VELIKI USAMLJENIK: Stogodišnjica smrti Vladislava Petkovića Disa

Vladislav Petković Dis (Zablaće, 1880. - Krf, 1917), sjajni predstavnik moderne, jedan od njenih osnivača, oko čijeg stvaralaštva su se lomila tolika koplja, a lome se i danas. Ratne 1915. ostavlja porodicu u Čačku, prelazi u Albaniju i biva prebačen s grupom intelektualaca u Francusku. Uvek sam, najusamljeniji od svih, Dis ne samo da sluti, on prosto vapi za smrću. U pismu ženi Tinki piše: „Putujem danas, da se oprostimo..." U svitanje 17. maja 1917. godine, na putu za Krf, lađu „Italija" torpeduje nemačka podmornica. Mirno je skinuo naočare, pomogao u spasavanju žena i dece i među poslednjima ušao u čamac za spasavanje te nestao u vrtlogu tonućeg broda. Konačno smiren, oslobođen bolesti, siromaštva, pizme svake vrste i nerazumevanja, sto godina duboko pod morem pretvara se u najblistaviju zvezdu na nebu srpske moderne poezije. Čeznuo je za ženom Tinkom, decom i Srbijom.

Među svojima
U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja
Mis'o da još živiš, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Bože! Šta li danas u Srbiji radi?
...
Svaki navedeni stih natopljen je suzama. Nema u našoj poeziji gušćeg bola, a nema ni stvaralaštva bez bola, bez kojeg nema magistrala. Voleo je Beograd, kafane, voleo je Simu Pandurovića i njegovu lepu sestru Maru, a toliko čeznuo da bude voljen.

„Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam
Ali slutim, a slutiti još jedino znam."

Ceo jedan vek zapljuskuju nas crni talasi njegovih „Naših dana":

„Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigo se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni
Progledale sve jazbine i kanali"

Kod Pandurovića u „Svetkovini" sa uma se silazi udvoje, a Dis je uvek sam.

„Kada se probudih, udarah u zvona,
Uz očajni ropac umirah u gresi,
Kupljeni životom: to mre vasiona,
Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
Raskošnije smrti nisam gledo nikad,
Imao sam i ja veselih časova."

„Igrao se vetar razbolelog Disa", pevao je pesnikov veliki sabrat Brana Petrović. A onda je vetar stao i, konačno smiren, jadni naš Dis je zaspao, ceo jedan vek duboko u moru Jonskom da blista u sazvežđu ukletih pesnika srpskog modernizma.