INTERVJU, VLADIMIR PIŠTALO: Andrić je formirao moj pogled na svet

Gabrijel Garsija Markes je rekao da piše da bi ga ljudi više voleli. Ja sam napisao ovu knjigu da bi ljudi više voleli Andrića, da bi otkrili jednog duhovitijeg, drugačijeg Andrića, koji je bio jedan homo ludens, koji je voleo igru, sve ono što je bilo izvan zvanične fasade njegove ličnosti, a što je po mom mišljenju bila njegova suština. Jer on je svoju čežnju smatrao svojom suštinom

Posle izvanrednog uspeha koji je postigao svojim romanom „Tesla, portret među maskama", Vladimir Pištalo, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pripovedača, oglasio se novim romanom pod nazivom „Sunce ovog dana - Pisma Andriću". Reč je o jedinstvenom žanrovskom ostvarenju, u kojem kroz pisma upućena velikanu naše književnosti, a koji mu je istovremeno i uzor, naš sagovornik zapravo ispisuje roman toka svesti, povezujući finim literarnim nitima dva konkretna vremena, vreme Andrićevo i vreme sadašnje.
Među Pištalova najpoznatija ostvarenja spadaju i poetske proze „Slikovnica", „Manifesti, „Noći" i „Kraj veka", zbirke priča „Vitraž u sećanju", „Priče iz celog sveta" i romani „Milenijum u Beogradu", „Tesla, portret među maskama", za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Pored ovih dela, Pištalo, kome su knjige prevođene na više od 20 jezika, autor je i dve neobične literarno-biografske knjige „Aleksandride", bajkovite povesti o životu Aleksandra Makedonskog, i novele „Korto Malteze". Razgovaramo o novoj knjizi o Andriću, o njegovoj profesorskoj karijeri u Americi, gde američkim studentima već godinama predaje nacionalnu i svetsku istoriju, o tajni književnog zanata...
Kako ste došli na ideju da napišete roman o Andriću?
- Oduvek sam hteo da napišem ovu knjigu. Kao mlad čovek bio sam u IK „Svjetlost" iz Sarajeva. Tada je to bila najznačajnija izdavačka kuća u zemlji i jedan urednik mi je nakon našeg dvočasovnog razgovora o Andriću, kada je video koliko me to zanima i koliko poznajem tu materiju, pitao zašto ne napišem knjigu o Andriću. Dakle, postojao je plan da se knjiga napiše, ali nekako mi se činilo da za to nije bilo vreme. Uz to me je plašila sama tema. To nije ništa neobično kada su u pitanju tako velike ličnosti. Nije bilo lako ni uhvatiti se u koštac s Teslom. Ja uvek kažem da mlad čovek, stvaralac, treba da odabere temu koja ga u tom trenutku malo nadilazi pa da doraste do nje. Jer ako odabere temu koju zna, to je onda kao što Talmud kaže: „Ko ne dodaje, oduzima." Ako uzmete temu koja je unapred relativno jednostavna, pa je ostvarite, to ne vodi ničemu posebnom. Uglavnom, ja sam imao utisak da nije vreme još uvek, da ja to ne mogu da radim. I sam Andrić je rekao da je dobiti ideju jedna stvar, a naći izraz za tu ideju traži isto onoliko energije koja je bila potrebna da se dobije sama ideja. Po mom mišljenju, filozofi pišu nemarno, jer ja mislim da nije dovoljno imati ideju, već treba da prođe još toliko vremena da se pronađe pravi izraz za to. U međuvremenu sam pisao, radio na nekim drugim stvarima i temama. Završio sam „Veneciju" i nakon toga sam rekao sebi da je krajnje vreme da se počne s Andrićem. Odlučio sam da pročitam „Sabrana dela Ive Andrića" ponovo. Prvi put sam to učinio kada sam imao 17 godina. Pravio sam beleške na marginama. Glavni izvor bio mi je sam Andrić. Nekako me je knjiga vodila dok sam pisao. Imao sam utisak da se, kao u bajci, pojavljuju neka čudesna bića, one nestvarne životinje koje se pojavljuju i nekoga izvedu iz šume. Imao sam jak osećaj da učim pišući. I to ne tako da me neko uči ili da učim od nekog, već da me sama materija uči i iznova gradi. Trebalo mi je još pet godina da dođem do konačne konstrukcije knjige. Trebalo je da je završim još za prošlu Novu godinu, ali, eto, odužilo se.
