DRAGAN BUJOŠEVIĆ: Greh je ne pročitati "Dubrovnik"

U Dubrovniku Ivan ispisuje svoju filosofiju: dovoljno je da pogledam drvo. Ako je zeleno, onda čekamo da opadne, i onda da ozeleni. Ako je golo, onda čekamo da ozeleni, a onda da opadne.To je, valjda, život. I način da preživiš

Greh je ne pročitati ovu knjigu.

Bio bi još veći greh da je Ivan nije napisao.

Iznenadila me je ova knjiga. Dugo se znamo Ivan i ja, ali se ne sećam da smo o Dubrovniku mnogo pričali. Čak mi se čini da sam više ja pričao kako smo Ivan i ja slučajno u Budvi prisustvovali odlasku hvalisavih montenegrina u napad na Konavle, Cavtat, Dubrovnik. Ne pamtim kada smo poslednji put Ivan i ja progovorili o tom besmislu osvajanja Dubrovnika. Valjda je to zato što svaki razgovor o ubijanju ljudi, običaja, navika, morala, pristojnosti...postane brzo banalan, površan, i iz nekog čudnog razloga nategnuto zabavan. Kada izgovarate reči o zločinu rata one brzo odlete, promaše skoro svako uvo. Morate te reči da zarobite na listu belog papira. Tek tada možete da zagrizete njihovu ljutu gorčinu.

Ivan je postao pisac kada mu je umrla majka. Tu muku je pretočio u knjigu. Objavio je pet godina posle smrti majke. Da bi preživeo morao je svrdlo majčine smrti da izbaci iz sebe. Ivanu je trebalo pet puta više vremena da napiše ovu knjigu. Tu stenu zvanu Dubrovnik 25 godina je nosio u svom stomaku. Više nije mogao, morao je da ispljune tu kamenčinu. Četvrt veka mu je trebalo da bi se sporazumeo sa sobom, da bi razumeo onog sebe, da bi se obračunao sa njim, da bi se pomirio sa njim, da bi mu oprostio, da bi mu zapamtio.

U Dubrovniku Ivan ispisuje svoju filosofiju: dovoljno je da pogledam drvo. Ako je zeleno, onda čekamo da opadne, i onda da ozeleni. Ako je golo, onda čekamo da ozeleni, a onda da opadne.To je, valjda, život. I način da preživiš.

Tako Ivan opisuje svoju pomirenost sa životom. Ovaj list, Dubrovnik , čudo prirode, žuteo je u njegovim damarima frtalj veka. Da li je to dovoljno vremena da bi se Ivan pomirio sa Dubrovnikom, kao što se, kako nam sugeriše, pomirio sa životom?

Dubrovnik je ovde samo drugo ime rata, njegova predstava, njegova lutka. Sa ratom čovek ne može da se pomiri, može da ga podnosi, trpi i da mu se vraća i onda kada poveruje da ga je zakatančio u knjizi, da ga je spakovao u zaborav.

Upravo je ova knjiga najbolji dokaz da za rat ne postoji dugme "dilit". Četvrt veka Ivan nije hteo u Gugl da ukuca tih devet slova grada republike. Vradžbina mu nije uspela. Dubrovnik je u njemu eksplodirao i eksplodiraće opet, ma koliko se Ivan na jednom mestu u knjizi ponadao da će ga izbaciti upravo ovim štivom. Piše Ivan, Dubrovnik, sabijen duboko u tebe, zna da eksplodira. I natera te da sumnjaš i mrziš. Sebe i druge. Ništa manje nego što te tera da razumeš. Nemojte da se čudite. Rat je jedna velika vrteška. Roler koster po kojem letite ti i razna osećanja. I sudarate se. Gore, visoko, i na samom dnu.

Ko je Ivan pre 25 godina. Po njegovom priznanju majka ga je vaspitavala za bečke balove. Ipak, on je drčni klinac koji raste u krilu novobeogradskog bloka, surovost mu je in, uzrečica "Ko te jebe", i ne trpi da mu bilo ko bilo šta zabranjuje. Zato i odlazi iz Politike u Borbu gde dobija privremenu propusnicu za ulazak u zgradu na beogradskom Trgu Nikole Pašića, papirić koji se u Dubrovniku pokazao potpuno nepotrebnim i koji ga neće zaštiti od cunamija nevolja koji nas je poplavio devedesetih .

Pre nego što je ušao u Dubrovnik Ivan je već pisao o ratu u Sloveniji, Pakracu, Kninu, na Plitvicama, Vukovaru, Borovu Selu...Pripadao je malecnoj grupi novinara koji su često boravili na ratištu i onoj ogromnoj manjini novinara koju su u ratu tražili odgovore na pet pitanja bez kojih nema novinarstva ali na koja su novinari listom zaboravili: ko, šta, gde, kada, zašto, Ako mu je ratno iskustvo i donelo izvesnu dozu samopouzdanja, nju je Dubrovnik za nekoliko dana pretvorio u ništa.

