HERMAN KOH - TAJNA VEČERA U PAKLU

Herman Koh: „Večera", prevodilac: Jelica Novaković-Lopušina, izdavač: „Zavet".

 Nakon „Dnevnika Ane Frank", roman „Večera" objavljen u ovdašnjoj izdavačkoj kući prodat je u preko milion primeraka na više od trideset jezika. Struktura novele podeljena je na etape jednog obroka u ekskluzivnom amsterdamskom restoranu. On je pomodan i skup, mnogi od nas nemaju slično realno iskustvo, samo čitalačko, koje se ovde izlaže ne samo kao doživljaj već i kao manifest. Aperitiv, predjelo, glavno jelo, desert i dižestiv faze su vrhunskog uslužnog servisa čiji je cilj da gostima priušti čulno zadovoljstvo, osećaj da su izuzetni, maltene bogovi i kraljevi u radijusu rezervisanog stola, besmrtnici, te da se oko njih vrti jato konobara u crnim dugačkim keceljama kao planete oko Sunca. I taman kada pomislimo da je tok večere tok romaneskne radnje, nastaje preokret, zaplet, kulminacija.

Holandska književnost čekala je na svoj proboj u svet, na uzlet i susret s globalnom zajednicom oko sedam decenija. Nakon „Dnevnika Ane Frank", roman „Večera" objavljen u ovdašnjoj izdavačkoj kući prodat je u preko milion primeraka na više od trideset jezika.

Herman Koh nije samo holandski pisac već i glumac, a „Večera" je njegov šesti roman.
Struktura novele podeljena je na etape jednog obroka u ekskluzivnom amsterdamskom restoranu. On je pomodan i skup, mnogi od nas nemaju slično realno iskustvo, samo čitalačko, koje se ovde izlaže ne samo kao doživljaj već i kao manifest.

Kako su stolovi osvetljeni, šta je u tanjiru, da li je jelo ukusno, zašto su tanjiri vizuelno prazni, da li je kulinarstvo umetnost kuvanja ili serviranja, ko u njemu više uživa, domaćini ili gosti, kako se isprobava i naručuje vino, zašto ono u restoranu košta mnogo više nego u prodavnicama luksuzne robe?
Aperitiv, predjelo, glavno jelo, desert i dižestiv faze su vrhunskog uslužnog servisa čiji je cilj da gostima priušti čulno zadovoljstvo, osećaj da su izuzetni, maltene bogovi i kraljevi u radijusu rezervisanog stola, besmrtnici, te da se oko njih vrti jato konobara u crnim dugačkim keceljama kao planete oko Sunca. Svoju servilnost na kraju večere oni će dobro naplatiti, ali retko ko će zažaliti ili primetiti. Takav obed u popularnoj kafani dobija melodramski naboj i elemente herojske ili socijalne drame sačinjene od tri ili pet činova. Svetla pozornice blešte, escajg zvecka, sveće titraju, čuje se žagor u pozadini, jelo je ukusno manje ili više, jelovnici uzbudljivi poput haiku poezije, piće slatko ili oporo, čak i kada je obična voda u pitanju. I taman kada pomislimo da je tok večere tok romaneskne radnje, nastaje preokret, zaplet, kulminacija.

Čitanje menija podjednako je bilo uzbudljivo napisati i pročitati. Da li je literatura ili čist marketing u pitanju? Da li je meni sličniji operskoj partituri ili sloganu reklame? Mislim da je bliži, i po značenju i po zvučnosti, ovom prvom.

U spisateljskoj Kohovoj kuhinji večeraju dva bračna para. Muškarci su rođena braća, jedan je političar, kandidat koji ima najviše izgleda da bude izabran za holandskog premijera, a drugi, nekada zaposlen u prosveti, već je pet godina suspendovan i vreme provodi ne radeći ništa. Ne znamo čime se bave njihove supruge, ali znamo da su atraktivne i da se dobro slažu među sobom. U braku nastavnika istorije rođen je sin, jedinac, dok političar i njegova žena imaju troje dece, jednog usvojenog sina iz Burkine Faso i biološkog sina i ćerku.

Sada vidimo da večera dva bliska srodnika ima svoju svrhu. Nije slučajnost, niti je u pitanju bezazlena godišnjica, privatni jubilej, rođendan, bilo koji povod vezan za prijatnost, druženje i uzajamni dogovor.

Jedinac nastavnika istorije i biološki sin političara, dva brata od strica, adolescenti su koji su se pred nadzornim kamerama bankomata prvo iživljavali nad beskućnicom, gađali je đubretom i metalnim predmetima, a na kraju zapalili samo zbog toga što je loše mirisala. Maloletne delinkvente, monstruozne ubice koji ne shvataju šta su učinili, gleda na snimku čitava zemlja i zgražava se nad njihovim zločinom. Traka ne otkriva detalje lica, ona su nejasna ispod kapuljača pošto je kamera fiksirana na bankomat, vide se samo odeća i patike... Roditelji su, naravno, odmah prepoznali svoju decu. Ali i da ih nisu prepoznali, oni su im, svaki na svoj način i u skladu sa individualnim temperamentom, priznali zlodelo.

Usvojeni sin, brat dvojice nasilnika, nije učestvovao u incidentu, ali ga je svojim mobilnim telefonom snimio, postavio na društvene mreže i sada ovu dvojicu ucenjuje jer želi za sebe materijalnu korist.

Političar i njegova supruga imaju blago autističnu ćerku vilinske lepote, takođe adolescentkinju, ali se ona spominje samo uzgredno. Figurira kao predstava, ideja, Pepeljuga, autsajder, a ne osoba od krvi i mesa koja po samoj prirodi svog poremećaja zahteva pojačanu negu, udvostručenu energiju roditeljske i porodične ljubavi.

Roditelji, dve majke i jedan otac, podržavaju slepo i pristrasno svoju decu, ne osuđuju ih i smatraju da ne moraju da odgovaraju za delo koje su počinili. Jedan otac koji želi da njegovo dete preuzme odgovornost i odsluži zatvorsku kaznu jer je to dobro za njega, njegovu čistiju savest, biva onemogućen od svoje nelojalne opozicije u svom donkihotovskom naumu.

U kontekstu ovakve poražavajuće večere sa sjajnom fasadom i dramatičnim fijaskom, koja se mogla odvijati i u stanu ili u restoranu brze hrane, pitamo se da li su krivi počinioci ubistva ili njihovi biološki jataci? Da li su mladići, socijalni debili, društveno neodgovorni, bahati i razmaženi počinili zločin ili su to učinili njihovi roditelji kreirajući njihove izobličene ličnosti i vaspitavajući ih do nivoa socijalnog i moralnog debiliteta, bez ikakvih sankcija uz samo jedan moto: „Čovek je čoveku vuk"?