žarištima. Početkom devedesetih vratio se u otadžbinu kako bi učestvovao u odbrani srpskog naroda. Godine 1992. pridružuje se Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, a 1996. godine postavljen je za komandanta JSO, najelitnije srpske jedinice. Nakon 2000. godine postaje žrtva političkih intriga. Danas se nalazi u posebnom odeljenju Kazneno-popravnog zavoda Zabela u Požarevcu.

Do sada je napisao: Gvozdeni rov (2004), Legionar (2005), Momci iz Bra zila (2006), Juda (2006), Kraj (2007), Čopor (2007), Magioničar (2008), Tajna moga srca (2008), Kroz vatru i vodu (2008), Za čast i slavu (2009), LJubav suzama ne veruje (2010), Revolucija (2010), Krv,suze i znoj (2012), Staze poraza (2013), Poslednji konvoj (2013), Prah i pepeo - knjiga prva (2014), Prah i pepeo - knjiga druga (2015), Babo (2016), Prah i pepeo - knjiga treća (2017), U tigrovom gnezdu (2018)