SAKRIVENI PISCI - STANISLAV KRAKOV

Milan Bogdanović, Bogdan Popović i Marko Ristić, crna partizanska trojka, iz svih raspoloživih oruđa i oružja osula je paljbu po nesrećnoj srpskoj književnosti između dva rata. Naravno i po onoj koja je stvarana za vreme rata. Trebalo je dokusuriti sve politički nepodobne pisce i knjige. Index librorum prohabitorum, lista zabranjene literature je i površnom istraživaču otkrivala zapretane pisce i knjige. Mnogi nisu izbegli metak, a među njima su najznačajniji Grigorije Božović i Dragiša Vasić, dok su drugi završili u kazamatima, najviše u Sremskoj Mitrovici. Oni koji su imali najviše sreće, izbegli su u inostranstvo. Najostrašćeniji među progoniteljima srpskih pisaca i knjiga bio je Marko Ristić, koji je morao da pere grehe svoje ratne biografije.

Miloš Crnjanski i Stanislav Krakov su izbegli. Miloš Crnjanski se vratio, ali je Stanislav Krakov i danas skriven od očiju javnosti. Vlasnik najveće filatelističke zbirke, koje se dočepao jedan od oslobodilaca Beograda, umro je u bedi. Nikada nije postao član Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu. Sin poljskog lekara koji je došao da pomogne Srbima u srpsko-turskom ratu i oženio se sestrom Milana Nedića, otišao je kao dečak u Balkanske ratove. Posle rata upisao je Vojnu akademiju, da bi, kao jedan od 1.300 kaplara, otišao u Prvi svetski rat. Njegova knjiga o Prvom svetskom ratu, koju je ćerka nesrećno krstila „Život čoveka na Balkanu", bila je u mom vojničkom rancu po rovovima Srpske Krajine, Republike Srpske, do Dečana i Patrijaršije. Još su po arhivama rasute mnoge njegove reportaže, tekstovi, intervjui s najznačajnijim ličnostima epohe. Kad je Jagoš Đuretić objavio njegove romane „Krila" i „Kroz buru" i zbirku pripovedaka „Crveni Pjero", doživeli smo to kao književni događaj koji se nije mogao porediti ni sa čim. Pojavila se „Plamen četništva", o četnicima iz Balkanskih ratova. „Nova Iskra" je na kraju Hale 14 prodavala „Milana Nedića" u dva toma. A onda je „Laž Dom" iz Lozane objavio „Život čoveka na Balkanu". Bila je to jedna od onih knjiga koju sam kupovao više puta. Niko ko bi je dobio na čitanje nije hteo da je vrati. Odavno je nema u knjižarama, ali se može čitati u PDF-u. Dobio sam je na poklon od svojih čitalaca. Skinutu s PDF-a i ukoričenu. Više je ne dam nikome. Kurcio Malaparte, Selin, Babelj su proza za internatske devojčice u odnosu na „Život čoveka na Balkanu". Kad je pucao sebi u grudi, 1919, došla je da ga obiđe Isidora Sekulić. Preživeo je i to ranjavanje, preživeo je i bekstvo kroz Švajcarske Alpe, i stigao da sve napiše. I u književnostima mnogo većim od naše bilo bi mesta pri vrhu za Stanislava Krakova, neprijatelja naroda.

Bavio se i filmom. Snimio je remek-delo „Golgota i vaskrs Srbije". Odavno bi trebalo da se nađe u samom vrhu srpske kulture. Mnogo veće kulture od naše, kao što su italijanska, francuska, norveška, odavno su svoje pisce optužene za delikt mišljenja učinili dostupnim javnosti. A evo šta je o svom životu zapisao sam Krakov:
„Taj život, život jednog čoveka sa Balkana, odigravan u jednom čudnom vrtlogu nacionalnih, verskih, ideoloških, političkih i društvenih sukoba, strasti, međusobnog uništavanja, nemilorodnih sudbina, jezivih tragedija, često usred jedne herojske simfonije podviga i stradanja, želim ovde da evociram. Ali još više od toga doživljenog života, želim da zadržim u sećanju bezbrojne smrti, često anonimne, ali uzvišene kao u antičkim tragedijama, kojima sam bio nemoćni svedok i koje su se utisle u moju sudbinu i ispresecale moj život na jasno određene etape.