Da li Vam je bilo teško da povežete dva konkretna vremena, vreme Andrićevo i vreme današnje, i šta je bilo vezivno tkivo u tom procesu?
- Sam Andrić je mrzeo stvari koje imaju poznat i utvrđen kraj. On je voleo taj element otkrića na putu. Za njega su igra i stvaranje bili sinonimi. Otkrivao sam radeći, kao što sam Vam i rekao. Ta otkrivačka funkcija samog pisanja me je pratila sve vreme. Da, poredio sam Andrićevo vreme s našim i hteo sam da knjiga bude živa. To je ono što je najvažnije u delu jednog pisca. Ova knjiga je dijalog s jednom kulturom kroz lik istaknutog pisca. Uzgred, to nije samo dijalog s Andrićem. Stvarao sam kroz pisma, a pismo je i dijaloška i ispovedna forma, ide u oba pravca. Možemo govoriti i o romanu toka svesti, kroz tuđu svest. Možda je najvažnije otkriće bilo ne o vremenu mom i njegovom. Ja sam zamišljao ono isto što i Andrić: kako će čitalac iz 2035. reagovati na njegovo delo. Andrić je i sam zamišljao čitaoca, čak čitaoca boljeg od mene. To je dobra preporuka za svakog pisca. Zamisliti čitaoca rafiniranog ukusa, još boljeg nego što je naš, i ne gledati nikad nadole kada je ukus čitalaca u pitanju. Zamišljati dok pišeš nekoga jako inteligentnog i osetljivog, takoreći idealnog čitaoca. Andrić je pisao upravo za takvog čitaoca koji će ga čitati za sto godina. Meni je izgledalo da se Andrić dobro drži posle bezmalo sto godina, ali osim toga mi je izgledao za glavu i ramena superioran u odnosu na većinu prosečnih čitalaca sada. Tako da sam hteo, sledeći to njegovo vođstvo, da povežem tu priču sto godina kasnije i njegovo vreme, vreme feudalizma, s vremenom sadašnjim. Kada je Andrić bio rođen, u Bosni je još uvek vladalo vreme feudalizma. U Rusiji je prestao 1862, a u Bosni je postojao do 1918. Ropstvo je u Americi prestalo 1865. Dakle, u Bosni Andrićevoj imamo jednu svojevrsnu anomaliju. Pravi feudalizam sa kmetskom zavisnošću vladao je u vreme Andrićeve mladosti i dalje. Tada su se ljudi pitali protiv čega se on zapravo bunio. Mislim tu i na pripadnike ovih nacionalnih organizacija koje su kasnije nazvane jednim imenom „Mlada Bosna".
Šta je bilo presudno da bi Vaša knjiga o Andriću oživela?
- On je pisac mladosti, sirotinje i emancipacije i ostao je takav do kraja života, bez obzira na to kako su ga zamišljali, bio je izraziti pisac emancipacije. I mi njega čitamo u ovom vremenu, koje je vreme neokolonijalizma, i tu ta priča zatvara krug. Ali nije to bilo najvažnije otkriće u ovom političkom aspektu priče, mada i on postoji. Nije bilo istorijsko (znamo za njegovo pismo iz 1921. godine) i moje iz 1917. To nije to. Knjiga je oživela onda kada sam odlučio da je objavim u pismima. Tek tada kad sam počeo da je pišem u ovoj formi, ona je postala roman, postala je živo tkivo koje može da čita i čovek koji nije čitao Andrića. Pitali su me neki ljudi koji ne poznaju toliko dobro Andrićevo delo da li mogu da čitaju moju knjigu, a ja sam im odgovorio da se zaista nadam da mogu. Jer ovde se radi o Andrićevim temama koje su univerzalne teme: tema smrti, prolaznosti, putovanja. Putovanje je eskapizam. Andrić me je mnogo zadužio kao čitaoca. Na neki način, mogu da kažem da je formirao moj pogled na svet. Neko je nazvao ovu knjigu zahvalnicom, jednom velikom zahvalnicom. Čitao sam „Znakove pored puta" kad god mi je bilo teško. I nisam jedini. Mnogi su činili isto. Gabrijel Garsija Markes je rekao da piše da bi ga ljudi više voleli. Ja sam napisao ovu knjigu da bi ljudi više voleli Andrića, da bi otkrili jednog duhovitijeg, drugačijeg Andrića, koji je bio jedan homo ludens, koji je voleo igru, sve ono što je bilo izvan zvanične fasade njegove ličnosti, a što je po mom mišljenju bila njegova suština. Jer on je svoju čežnju smatrao svojom suštinom. Andrić je mislio da čovek jeste svoja čežnja. Nije ono što predstavlja njegovu zvaničnu biografiju, već ono što je najskrovitije u njemu i što ga definiše.

