PESNIK NA ULAZU U DOM MRTVIH

Ratko Stanimirović, tihi pesnik, karikaturista, član Udruženja književnika Srbije, dve zbirke poezije „Snohvatice nespokoja“ i „Aurorine blagovesti“ objavio je boreći se svakodnevno s gomilom informacija i formulara što „iskupljuju“ preminule u vizuri državnog aparata, kao portir na beogradskom Novom groblju

Sudbina pesnika, koliko ih sećanje pamti, oduvek je bila ispisana na nebu, pa otuda više postane poštovana posle smrti. Da li to sleduje i Ratku Stanimiroviću? Sasvim moguće, za početak, on se primakao Bogu, posle svih vratolomija zaposlio se u domu mrtvih - na beogradskom Novom groblju. Ratko Stanimirović (63) je rodom iz Pljevalja, davno je stihom i karikaturom bocnuo vlast pravo u oko. Pesnik Ratko priznaje da su na razmeđi crnogorske i srpske tradicije na njega veliki uticaj imali vladika Nikolaj Velimirović, Milan Rakić i nezaobilazni Njegoš, pa se, kako priča, okrenuo ne samo iskonskom, platonističkom principu stvaranja, već je etiku, dobrano okrnjenu danas, uzeo za neprikosnoveno načelo svakog stvaralaštva.

Poput Mike Antića, Ratko ima živopisnu biografiju. Radio je kao fizički radnik, viljuškarista, robovao na stovarištu, bio trgovački pomoćnik - iako sa trgovinom nije imao nikakav sporazum, uplašio se i pobegao od uloge šefa koja mu se nudila, da bi završio kao portir Novoga groblja, gde se svakodnevno bori sa gomilom informacija i formulara što "iskupljuju" preminule u vizuri državnog aparata. "Kada sam završavao sociologiju, seća se Ratko, "pošto sam imao dobar prosek, pitao sam jednog od profesora da me ostavi kao svog saradnika. I dobio sam zanimljiv odgovor, da ako već nisam član Komunističke partije  (a nisam bio), ne mogu da se zaposlim ni kao portir na Fakultetu. E pa, došao sam do portira, ali ipak nikad nisam postao komunista", kaže Ratko, smejući se, i dodavši: "Nisam nikad bio član komunističke, niti bilo koje političke partije, a jednom sam i odbio da crtam Tita, što je dovelo do toga da se svađam sa svojim rođacima".

Priča da je još u mladosti imao otpor prema ekstremnom obožavanju bilo kakve ideologije i vođe, a njegova bitka sa Komunističkom partijom počela je još u školskim danima, kada mu je profesor tražio da prisustvuje sastancima mladih nada crvenomaramskih sledbenika. Pošto je više puta ignorisao profesorove pozive, zatekla ga je jedinica u dnevniku, i brzo je shvatio da mora da "servira" validan izgovor svom profesoru, pa se pravdao time da ne može prisustvovati takvim sastancima, jer je đak pešak i putuje sedam i više kilometara do škole. Izgovor je upalio, profesor ga više nije maltretirao, ali je jedinica ipak ostala. Preživevši nekako srednjoškolsku ideološku torturu, zaključio je da iz Crne Gore mora preći u Beograd, jer su jezgro ondašnje inteligencije činila dva velika stožera - Filozofski fakultet i Udruženje književnika Srbije. Tamo je stekao i ohrabrenje da svoj kritički glas usmeri kroz ilustracije, iako su pesme došle kasnije, posle zatišja i ne malog straha u vremenima kad su ljudi stradali  za manje od jednog jedinog stiha.

