ŽRTVA OD ŽUČI I KRVI- RATKA DENEMARKOVA - NOVAC OD HITLERA

Ratka Denemarkova: „Novac od Hitlera", prevodilac: Aleksandar Ilić, izdavač: „Heliks".

Češki premijer Beneš je uspeo krajem Drugog svetskog rata, na konferenciji u Potsdamu, da iz Češke iseli tri miliona Sudetskih Nemaca, kao i da im svojim dekretima oduzme imovinu. Bila je to odmazda za patnje češkog naroda, ali slepa i nepravedna, kao i nasilje i stradanje koje ju je izazvalo. Kao i junakinja Denemarkove, koja se zove Gita Laušmanova, a deklariše se kao Nemica, Jevrejka i Čehinja, i veliki Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu koja je govorila nemački jezik. Pisao je na nemačkom jeziku. Šta bi se desilo s njim da je kojim slučajem uspeo da se izleči od tuberkuloze grla i dočeka Hitlerov protektorat nazvan Češka i Moravska? Da li bi dospeo u koncentracioni logor? Da li bi preživeo Holokaust ili bi mu podlegao, i ako bi preživeo, da li bi kao i svaki Aškenaz, Jevrejin nemačkog porekla, bio proteran iz Benešove etički čiste države Čeha, zajedno s tri miliona Sudetskih Nemaca?

Kuriozitet ove knjige je da je u pitanju poslednji prevod uvaženog akademika Aleksandra Ilića. Profesor Ilić rođen je u Znojmu, varoši u Češkoj. Tamo je započeo školovanje, a završio ga je ovde, nakon čega ostaje na univerzitetu i život posvećuje razvoju češko-srpskih odnosa. Preveo je 28 čeških knjiga, između ostalog češkog nobelovca Jaroslava Sajferta. Ilićev pogovor za Kunderin „Praznik beznačajnosti" i „Besmrtnost" pohvalio je i sam Kundera. Izuzev profesure, bavio se i diplomatijom. Nosilac je četiri češka odlikovanja, dva iz oblasti kulture i nauke, jednog iz oblasti kulture i politike, kao i jednog konkretnog, posvećenog ličnosti - „František Zah". Ovde valja podsetiti na ličnost i delo Čeha Františeka Zaha, a čitaoci neka mi oproste dve uzastopne digresije.
František Zah je delovao u vreme našeg voljenog kneza Mihaila Obrenovića, potom i kralja Milana. Radi se o prvom našem generalu, osnivaču vojne akademije i prvom načelniku generalštaba. Na osnovu njegovog „Plana slovenske politike Srbije" Ilija Garašanin je napisao čuveno „Načertanije". Izuzev svih važnijih odlikovanja - Ordena belog orla, Takovskog krsta prvog stepena, Zlatne kolajne za hrabrost, Ratne spomenice za oslobađanje i nezavisnost Srbije, bio je i član Srpskog učenog društva. Aleksandar Ilić i František Zah dve su srodne duše, braća po duhu, koji su voleli Srbiju i dali joj opipljiv dokaz svoje nesebične ljubavi.

Ratka Denemarkova je dobila najveću nacionalnu nagradu za svoj roman „Novac od Hitlera". Početna scena ovog romana podseća na „Hamleta". Priča Denemarkove počinje da teče u trenutku kada jedan od junaka romana, Denis, maleni dečak, u svom porodičnom dvorištu blizu zasada jabuka otkopava svojom plastičnom lopaticom ni manje ni više nego ljudsku lobanju. Radi se o naizgled idiličnom češkom mestu po imenu Puklice, gde su do 1945. živeli Sudetski Nemci. Premijer Beneš je uspeo krajem rata, na konferenciji u Potsdamu, da iz Češke iseli tri miliona Sudetskih Nemaca, kao i da im svojim dekretima oduzme imovinu. Bila je to odmazda za patnje češkog naroda, ali slepa i nepravedna, kao i nasilje i stradanje koje ju je izazvalo. Nakon pada Berlinskog zida, Udruženje iseljenih Sudetskih Nemaca intenziviralo je svoje zahteve za povraćaj imovine i građansku rehabilitaciju žrtava. Deklaraciju o pomirenju potpisali su kancelar Helmut Kol i premijer Vaclav Klaus.

Šesnaestogodišnja Gita vratila se u češko mestašce Puklice bez oca, majke, sestre i brata. Bila je u koncentarcionom logoru. Neočekivano, najteže borbe, najjači bol i patnje za Gitu su usledili nakon logora. A to je paradoks, poraz čovečnosti. Onda kada je izgladnela i traumatizovana stigla kući želeći samo da zagrli svoje voljene i legne u svoj krevet, bila je suočena sa strahotama jezivijim od onih što ih je proživela u logoru. Mučili su je poznati i nekada dragi ljudi. Ostavljena od novih vlasnika kuće u štali da umre od gladi, vezana i zanemarena, ova žilava junakinja ipak preživljava, ponavljajući istu rečenicu kao molitvu: „Ja sam Gita Laušmanova, i ovo je moj dom!". Uvidevši da još jednom mora preživeti smrtnu opasnost, ona beži, sigurna da će se vratiti.

Leto 1945. jedan je od onih istorijskih trenutaka u kojima nema potrebe za dugim objašnjenjima o ljudskim sudbinama. U zdanju u kojem je idilično odrastala u blagostanju predratnih industrijalaca sada živi neka druga porodica. Za sebe tvrde da su Česi, ali ne onakvi kakav je bio Gitin otac. I kakav je bio otac Franca Kafke - nemački Jevrejin. U nerazumevanju nijanse koja čini razliku između života i smrti beži kod tetke u Prag, gde će provesti ostatak života. Ali duhom nikada ne napušta Puklice jer tamo su živeli svi koje je volela i koji su nju voleli.
U 76. godini se vraća, i dalje devojčica u telu starice, tražeći ne finansijsku kompenzaciju, povraćaj imovine koja joj je celog života bila uskraćena, već moralnu satisfakciju i skidanje ljage, stigme sa časnog porodičnog imena. Poslednji povratak će biti, čini se, i najteži, jer će postati jasno da su se vremena i ljudi promenili, ali da je zlo ostalo nepromenjeno moćno.

Svi znaju za Franca Kafku. On je takoreći češki brend. Ali, kao i junakinja Denemarkove, koja se zove Gita Laušmanova, a deklariše se kao Nemica, Jevrejka i Čehinja, i veliki Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik. Pisao je na nemačkom jeziku. Šta bi se desilo s njim da je kojim slučajem uspeo da se izleči od tuberkuloze grla i dočeka Hitlerov protektorat nazvan Češka i Moravska? Da li bi dospeo u koncentracioni logor? Da li bi preživeo Holokaust ili bi mu podlegao, i ako bi preživeo, da li bi kao i svaki Aškenaz, Jevrejin nemačkog porekla, bio proteran iz Benešove etički čiste države Čeha, zajedno s tri miliona Sudetskih Nemaca? Velika verovatnoća je da bi stradao kao žrtva progona - Hitlerovog ili Benešovog, zar nije svejedno?