PETNAEST GODINA OD SMRTI VELIKOG PESNIKA BRANE PETROVIĆA: Čarobnjak, alhemičar, vilenjak, vanzemaljac

Ovih dana navršava se deset godina od smrti velikog majstora. Mudri starci su uzalud formulama tragali za zlatom - alhemičar Petrović je stvarno, a ne tobože, reči pretvarao u zlato.
„Kako si velika kao najveća kuća,
prošlosti moja buduća!
Sa najdublje zvezde gde silazi Homer da te slavi,
tako si, pod zvezdama, lepa, u travi,
i dok raskopčavam tvoje prslučiće,
nežno,
ko iz ognja da spasavam tiće,
Na nebu sviće,
Na zemlji sviće
Na nebu sviće,
Na zemlji sviće..."
Brančilo je kao NLO, kao nezemaljsko biće, privid, divan privid divnog nam jezika. Večito je glavinjao po kosmosu.
„Kud minu zvezda, signal većne tmine
zvezda što se rađa, kad čovek premine?
Prostori strašni i ponori sivi,
odajte tajnu zašto čovek živi.
Il' munja što se s mudrim gromom svađa,
zna zašto se čovek na tom svetu rađa
A već kad jednom tako divno rođen,
šta mu bi da ode, žiznji oslobođen
Na putu kroz večnost, ko zna šta sve čeka
nevičnog beskraju sirotog čoveka."
On je sebi obezbedio privilegiju da se poverava velikom filozofu i pesniku:
„Katule brate, ni ruža više nemam, ni ptice, ni nade, ni vremena da nešto preduzmem, ni krila da odletim, ni ljubavi za ovaj grad, za ovaj svet, a niti mogu bez ovoga grada, niti bez ovoga sveta mogu..."
„Da pijem više neću-
piće je svinjarija!
Jahati konja!
Jahati val na moru!
Jahati ostrva! Eto,
to ja hoću..."
Kad god mogu, setim se jedne zore koju ću pamtiti do kraja života. Ne znam ni kako sam, ni odakle, iz Makedonske ulice izbio na Trg Republike u prohladno ali neverovatno suncem okupano zimsko jutro. U toj raskošnoj svetlosti, osim knjaza i konja, a ispred njih s cigaretom u ustima Brančila Petrovića, nikog nije bilo. Čak ni golubova. Brana Petrović je bio jedini genije koga sam poznavao.
Jednom rukom je pod pazuhom stiskao neke knjige, a drugom me je, karakterističnim pokretom, pozvao da priđem. Obuzela me je zaista iznenadna velika radost. Ko ne bi voleo društvo genija. Tog trenutka, on, koji je bio onizak rastom, bivao je sve viši sve dok nije nadrastao i konja i knjaza i trg i republiku.
Pesnik je postao bog!
Prišao sam mu, a on mi je ukrućeno i najsvečanije, čestitajući, pružio jednu od dve knjige koje je stiskao pod pazuhom. Bio je to udžbenik početnog tečaja engleskog jezika. Teatralno, čemu je bio sklon, širokim zamahom slobodne ruke, krenuo je da me zagrli i poljubi. Nikada nisam lakše podneo bol. Obraz me i danas žigne kad se toga setim, ili ugledam žar cigarete, koju veliki Brančilo nije vadio iz usta.
Ušli smo „Kod knjaza", popili kafu, i kao prvi gosti dugo pijuckali vinjak. Ja sam lečio ranu na obrazu, a on se dugo izvinjavao:
„Burazeru, ne ide se tek tako u Evropu."
(Danas je to već otrcana fraza.)
Sutradan, u najvećoj tajnosti, on s Bežanije, ja iz Bloka 70, gde sam tada živeo, stigli smo do „Kolarca". Seli u istu klupu. I tako je počela jedna od najlepših priča u mom životu.
Danas kad se setim velikog Čačanina, pomislim kakav bi savetnik ministru za poljoprivredu bio -
„Ržu li konji u tvome polju, u tvojim štalama,
zemljoradnice moja mala?
Ima li mrtvih u tvojoj ruži, u tvojim bubicama,
ratnice moja mala?
Ima li žaba, ima li čaja u tvojim dalekim oblastima?
Imaš li neprilika sa policijom, sa vlastima?
Žale li se ljudi
na sunce,
na porez,
na kišu?
Govore li kako jedva dišu?
Ozbiljno te pitam: šta nas veže
za ovaj predeo sunčevog sjaja i zemljine teže?"
E da smo sledili njegovo predosećanje budućnosti:
„Kovači sveta, bacajte čekiće!
Glava me boli od vašeg kova!
Nek novi majstori preuzmu posao
i nek se rodi vaseljena nova!
Za nove lovce i nova lovišta -
bolje biti i miš
no ne biti
ništa."
Ovo moje sasvim lično i slobodno sećanje na velikog pesnika završavam stihovima:
„Kad gori čovek, ceo svet se greje,
Kad izgori čovek. Tad pepeo sve je."