Ko je otvoren za sve kulture, ko je s Balkana, može mnogo toga da razume samim tim što potiče sa ovih prostora

Šta Vas je tokom istraživanja, svojevrsnog virtuelnog književnog suživota sa Andrićem dok ste pisali knjigu, posebno fasciniralo, a šta iznenadilo tokom tog dubljeg upoznavanja sa piscem?
- Ja sam uglavnom znao šta ću pisati i to se manje-više menjalo na putu jer sam tražio izraz pre svega. Andrić me je uvek iznenađivao. Moj roman je koristio čitav Andrićev opus. Ne samo romane već i pisma i dnevnike i neke njegove kritike, pesme koje je pisao kao mlad čovek. To predstavlja jedan pokušaj sinteze ili potrage za iluzornom sintezom. Uzgred, Andrić je čitavog života i sam tragao za iluzornom sintezom. A ta sinteza je ideja harmonije. Andrić je mislio da svaki čovek zamišlja univerzum kao harmoniju. Naravno, vrlo je teško povezati harmoniju s ratovima, košmarima. Mlad čovek započne s tom željom ideje harmonije i onda dospe u tamnicu, i kaže: gladnom mi je bilo zima, a mučio me je i sram svoj i tuđi. Andrić je imao tada katar na plućima i mogao je da umre u tamnici. Uspeo je da preživi. Bilo je to vreme kada su deca jela travu jer te 1917. nije imalo šta da se jede. U Višegradu su delili brašno i izgledalo je da iz vreća brašna bije sjaj. Taj sjaj značio je život. I kada se Andrić nagledao svega toga i tih gladnih, bolesnih, izmučenih ljudi, verovatno se zapitao kako sve to povezati s idejom harmonije. A u Bosni je posle svih tih pošasti nastupila i španska groznica. I on je, uprkos svemu, nastojao da vrati tu ideju harmonije, kaže, kao opsesivan putnik melodiju u lupu točkova u vozu. Čovek ima potrebu da u harmoniju uključi i tu neharmoniju, što je logički nemoguće, ali predstavlja psihološku potrebu. Tako da ta Andrićeva potreba za harmonijom i sintezom jeste nešto što sam ja samo sledio kada sam čitao izvode iz njegovog dela nastojeći da tu nađem njegove ključne teme.
Čini li Vam se da ste prodrli u suštinu Andrića?
- Mislim da je ova knjiga jedna lista njegovih najvažnijih, čak opsesivnih tema. I to je ono što je čovek iznutra. Ja sam rekao da je Andrić smatrao da je čovek svoja čežnja. Nastojao sam da ga vidim iznutra. Stari kineski pesnici su mislili da dobar čitalac poznaje pisca bolje nego njegovi najbolji prijatelji. To je ta vrsta drugog poznavanja, to upoznavanje unutrašnjeg čoveka. A Andrić je bio prilično skriven čovek. On je mislio da treba kriti svoj život, bio je skriveni erotoman, skriveni polemičar, skriveni Mediteranac. Jako je voleo sunce i Mediteran, i ja bih rekao da je bio skriveni harizmatik. Metafora je tajni proces transsupstancijacije, koji menja jedne stvari u druge. Tako je on bio čudotvorac unutar svojih zidova. On to nije mogao da uradi s govornom rečju, nije imao tu moć, ali je to mogao da uradi s pisanom rečju. Zato je ovo roman toka svesti. Po Jevrejima, postoji jedan duh koji se naziva Dibuk i koji ulazi u ljude i gleda ih iznutra. Andrić je video tolike ljude iznutra. Ja sam hteo da budem Dibuk za Dibuka u ovoj knjizi.