Četiri velika rata kroz koje sam imao prilike da provučem svoj život, iako tu dosta oštećen, nekoliko revolucija, državnih udara, atentata, građanskih sukoba dali su tom mom životu jedan dramatičan dekor i još jedno opšte obeležje. Jer to što ja hoću da evociram, to nije samo moj život, to je uglavnom život miliona ljudi s jednog istog geografskog područja i iz jedne iste istorijske epohe, često nerazumljive i neverovatne za one koji su bili izvan toga prostora i izvan toga vremena.

Sudbina mi je bila dugo izvanredno naklonjena, a potom, kao i skoro svim mojim sunarodnicima, postala je vrlo svirepa. Poznao sam visoke tačke uspona i svu gorčinu i poniženje kada se dodirne dno ljudskog društva. Ako je avantura uvek nepredviđeni obrt, uvek iznenađenje, najčešće opasnost, često bleštavi uspeh, a još češće surovi pad, onda sam proživeo jednu ludu, često blistavu, a često i bolnu avanturu svoga vremena i svoga rodnog tla.

Sedeo sam za trpezama mnogih kraljeva i bio srećan što sam mogao da kao jedinu hranu ispečem šaku kukuruznih zrna na vatri koja je izdisala. Koračao sam stotine metara preko jezivog mosta načinjenog od leševa ljudi i konja, ne dodirnuvši nogom zemlju pretvorenu u gustu i duboku blatnu masu, i nošen sam kao pobednik kroz ulice pokrivene cvećem, na rukama razdraganih devojaka. Poznao sam, ponekad se i sprijateljio sa mnogim šefovima država i moćnim diktatorima, ali sam zato imao prilike da upoznam i njihove takmičare, pa čak i dželate. Jedan od najvećih potenata savremene Evrope slao mi je svoj lični avion da me sa oko 2.000 kilometara odstojanja dovede na svoj „garden party", da bih kasnije, priljubljen licem uza zid, s rukama više glave, osećao na leđima dodir mitraljeza ljudi istog tog mog ljubaznog domaćina.

Bio sam partner na bakari u Kanu i Dovilu milijardera Blumentala i bivšeg portugalskog kralja Manuela, da bih kasnije igrao u kocku šećera poker u tamničnom „kazinu Burbaki" s kambriolerom, jednim agentom Vijetmina i jednim belgijskim homoseksualcem.
Dva mesta su mi, u mojoj zemlji, uz fanfare, pod zastavama i cvećem, predala diplomu počasnog građanina, a jedno je čak dalo moje ime jednoj svojoj glavnoj ulici, dok sam koju godinu kasnije morao da se skrivam po nepristupačnim planinskim svratištima pod lažnim imenom, s lažnim zanimanjem i lažnom narodnošću.

Jedna enciklopedija moje zemlje zabeležila me je kao „velikog junaka iz ratova", dok mi je, osvajajući mesto moga stanovanja, jedan novi gospodar dao naziv „narodnog neprijatelja".
Dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude.
Imao sam najveći privatni muzej u svojoj zemlji i morao sam da skupljam dobrovoljne priloge da bih sahranio onu osobu koja je bila sastavni i najbolji deo mog života, koji ovde iznosim.
Ako sam danas ušao među one koje je moj rumunski kolega Virgil Georgiju nazvao „ljudima iz 25. časa", ljudima do kojih je svaki jedna putujuća tragedija, onda je to zato što nas je do toga doveo Zapad svojim nerazumevanjem i nepoznavanjem. Nerazumevanjem i nepoznavanjem uslova, i sastava, i želja, i mentaliteta, i potreba, kako celog evropskog jugoistoka, tako, naročito, one sudbonosne raskrsnice kakav je za celu Evropu kroz vekove bio i ostao Balkan.

Ako ova moja daleka i bliska sećanja doprinesu da ljudi empiričnog i nesentimentalnog Zapada upoznaju težnje i potrebe, polete i stradanja bar moga srpskoga naroda - a one su iste za sve narode sa Balkana - naroda koji je samo u toku nepune polovine stoleća, koju sam ja proživeo, izgubio trećinu svoga stanovništva bacajući se nepoštedno u krv i propast da bi dostigao one snove kakvi su ljudska sloboda, nacionalna nezavisnost, državna ravnopravnost i kolektivna čast, onda ću smatrati da sam ispunio najvažniju svoju životnu misiju, i da mi je tri puta bio dat rok baš da bih taj posao obavio."