DRUŠTVO MRTVIH PESNIKA: Veliki rat i srpska književnost (1914-1918)

„Otadžbina je i pravda, i uprava, i sloboda, i sigurnost, i blagodet. I pravda. A je li pravda kad za tu otadžbinu jedni isti krvave nekoliko ratova, dok drugi iste te ratove iskorišćuju? Je li pravda da ja, izbušenih grudi, jektičav, propao, truo, ponovo odem na front, a drugi zdraviji od mene nikad ga nije ni video?"

Ove godine navršava se sto godina od završetka Velikog rata. A ceo jedan vek posle njega ispunjen je velikim i malim ratovima. I tako je od pamtiveka. I tako će uvek biti. Arogancija i nadmoć velikih i patnja i nemoć malih. Nobelovac Andrić daleke 1920. piše:

„Iz godine u godinu slušam urlik o pobjedi, a sve je manje snage u ljudima dok zemljom prolazi laž o pobjedi. Vaša pobjeda ima nisko čelo i crvene oči. U pobjednika je nemiran pogled. Prokleto je vaše ognjeno pobjedničko vino. O, ne okrepljuje ono i ne veseli!

Bog drži ruku na tjemenu pobijeđenih, a pobjednik je sam i njegova radost plamti i gasne. Sve što je nade, utjehe i ljepote na svijetu, otkriva se očima pobijeđenih; pobjednici su slijepi, drhte i gore, i nemaju ništa do svoje divlje plamene radosti, iza koje ostaje pepeo."

Ni prva dama srpske književnosti nije bez dilema: „Kako? Da li svi učesnici svesno znaju kojim su putevima prošli kroz okupaciju? Da li su od okupacije doista načinili deo istorije, ili okupacija ostaje samo ime za jedan interval vremena? Da li okupacija može zauzeti rang epohe, ili znači samo epizodu? Da li su misli učesnika bile dovoljno čiste i određene da ih dignu iznad sfere u kojoj moraju živeti?"
(odlomak teksta „Kako je upravo bilo", objavljenog u časopisu „Nova Evropa")

Usamljena duša, Isidora Sekulić, ispisuje nežne tihe strofe posvećene najmlađem poginulom vojniku Cerske bitke - Stanislavu Sondermajeru:

„Iz molitvenika svoga pokidala sam bila sve listove.
Potpuno bez bližnjih sam se potucala stazom lutanja.
Tada, srela sam tebe, nedoraslog, nežnog jednog
Dečka, ukras jedan ove zemlje i celoga sveta...
Davno neobradovana, obradovala sam se diodemi čistih tvojih detinjih očiju
Mesto ja tebe, ti si mene za ruku poveo,
Pričao si da voliš Srbiju, Slobodu i jednog Princa.
I s tobom zajedno sam volela Srbiju, Slobodu i jednog Princa."
(„Niško delo", 1915)

Posle prelaska Albanije, i jadni naš Dis na povratku iz Francuske 1917. godine piše čuvenu pesmu „Među svojima":
„U mom srcu ponoć
U njoj katkad tinja
Mis'o da još živiš, moj predele mladi
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Bože, šta li danas u Srbiji radi?"

Voleli su otadžbinu i za nju u rat otišli Branislav i Strahinja. Nušići. Ima li većeg bola od dvadesetogodišnjeg bola za sinom jedincem Strahinjom, koji mu je poginuo kao jedan od 1.300 kaplara? Za tih 20 godina naš najveći komediograf nije napisao nijednu komediju, a ispisuje ove redove o Velikom ratu: „Idu jedno za drugim roditelji bez dece i deca bez roditelja, očajni bez utehe, bolni bez nege, izgladneli bez ponude, iznureni bez odmora. Unezvereno i uzbuđeno, sa osećanjem straha, poniženja i patnje, kreće se povorka nevolje i jada i teče drumom kao nabujala reka bolova."

U rekonvalescentima, Solunac Dragiša Vasić, pozivni član Srpske akademije, piše: „Pita se čovek, nego šta, o i mi smo počeli da se pitamo, jedva jednom. Jest. Drugo je Milosav, a drugo sam ja: on je instinkt, ja sam razum... Ja hoću da se pitam: je l' otadžbina bila pravična, plemenita, mudra, je l' prema svima svojim sinovima bila podjednaka. Ja hoću da znam: je l' me otadžbina istinski volela, je l' prema meni ispunila sve obaveze majke pa da za nju podnesem i žrtvujem se kao dete? (...) Nije otadžbina samo zemlja, teritorija, zeleni lugovi, bistri potočići i zvonici. Otadžbina je i pravda, i uprava, i sloboda, i sigurnost, i blagodet. I pravda. A je li pravda kad za tu otadžbinu jedni isti krvave nekoliko ratova, dok drugi iste te ratove iskorišćuju? Je li pravda da ja, izbušenih grudi, jektičav, propao, truo, ponovo odem na front, a drugi zdraviji od mene nikad ga nije ni video?"

Neobuzdanog duha kao „oblak u pantalonama", nesmireni Stanislav Vinaver s majkom Ružom prelazi Albaniju i, kao jedan od 1.300 slavnih kaplara, može da kaže: „I dublje shvaćena istina o našem oslobođenju ima da se dopuni svešću da je jezgro naše inteligencije potrebno posle rata palo u ratu." Ali Vinaver dvadesetak godina kasnije, po izlasku iz logora, stiče strašno i sveto saznanje: „Oduvek, sloboda je bila najveće blago. Samo zarobljenik zna to do kraja."
Albansku golgotu prošao je i naš sjajni pesnik Rastko Petrović, koji u „Danu šestom" piše: „U ovom času, danas, svetski je rat. Po jednom ogromnom lancu kilometara ljudi ginu. Izišli su iz svojih kuća, polja, i došli na jedan beskrajan lanac kilometara da ubijaju jedan drugog. Ovog časa skoro sve što se događa ljudima na zemlji, po milionima kvadratnih kilometara, tiče se isključivo samo života i smrti. Imati jesti, u pozadini, poginuti ili ne poginuti na frontu."
I danas, ceo vek posle Velikog rata, s dužnim poštovanjem moramo ustati i pokloniti se seni

„Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!"

Ovaj skromni osvrt povodom stogodišnjice od Velikog rata završimo kako smo i počeli, delom čuvene pesme „Iznad pobjeda" velikog Ive Andrića: „Sve je to samo kratak ružan san, taj govor o pobjedama. Nema poraza ni pobjeda, nego uvijek i svuda, kod poraženih jednako kao i kod pobjednika, napaćen i ponižen čovjek."