Kako birate teme za svoje knjige?
- Znate, teme biraju pisce, a ne pisci teme. Andrića sam prvi put čitao kada sam imao sedam godina, i on je zaista odredio način na koji ja mislim o mnogim stvarima, tako da je to bilo na neki način „božje stvaranje" i ono nije završeno jer se nastavlja. Ni stvaranje velikih umetnika nije završeno, ono se nastavlja kroz dela njihovih poštovalaca, a to je naziva tradicija. Smatram da je i veliki deo onoga što ja mislim formiran u celoživotnom druženju sa Andrićevim delom, tako da su mi ovi zapisi bili najprirodniji. To je tema koju zaista nisam odabrao. Tesla je bio ideja čuda. Tesla mi je prosto dao priliku da ispričam priču o dvadesetom veku i priču o modernitetu koji je prvo tretiran kao Bog i progres koji je tretiran kao Bog, da bi kasnije kao Kronos počeo da jede svoju decu. Knjiga o Tesli nije samo knjiga o Tesli, već o razočaranju u progres. Tako da sam kao istoričar želeo da ispričam i tu priču. Ja nemam trenutno u planu nijednu ličnost o kojoj bih želeo da pišem. Znam da će to biti knjiga putopisa, i u ovom romanu o Andriću koji sam upravo napisao postoji jedna skrivena zbirka priča, jedna skrivena zbirka pesama, tako da je reč o knjizi koju krasi posve neobična forma. Na pisanje putopisa me je Andrić podstakao. On me je naveo da mislim na taj način. I sam je napisao nekoliko putopisa u životu. Pisao je o Bajronu i Sintri, Petrogradu, Pekingu. Pitao se koji je najlepši grad na svetu, Lisabon ili Istanbul. To je bila njegova dilema. Na tragu tih interesovanja i sam sam počeo da putujem i da pišem putopise. Voleo bih da napišem ne ovako opširno jedan esej o Vladanu Desnici. Mislim da je on jedan od naših najvećih pisaca. Za Andrića sam imao utisak da je pao u procep nerazumevanja koji se naizgled sastojao od neodobravanja, a kod Vladana Desnice čak nije ni to. Mislim da je on prosto zanemaren pisac, jedan od najvećih koje smo mi ikada imali, i voleo bih stoga da mu posvetim jedan esej. To neće biti nalik knjizi o Andriću, ali ispuniću svoju želju da osvetlim na neki način delo Vladana Desnice.
Imate li neke svoje rituale tokom stvaranja?
- Najpre, smatram da treba pisati stalno. To kažu i mnogi drugi pisci. To je ona rimska maksima: „nijedan dan bez linije". To se, naravno, odnosi na slikare, a kada su pisci u pitanju, moglo bi da se kaže „nijedan dan bez paragrafa". To se može raditi svakodnevno bez muke, a drži vas u kontaktu s pisanjem. Jer vi i kad ostavite pisanje, proces se nastavlja dok hodate parkom, dok idete ulicom, dok pijete kafu. Nije to više samo ono što se događa na papiru, već ima i karakter simboličnog. Kao onaj dodir kad poljubite ženu pre nego što odete na posao. To je taj akt posvećenja, akt veze sa svojim delom. A kada pišem ozbiljno, kada dovršavam knjigu, a to je kada sam pisao knjigu o Andriću bilo poslednje tri godine, pisao sam tri puta dnevno, ujutru, po podne i uveče. U međuvremenu sam radio ostale stvari, držao sam predavanja, pripremao se za to, ali sam se uvek kad god mogu posvećivao pisanju.
Predajete američkim studentima američku i svetsku istoriju. Kako opisujete taj deo svoje svakodnevice? Uzgred, kako je to predavati američku istoriju Amerikancima, budući da dolazite iz Srbije?
