SAJAM KNJIGA: Potraga za nevidljivim knjigama

Ako se gvožđe kuje dok je vruće, čitalac se stvara od najranijih nogu. I kao da je zbog toga ovogodišnji Sajam knjiga doneo veliki broj izdanja za decu. Štandovi „Lagune", „Vulkana", „Kreativnog centra", „Čarobne knjige" prepuni su novih naslova koji su namenjeni najmlađoj čitalačkoj publici. Međutim, ima li ta književnost svoje mesto u današnjem svetu interneta, sve većeg nasilja i brzog života?

Svakako da ima, jer ako dečju književnost nije uspela da ukroti ni komunistička cenzura, koja je videla opasnost za svoju ideologiju u bajkama budući da su bajke hvalile careviće - a oni su, bože moj, nekakva vladajuća klasa - onda je neće lako uništiti ni vek u kojem se kič shvata kao Biblija. Ipak, pisanje knjiga za decu nije lak zadatak. Nije lako ubosti zlatnu sredinu između slikovnice, bajkovitosti, fantastike i tipske književnosti za odrasle. Jer knjige za decu nisu nipošto štivo koje ne zahteva nikakav misaoni napor. Pisati ih znači posedovati snažnu čulnu imaginaciju. To znači posedovati specifičan osećaj za svet, to znači biti dete u srcu. Takav poziv zahteva odgovornost, inteligenciju, maštu i pre svega talenat.

Odgovornost pisca

„Pisanje knjiga za najmlađu publiku zahteva posebnu odgovornost jer se pisac obraća osobama u razvoju. Samim tim, veoma je važan način komunikacije. Na jedan način se pišu slikovnice, na drugi knjige za početno samostalno čitanje, a sasvim drugačije se pišu knjige za tinejdžere. Pisac za odrasle šalje svoju poruku bez potrebe da razmišlja da li njegov čitalac ima trideset dve ili pedeset dve godine. Uostalom, Duško Radović je rekao da je pisati za decu isto kao pisati za odrasle, samo malo teže. Što se tiče umetničke vrednosti, knjiga nas može dodirnuti ili ne, bez obzira na bilo koju klasifikaciju", navodi Jasminka Petrović, poznata srpska književnica za decu i mlade.

Knjige za decu su prva lestvica u izgrađivanju čitaoca jer one su prvi detetov ulazak u svet čitanja. Ako želite da dete jednog dana bude neko ko će umeti da slobodno misli i zaključuje, potrebno je dati mu i knjigu u ruke. Jer gde bi starije generacije bile danas da nisu imale „Petra Pana", „Hajdi", „Pčelicu Maju", „Belog očnjaka", „Dečake Pavlove ulice"?

Šta bi njih proguralo i tešilo kroz iskušenja jedne potresne epohe dok su bili deca? Reklo bi se da su takva dela sada puki duhovi prošlosti, ali nije baš tako. Snaga koja progovara kroz njih je bezvremena, ali potrebno je neprestano stvarati nove knjige koje će deci biti bliske i koje će im izgraditi čitalačku naviku. To je ta snaga bajki koje se ukivaju u srce publike i ostaje tu.  I da nema takvih knjiga, da nema bajki, danas ne bi bilo ni popularnog „Harija Potera", „Serije nesrećnih događaja Lemona Sniketa" ili „Artemisa Faula", koji su svojim autorima doneli milijarde dolara i svetsku slavu.

Ipak, dečje knjige se ne pišu zbog slave. One se pišu iz ljubavi i želje da se kroz igru uspostave vrednosti koje će dete naučiti da bude pravi čovek. Uče ga da čuva ljubav, dostojanstvo, slobodu i da uvek razluči dobro od zla. Primer za to imamo kod Desanke Maksimović, Mike Antića, Ive Andrića, ali i u knjigama Branka Ćopića, posebno u „Bašti sljezove boje", jer koje bi to dete ostalo ravnodušno na autorov vapaj protiv sila tame, tih konjanika noći koji otimaju dečaku Mesec i koji mu prete smrću? Poštovati književnost za decu znači vratiti se na početak stvaralaštva i prikazati najteže stvari na jednostavan način. To ne znači pisati da je sve sjajno i bajno, to ne znači bojiti svet u ružičasto i praviti od dece naivčine. I u svetu sve velike zemlje koje pokušavaju da izgrade što bolji društveni sistem i mentalno zdrave državljane imaju jake čitalačke programe namenjene deci, koji ih na jedan kreativan način osposobljavaju za život.

Teško pomeranje granica

„Svi dobro znamo da društva koja se ponose popularnošću čitanja jesu upravo ona koja imaju pažljiv i temeljan sistem formiranja navika kod dece, i to od najranijeg detinstva", ističe Jasminka Petrović, po čijem je dečjem romanu „O dugmetu i sreći" snimljen i film „Zlogonje".

U Srbiji, međutim, književnost za decu kao da je isto što i nevidljivi čovek, nekako je kamuflirana i postaje uočljiva samo u određenim trenucima, na manifestacijama ili sajmovima. Ipak, postoji nada da će se to promeniti u budućnosti.

„U Srbiji postoje i mnogi drugi književni festivali za decu koji nastoje da razvijaju kod najmlađih ljubav prema knjigama i čitanju. Nažalost, medijima takve teme nisu atraktivne, pa su pomenuti kulturni sadržaji nevidljivi za širu javnost. Bez obzira na teške i nezahvalne uslove, iz godine u godinu u Srbiji imamo sve bolju produkciju knjiga za decu i mlade. Pojavljuju se novi talentovani pisci i ilustratori koji pomeraju granice. Sajam knjiga je pravo mesto da proverite da li sam u pravu", poručuje Jasminka Petrović.