RECENZIJA, MILKO ŠTIMAC: "Dubrovnik" naših nada i zabluda

Njegova priča ostaje do kraja lična, duboko intimna. Vrhunac knjige predstavljaju upravo snoviđenja kroz izmaglicu alkohola i trave, u kojima se suočava sa besmislom većim od rata

Bivša nam se domovina stropoštala na glave uz takav tresak, da se još u podignutoj prašini nismo snašli. Pride još i razni tumači onoga što nam se događa stvaraju maglu, projektujući svoja velika nacionalna ili mala lična opterećenja.

Knjiga Dubrovnik Ivana Radovanovića priča o ovom neprepoznavanju, nesnalaženju u besmislenom i ispraznom spletu događaja, kakav je rat, čineći istovremeno da onome ko je čita sve to postane jasnije i, ako ne razumljivije, a ono prihvatljivije. Pa ko može, kako autor na jednom mestu kaže, i da se pomiri sa tim što se dešavalo. Suočava nas sa svojim sećanjima i strahovima, ne bi li i mi sami prestali da zatrpavamo sve ono užasno i sramno novim utiscima, događajima, mislima. I onda, valjda i jednom, koraknemo dalje.

Radovanovićeva je povest intimna, na prvo čitanje – niz ličnih utisaka o jednom krupnom događaju, pravom potresu, koji je zadesio Dubrovnik u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Skoro pa prava memoraska građa. Ali, na sreću, i mnogo više od toga. Beležeći događaje običnih ljudi, njihove strahove i osećanja, razmišljanja, preplićući ih sa svojim osećanjima i sećanjima, on uspeva da nam dočara mnogo više od površne slike bilo kog ratnog meteža i izgubljenosti bilo kog pojedinca u njemu.

Ivan Radovanović je u Dubrovnik uspeo, u kratkim rečenicama, preciznim potezima, jasnim izrazom, da utka izgled društva pre rata, jugoslovensku lažnu idilu, da čak nagovesti, uz pažljivije čitanje, da je taj lažni mir slutio na nešto što neće na dobro izaći. I sve to kroz sasvim lična sećanja, nepretenciozno, pišući o tako bazazlenim stvarima kao što su porodična letovanja u Cavtatu. I bele sandalice, kratke pantalone i užareni pesak na crno-belim fotografijama naših detinjstava. Pa čak i iz nečeg što može tako lako skrenuti u banalnost, on uspeva da izvuče snažnu metaforu.

Njegova priča ostaje do kraja lična, duboko intimna. Vrhunac knjige predstavljaju upravo snoviđenja kroz izmaglicu alkohola i trave, u kojima se suočava sa besmislom većim od rata. I taj je besmisao opisan i shvaćen osobno, pisac ga ne nameće drugima. A opet, kao i u svakom delu koje jeste umetničko, baš ga to lično vodi ka opštem. Jeste užas rata u Dubrovniku prikazan i opisan kao nešto vezano za tačno određenu osobu i mesto, ali ih je taj opis prerastao i utopio se u opšti užas egzistencije bez smisla.

Dubrovnik je knjiga koja neće rasterati naše magle, niti otresti svu prašinu popadalu po nama. Ona nam pomaže na drugačiji način: pokazuje nam kuda da idemo i od čega da bežimo u toj magli, govori nam da, ako hoćemo bilo šta da razumemo, moramo stalno dalje i da tokom tog puta sve smemo, osim da se pomirimo

Do krešenda knjige pisac postepeno vodi onako kako se sam slučaj postarao, vodeći ga kroz rat. Hronološki, poput vrsnog reportera, ređa događaje koji podjednako ocrtavaju i boje tadašnju i tamošnju atmosferu: od mučnog i potpuno promašenog ponovnog osnivanja Dubrovačke republike, preko atmosfere u hotelu Argentina, među novinarima i drugim pratiocima rata, do granate koja je prošla kroz hotel pun izbeglica, čudom nikoga ne ozledivši.

Ali, knjiga nije ni puka ratna hronika, jer je svaki od događaja koji su pomenuti, tu da bi prikazao nešto važnije od samog sebe: nacionalizam kao utočište polusveta, pijanih i neostvarenih ljudi; gospodstvo čelnika starog režima, koje sticaj događaja polako istiskuje; beznađe onih koji se kriju, zatomljeno opijatima... Preplet ličnog, crtica iz porodične povesti, dnevnih događaja i razmišljanja o smislu i pojavama, čine strukturu ove knjige. Slojevi od kojih je sačinjena, otkrivaju se u naročitom ritmu pripovedanja, neočekivanom smenjivanju tema i doživljaja, punom digresija koje su utkane u priču i bez kojih same priče ne bi ni bilo.

Karakteri Dubrovnika ocrtani su jasno, toliko da ih lako poistovećujete sa ljudima koje ste nekada i sami sretali. Njihova je psihologija, iako u par reči, data tako da je svaka njihova radnja jasno motivisana, pa i kad je lišena svake logike, kao što to u ratu često biva. To se podjednako odnosi na likove koje je autor sretao i na one koji su mu se prikazivali, sa jednim od najboljih pojavljivanja nečastivog, gospara đavla, u našoj literaturi. Radnja i ovako opisani likovi čine da se pojedina poglavlja knjige mogu, mirne duše, tretirati kao posebne kratke priče, poput boravka u Argentini, ili skrivanja na tavanu.

Dubrovnik je knjiga koja neće rasterati naše magle, niti otresti svu prašinu popadalu po nama. Ona nam pomaže na drugačiji način: pokazuje nam kuda da idemo i od čega da bežimo u toj magli, govori nam da, ako hoćemo bilo šta da razumemo, da dokučimo, moramo stalno dalje i da tokom tog puta sve smemo, osim da se pomirimo. Jer, onda nam ni opijati neće pomoći, a i onaj gospar u bijelom odijelu učas će se stvoriti kraj nas.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);