- Da, ja predajem američku istoriju Amerikancima i do sada se niko nije žalio, i hvala im na tome. Drugačije bi bilo da, recimo, predajem u Evropi. To je ovde već drugačije podeljeno. Ne bi bilo logično da Francuz predaje Nemcima njihovu istoriju. U mom slučaju je, između ostalog, dobro bilo i to da ovo može da radi i neko ko ima drugu perspektivu, jer uvek je dobro posmatrati stvari s više strana. Istorijski rad kada sam radio disertaciju naterao me je da više radim sa arhivima. Možda zapravo nikada ne bih ni započeo knjigu o Tesli da nisam dve godine radio na doktoratu. Onda sam rekao sebi da, ako već mogu da radim ovo što me manje zanima, onda mogu da uložim i malo veći napor za ono što me zaista interesuje. Inače, mene je uvek fasciniralo otkrivanje izvora. Istorijsko znanje mi je oduvek bilo važno, i to ne samo kao fakti. Fakti ne govore sami po sebi. Mi smo trbuhozborci fakata i mi ih koristimo za nešto. Istorija i je bila važna kao riznica metafora. Tamo sam uvek pronalazio zanimljive priče i sigurno je da mi je pomogla u pisanju naročito Tesle, a kasnije i Andrića.
Šta biste izdvojili kao posebnu zanimljivost sa svojih predavanja?
- Održao sam jedno veoma zanimljivo predavanje u Smiconijanu, koji nije samo muzej već je i najveći obrazovni kompleks na svetu. Sve je organizovano na najvišem nivou, uz podršku naše ambasade, a tema je bila „Srbija na raskršću između Istoka i Zapada". Nije bilo nikakve improvizacije, i osećao sam ogromnu odgovornost, koju sam, uzgred budi rečeno, imao i za Andrića i za Teslu. To je tako kad se bavite važnim stvarima koje mnogim ljudima znače. Naravno, da nisam bio istoričar, bilo bi mi mnogo teže da uradim tu priču. Recimo, jedna od priča je i ona o dvoglavom belom orlu čija je jedna glava bila okrenuta prema Rimu, a druga prema Vizantiji. Srbija i Balkan nalazili su se u sredini, tamo gde i žila kucavica koja je spajala te dve glave (Catena mundi). Stoga sam ja govorio o toj poziciji Srbije kao pozitivnoj, a ne negativnoj. Pitagora je govorio da bogovi žive na mestima između svetova i da je stoga živeti na lošem mestu moglo da znači i živeti na dobrom mestu i da je to jedna privilegovana osmatračnica s koje možete razumeti kulturu Nemačke, Italije, Rusije, Turske, što je mnogo teže nego ako živite u Engleskoj. Nije svako otvoren i ima pravo da ne bude otvoren. Ali onaj ko je otvoren za sve ove kulture, ko je s Balkana, može mnogo toga da razume samim tim što potiče sa ovih prostora.
Istoriju, kažu, pišu pobednici. Onu zvaničnu, nadasve. Pre nekoliko godina u srpskim knjižarama pojavila se knjiga pod nazivom ,,Narodna istorija Amerike", koja razotkriva tamnu stranu američke istorije, genocid nad Indijancima, tretiranje crnaca. Kako se kao profesor američke i svetske istorije odnosite prema tim neoborivim činjenicama, a kojima nema mesta u zvaničnoj istoriji koju predajete?
- To je jedna fina linija po kojoj morate hodati. Ako nekoga otuđite od sebe, ako kažete nešto što ga izrazito odbija, onda ste izgubili tog čoveka. Neće vas slušati, neće obratiti pažnju. A ako mu se obraćate na način koji još uvek drži njegovu pažnju, onda mu možete reći mnogo važnih stvari u tom procesu, a za to je potrebna jedna vrsta takta. Ja im nekad kažem najdirektnije stvari iz „Narodne istorije Amerike". Insistiram na tim pričama o Indijancima, o crncima. Kažem im neke stvari koje su u udžbeniku napisane mnogo blaže. Ali ne kažem im toliko grubo da bih ih potpuno odbio i da bi oni prestali da mi veruju. To je jedna fina igra i za nju je potrebna taktičnost i jedna pomalo umetnost zavođenja, kao što je i u pisanju, da biste mogli da pridobijete nekoga, a onda da mu kažete i neke stvari koje možda i nisu prijatne za njega.