Možda deluje čudno da neko ko se usudio da stavi društvo pod mikroskop stiha, sociolog da piše poeziju. Međutim, Ratko tvrdi da suštinu ljudske egzistencije vidi u neprestanom odgonetanju tragova, i smatra da su tu upravo poezija, religija i filozofija, mnogo ispred nauke. "Naučnici često bivaju podstaknuti pesničkim idejama, pa dolaze do svojih istina, koje će odgonetnuti ovo parče kosmosa koje tako lako svojatamo, i koje smo upropastili ljudskom grabljivošću i lakomošću za profitom i kapitalom. Tu kritiku ljudske gluposti, vlastoljublja, srebroljublja, prekor nezajažljivom i stereotipnom kapitalisti, Ratko je duhovito "upesmio", ali i iscrtao svojim karikaturama, koje su svojevremeno objavili i NIN i Politika, i za koje je dobijao nagrade. Interesantno je da je interpretirajući kroz prizmu psihoanalize jednu od njegovih skica, koju je i stavio na korice svoje zbirke pesama, jedna mlada doktorka neuropsihijatar izjavila kako samo veoma "poseban" um može nacrtati tako nešto. Kada ga je upoznala, doktorka je promenila mišljenje, i rekla da psihoanaliza na osnovu crteža ne može dati potpunu sliku ličnosti.

Ironija je da za karikature uvek dobijao nagrade i da su skoro sve objavljene, dok pesme, a do sada je objavio dve zbirke "Snohvatice nespokoja" i "Aurorine blagovesti", nisu dobile veća priznanja, iako su im u Udruženju književnika, čiji je i Ratko član od 2014. godine, odali priznanje, pa je čak i dobio pohvalu čuvenih pesnika poput Matije Bećkovića.

Neke od Ratkovih  pesama i skica su se dotakle i gorućih tema, kao što su bili raspad Jugoslavije i nastala antipatija među balkanskim narodima, albansko svojatanje Kosova, beslovesno prihvatanje svake ideologije, fabrikovanje istorija, malograđanska sujeta, pa čak i panična trka siromašnih studenata "sa strane" da se "uguraju na za mesto pod suncem". Iako veruje da je pesnik odraz vremena i društva u kome živi, njegovi stihovi nisu tek puka igra satire ili besa, on je uspeo da zadre u iskonska pitanja ljudskog dostojanstva, samopotrage i tuge nemoći, što se leči stihom (što je ilustrovao u pesmi Trag, koju je posvetio svojoj deci). U jednoj od pesama on kaže kako  "i sad Pilat s ruljom goni Hrista", i čini se da je taj stih reprezentativan faktor njegove poetike, i da takav vapaj nad opštom bedom i nepravdom čini srž njegove inspiracije.

Na pitanje kako kao jedan od pesnika današnjice doživljava probleme sa kojima se suočava umetnost pod pritiskom primitivne  propagande u zemljama bivše Jugoslavije, ili pokušaji diskriminacije srpskih pesnika u Crnoj Gori, njihovo sistematsko odstranjivanje iz fakultetskog programa na studijama književnosti u Podgorici, Ratko odgovara da se takve teme uvek sa nekom dozom zazora pričaju, ali da se takve stvari na žalost, dešavaju jer su rezultat delovanja neprosvećenih i zaslepljenih umova, pa je jednom bio svedok i pokušaja da se napravi drama u kojoj se prikazuje kako Srbin bije nedužnog Albanca. "Takve stvari nisu vredne poštovanja, u njima nema istinskog čojstva, i one su otrovni trendovi koji će proći, to je njegoševska misao da "strah životu kalja život često", i da nas ipak sa basmrtnim, božanskim, veže nešto više u nama.

Zanimljivo je da uprkos tome što veruje da je malo autentičnih ostvarenja koja uspevaju da ostanu neukaljana nepotizmom, egoizmom, korupcijom i ideologijom, pesnik Ratko Stanimirović ima optimističnu sliku o budućnosti umetnosti kod nas, i čvrsto veruje da će vreme sprati sav mulj, koji su doneli moda, glad za materijalnom dobiti i industrijalizacija, i da će ona, posebno poezija, uspeti da preživi u najčistijem obliku: "Ljudsku sujetu nije lako iskoreniti, ali prave vrednosti ipak isplivaju, jer sve što se ispililo iz ljudske znatiželje mora postojati dok postoji čovek, pa eto, na primer, malo ko zna da je i Gorski vijenac objavljen tek posle 100 godina".