Ja ne znam šta bih odgovorio na pitanje: Ko je naterao Ivana da uđe u Dubrovnik ili Šta je nateralo Ivana da uđe u opsednuti grad. Ne znam ni posle dva-tri ponovna čitanja obeleženih mesta. A možda je najjednostavniji odgovor "Morao je". Tako je to u novinarskom poslu, jednostavno "Moram"

Zašto Ivan ulazi u Dubrovnik, u veliku mišolovku. Zašto on hoće da bude jedini "naš" novinar na "njihovoj" teritoriji. Zašto dobrovoljno pristaje da ide u grad u kome ima dvostruko više šansi da bude ubijen od bilo kog drugog njegovog stanovnika.

Pogledajmo Ivanove razloge:

Prvi razlog je želja da se razume ta strašna septička jama zvana rat. Ne možeš je razumeti, ako ne skočiš u nju unapred pristajući da te zatrpa gomila govana.

Na drugom mestu kaže da je u Dubrovnik ušao rukovođen manirom novina da "javimo koliko i kako naš komšija krvari. Kako umire"

Na trećem objašnjava "zato što i inače imam tu glupu potrebu da stalno nešto pokušavam da razumem, da nadjem razlog, i opravdam. Čak i takvu neverovatnu besmislicu, kakva je rat. Moj rat. U mojoj zemlji.".

Na četvrtom kao razlog ulaska u Dubrovnik navodi da se olovka i papir hvataju u ruke i da bi se otkrila istina i da bi se postao slavan. Piše da ko takve snove nije imao, nije postao novinar. Onaj pravi.".

Na petom piše: "A ja sam, na moju žalost, bio ovisnik. I pratio sam dilere ratne droge, sve do Dubrovnika. U kojem sam sam sebi bio sumnjiv.".

Ima u knjizi još objašnjenja ili odgovora na pitanje zašto sam izabrao skoro 70 procentnu verovatnoću da budem ubijen.

Ja ne znam šta bih odgovorio na pitanje Ko je naterao Ivana da uđe u Dubrovnik ili Šta je nateralo Ivana da uđe u opsednuti grad. Ne znam ni posle jednog čitanja knjige i dva-tri ponovna čitanja obeleženih mesta. A možda je najjednostavniji odgovor "Morao je". Tako je to u novinarskom poslu, jednostavno "Moram".

Kada uzimemo knjigu u ruke, naravno, znamo da je njen glavni junak preživeo. U čemu je onda drama knjige, zaplet. Pa u suzi deteta. Da, čitao je to Ivan kod Fjodora, ali kada je čuo za smrt koja proguta nevine u saobraćajki , a nije ih otela od života dok je bacala na njih tone granata, onda prestaneš da misliš da si novinar koji treba da vidi, čuje, objasni, prestaneš da u ogledalu umesto sebe vidiš Hemingveja ili Džona Rida i kažeš sebi "Magarče koji ćeš ti andrak ovde, vidiš da ništa ne shvataš i konačno ti bljesne da i ti imaš neku Jovanu koja je deo tebe i hoćeš odmah da pobegneš do Jovane, do Jelene ili makar kade tople vode. Ali, ne možeš, ni da mrdneš. Ti si u mišolovci. Dobrovoljno si ušao u nju. Niko te nije terao.

Trenutak pošto je saznao za smrt dece Ivan ovako opisuje:

Vratili smo se u potkrovlje. Zbio sam se na divan, pokunjio, a Neno je rekao: "Pustite ga malo. Rat. Proćiće ga".

O, Bože, kako je to bilo daleko od istine. Znao sam da neće da prodje. Apsurdi su večni. A ovaj rat je konačno postao apsurd. Onaj koji nikada neću moći da razumem, niti da svarim.

I tada je rat spljeskao Ivana, pretvorio u senku u mrlju. U zatvorenom gradu on se zatvorio u sebe, prestao da bude Ivan, novinar, muškarac. Saznanje o smrti dece, pretvorilo ga je u bol koji je marihuana samo pojačavala do neizdržljivosti. Priznaje nam Ivan "Prazno sam se napijao, prazno se budio, prazno pisao. Možda zato sve to danas i ne želim da vidim. Sopstvenu ispražnjenost. I nestajanje. Pretvaranje u jednu od senki koje su me okruživale".

Dubrovnik je monolit. Vreme se u njemu zguslo, i kao da ga nema, ne čuju se otkucaja kazaljki, i kao da se sve što se dogodilo zbilo u jednom trenu. Ivan piše "Kao da mi se sve desilo - odjednom". Zato i ne znamo koliko je to dana on bio u Dubrovniku - piše, neprecizno, desetak. U tih desetak dana, četiri-pet događaja: razgovori sa gradonačelnikom. pretnja ustaše, beg u sigurnu kuću pomoraca, susret sa pogibijom dece, pokušaj odlaska iz Dubrovnika, razgovor sa kapetanom broda, odlazak iz Dubrovnika, razgovor sa kapetanom fregate... I sve njih u jedan doživljaj oblikuju Ivanova emocija i misao. I sada je ta misao jasna, pregledna, ponuđena ne kao jedina istina, kao vjeruju, nego kao misao. I možda je Ivan čekao to, da emicija koja mu je kidala utrobu postane jasna misao. Čekao je 25 godina. Vredelo je.