Vaša knjiga o Tesli objavljena je i u Americi. Kako je knjiga prihvaćena kod američkih čitalaca?
- Knjiga je imala dva tiraža za dve godine, i sve kritike, a bilo ih je oko dvadesetak, bile su pozitivne. Imao sam čitanja na raznim mestima, u mnogim velikim gradovima, u Čikagu, Kongresnoj biblioteci, koja je na Univerzitetu Kolumbija, a koja je za mene bila posebno impresivna budući da je reč o pravom hramu knjige. Što se američkih čitalaca tiče, njihova pitanja i zapažanja su veoma slična onima koje imaju naši čitaoci. Ono što sam zapamtio s jedne od promocija jeste da mi je jedna američka čitateljka rekla da, ukoliko bi neko nekad dokazao da Tesla nije ni postojao, moja knjiga bi i dalje bila vredna čitanja jer je roman, a ne biografija.
Kako vidite stanje na srpskoj književnoj sceni?
- Ovo je zaista društvo koje se veoma mnogo menja. Nama se ne dešava samo politička tranzicija, već istovremeno i kulturna. Svih vrsta. Ja kažem da mi živimo u vreme kraha dve velike ideje, nacionalne i socijalne emancipacije. Nije lako. Menjaju se granice država, ali i granice pojmova. Srpski pisci nastoje da se izbore s tom situacijom, koja nije nimalo laka. Lako je kritikovati pisce, ali situacija u kojoj pisci žive nije nimalo laka, kao ni za umetnike. Nije lako biti slikar u Srbiji, ni biti glumac. I ti ljudi rade i te kako dobro u odnosu na situaciju u kojoj se nalaze. Andrić je rekao da se boji šta će biti s nama ako nas vreme bude ovako duboko i ovako radikalno menjalo. To je izazov s kojim se nose i srpski pisci.
Šta trenutno čitate i koje knjige biste nam preporučili?
- Obično čitam nekoliko knjiga istovremeno. Trenutno je to knjiga intervjua Vesne Roganović od 1991. do danas. Dosta toga sam naučio iz tih intervjua. Čitao sam skoro autobiografiju Oskara Hijuelosa. To je kubanski pisac koji je napisao „Kraljevi mamba sviraju ljubavne pesme", o čemu je snimljen film s Banderasom.
I za kraj ovog našeg razgovora, vratimo se na trenutak naslovu Vašeg predavanja ,,Srbija između Istoka i Zapada". Gde je, po Vašem mišljenju, danas Srbija?
- Mene ne brine taj položaj. Naprotiv, svestan sam kreativnih potencijala i prednosti tog položaja. Ja bih samo voleo kada bismo mi nešto proizvodili. To bi me jako radovalo i onda bi sve stvari došle na svoje mesto. Razgovarao sam s jednom svojom prijateljicom na sličnu temu. Došli smo do zaključka da mi spadamo u onu kategoriju koja čeka da život počne, a u međuvremenu život zapravo prolazi.

NE TREBA IZGOVARATI REČ KOJA RASTUŽUJE
Šta bi Andrić danas rekao?
- Ne bi rekao ništa. On je mislio i u ono vreme da pisac ne treba da se oglašava na sve što se događa u političkom životu. On je uvek govorio da je savremeni društveni život veliki neprijatelj pravog umetničkog dela. Tu potrebu je smatrao izrazitom greškom. Govorio je da „novinarske vodenice mnogo melju, ali malo žita daju". Zato je mislio da se ne treba upuštati u to. Postoji jedna važna stvar, on je kroz jedan svoj lik rekao da „nikad ne treba izgovoriti reč koja nipodaštava i rastužuje". A ovo je vreme u kojem se izgovara mnogo reči koje nipodaštavaju i rastužuju, i to bi bio novi razlog za Andrića da ćuti.

IDENTITET NIJE KLIKER DA SE IZGUBI
Vaš doktorat imao je za temu identitet srpskih doseljenika. Šta je to, po Vašem mišljenju, identitet i kako ga sačuvati ako živite izvan svoje zemlje?
- Ja mogu da govorim samo iz svog iskustva. Moje mišljenje je da se identitet samo obogaćuje, a ne gubi. Identitet nije kliker da se izgubi. Ne znam da li je to prednost ili mana, ali ja stalno mislim na srpskom. Tako da živim u nekoj vrsti mehura srpskog jezika i kad počnem da pričam na engleskom, ja pričam, ali čim prestane konverzacija, ja se u svojoj glavi odmah vratim na srpski. Kad su pitali Džejmsa Džojsa kad misli da se vrati u Dablin, on je odgovorio da nikad nije ni odlazio iz Dablina. Tako da u tom smislu, ako neprestano mislite na srpskom, onda je svejedno da li ste u Buenos Ajresu ili ste u Bostonu. S druge strane, meni je bilo zanimljivo to iskustvo Amerike jer me je naučilo toleranciji, uključujući i toleranciju prema svome. Jer ako čovek može da bude tolerantan prema ljudima iz Portorika ili, recimo, Danske, što ne bi bio tolerantan prema ljudima iz Malog Mokrog Luga? Imate to malo s visoka gledanje nekih naših intelektualaca prema malim, običnim ljudima. Ja sam se toga okanio živeći u Americi, i mislim da mi je ta njihova tolerancija dala baš najviše u obliku tolerancije prema svome.

FEMINIZAM PRE FEMINIZMA
- Deo knjige posvećen je ženi, i zove se „Za ljubav žene". Ukratko, reč je o Andrićevoj posvećenosti ženama. Na svoj način, on je obožavao žene. I u romantičnom smislu, ali je želeo i da ih razume. Mogli bismo reći: feminizam pre feminizma. U smislu - nemoj da mi govorimo u ime žena, nego da pokušamo da sagledamo kako one gledaju na stvari. Kad govorimo o ljubavi, Andrić je smatrao da ljubav i neka vrsta mučenja idu zajedno. Kroz slavoluk od ruža muškarac i žena ulaze u vezu, a onda dolaze brda pelena i svakojaka mučenja, javna i skrivena, i ljudi se nađu u nevidljivim paklovima. Dakle, ljubav je najdivnija stvar koja udesetostruči snage čoveka, ali podrazumeva i mučenje. Jin i jang ljubavi.

O ROMANU "SUNCE OVOG DANA"
Smeštajući Andrićevo delo usred ličnog književnog mita, Pištalo je svoju priču o pojačanoj sadašnjici ispisao kao pismo Andriću.
„Sunce ovog dana", putopis iz sveta Andrićevog književnog dela, kombinovan je sa izveštajem iz našeg sveta koji prati sunce ovog našeg dana. Nalazeći se usred „propagandne kiklopizacije današnjice", autor podiže svoju tačku posmatranja i otvara nam analitičke i poetičke prozore, kako prema jednoj književnoj svesti i njenom istorijskom kontekstu, tako i prema projekciji te svesti u ovom vremenu. Demonstrirajući etiku književne odanosti, kao i etiku odanosti književnosti, pripovedanju sveta, Pištalo razgovara sa Andrićem na način blizak onome na koji je mladi Andrić vodio „Razgovor s Gojom". Ovaj epistolarni roman toka književne svesti pisan je kroz tuđu svest. Usred mreže britkih asocijacija, zamaskiran je u manifestni govor eseja, koji u sebi sadrži skrivenu zbirku priča i zbirku pesama, kao i putopis. On čitaoca izveštava o Andrićevim prozorima u svet i svest iz panoptikuma, cirkusa i knjiga; o književnim prozorima u strast i u tajnu žene; o onome što zaista jesu mitski heroji njegovog doba; o Gavrilu Principu i „Mladoj Bosni" kao društveno-istorijskom kontekstu nepravde poslednjeg kmetstva u tadašnjoj Evropi; ali i o istini današnjeg sveta i njegovog neokolonijalnog ustrojstva u kojem „usrećitelji traže od usrećenih da se odreknu sopstvenih očiju". Nakon čitanja ove knjige, ni čitanje Andrića neće biti sasvim isto.