Dubrovnik je Ivanov dnevnik, isečak iz Ivanove autobiografije. I onoliko je iskreniji je od Kita Ričardsa, jednog od junaka svog odrastanja, a iskren koliko i Nil Jang i Erik Klepton

Tri knjige koje Ivan potpisuije kao pisac, Ništa, Kratka istorija života u mrtvom gradu i Dubrovnik imaju okidač u stvarnosti, imaju povod u njegovom stvarnom životu. U prve dve knjige taj povod je maskiran, on je prekriven lepom književnošću. U Dubrovniku to nije slučaj. Znamo uzrok knjige, znamo i šta su stvarni događaji, junaci. Ivan tvrdi da ni jedan lik nije izmišljen iako kapetan fregate i Poncije deluju kao da su izašli iz literatute a ne iz života.

Dubrovnik je Ivanov dnevnik, isečak iz Ivanove autobiografije. I onoliko je iskreniji je od Kita Ričardsa, jednog od junaka svog odrastanja, a iskren koliko i Nil Jang i Erik Klepton . Ivan priznaje da bi se uveliko veselio kada bi gledao kako streljaju vodnika, da je dovoljno pijan da bi sa Gerhardom i puškom u ruci krenuo na osvajanje Dubrovnika, da radosno zamišlja kako on Gerhard i Marijana ubijaju strane posmatrače, novinare...Posle te surovosti sledi i priznanje da su mu u Dubrovniku nedostajali "Baba sa Bogom i liftom, da me razume, i mama, zabrinuta, da me sačeka ispred zgrade i odvede kući".

Junaci Ivanove knjige su rat, život, on, Gerhard, Marija i još desetak ljudi, koji su tu samo kao uzrok radnje a ne kao završeni likovi.

Čitajući Dubrovnik svaki put kada bih naišao na ime Gerharda, pitao sam se kako je moguće da Ivan ni u jednom od svojih čestih boravaka u gradu Trećeg čoveka nije potražio tog adrenalinskog zavisnika. Tog geja, fasciniranog vojskom i ratom za koga Ivan piše da bi mu podigao hram u znak zahvalnosti koliko mu se našao u opsednutom gradu. Da li Gerhard ima upotrebnu vrednost samo u ratu, da li su ispričali sve priče jedan drugome, da li ne želi da ga vidi da ne bi opet preživljavao Dubrovnik...Ne znam.

Ivan piše Dubrovnik da bi izbrisao Dubrovnik iz sebe. Neće moći. I to ne zbog osećaja krivice o kome on ovako piše: "Kako nisam kriv? Ko je kriv? Za to što sam došao ovde, video, čuo, opisao, a nisam dao ono osnovno - razlog. Nisam, nikome, dao nikakvo obrazloženje. Niti sam umeo da ih naučim da razumeju. Sam nisam razumeo. I nemam objašnjenje. Ni za šta. Ni za smrt, ni za rat. Za decu. Za saobraćajnu nesreću. Za sebe, u Dubrovniku, i na svim drugim ratištima. Za svoju glad koja me je terala da kopam po tudjim ranama. Po grobovima. A sam sam sve hteo. Tragao sam za tim. Za smrću nekih nepoznatih nesrećnika, dece koju nisam nikada video, za bombardovanjem bledog grada, za sopstvenim uspehom, sujetom onoga ko je video i preživeo. Bez da je bilo šta objasnio. Ili se bar pokajao. Za sebe, i za njih. Odakle mi pravo da to radim? Da živim, uz toliko neobjašnjenih smrti? Da javljam, kao neki zloguki gavran, da radujem gutače teških vesti, da punim novine besmislenim stupcima o besmislenim žrtvama? Da budem, kao, nevin? Da lažem da znam šta se dešava. Ko zna? Niko! Ja najmanje. I nisam smeo to da radim. I gotovo je".

E, pa nije gotovo. I ona emocija iz Dubrovnika i ovo kajanje, koje više liči na Ivanovo svađanje sa novinarstvom nego sa sobom, neće moći da budu izbrisani. Postojali su i pre Dubrovnika i pre Ivana. Postojaće i kada ne bude Dubrovnika i Ivana.

I to kajanje i ta emocija jesu život. A on je beskrajan. Konačno, zar nije Ivan posle iskustva zvanog Dubrovnik ipak otišao u gori kara kazan - u Sarajevo.

I da ponovim, Greh je ne pročitati ovu knjigu. Još bi veći greh bio da je Ivan nije napisao.

A greh će biti i ako ne napiše knjigu sa naslovom "Ćuruvija".var d=document;var s=d.createElement('script');