BEOGRAD KAO VELIKI ZNAK: Srpska prestonica simbol prvog planetarnog ratnog zbivanja u istoriji sveta

Gledajući Beograd danas, ne primećuje se da je ovde počelo i da se ovde završilo svetsko sudilište u kojem je život dalo barem deset miliona ljudi i u kojem je sigurno još toliko unesrećeno, u kojem je nestala stara Evropa sa svojim carevinama i da je baš ovde, na sastavu dve velike evropske reke, završen jedan i započet drugi vek. Svet još nije video takav prelom kao onaj 1914. kojim je tek, kako je tačno primetio Štefan Cvajg, počelo krvavo, sunovratno i veličanstveno 20. stoleće. Beograd je po svemu veliki znak ovog početka i svršetka, razmeđe vremena

Uskoro će se navršiti sto godina od kraja Velikog rata 1914-1918, koji je počeo i završio se u Beogradu. Odavno znamo i tačnu hronologiju ovih događaja, koja srpsku prestonicu označava kao istorijski simbol prvog planetarnog ratnog zbivanja u istoriji sveta. Ali pitam se koliko su Beograđani ovoga svesni i razmišljaju li o simboličkom sadržaju tih činjenica. Gledajući Beograd danas, ne primećuje se da je ovde počelo i da se ovde završilo svetsko sudilište u kojem je život dalo barem deset miliona ljudi i u kojem je sigurno još toliko unesrećeno, u kojem je nestala stara Evropa sa svojim carevinama i da je baš ovde, na sastavu dve velike evropske reke, završen jedan i započet drugi vek. Svet još nije video takav prelom kao onaj 1914. kojim je tek, kako je tačno primetio Štefan Cvajg, počelo krvavo, sunovratno i veličanstveno 20. stoleće. Beograd je po svemu veliki znak ovog početka i svršetka, razmeđe vremena. Označavajuće ovog znaka su obeležja istoka i zapada, industrijske i ruralne Evrope, tehnološkog progresa i balkanskih tradicija što potiču ravno iz Vinče i Lepenskog vira. Označeno je unutrašnja vitalnost ove kolevke Evrope, životvorni duh sabora u kojem učestvuju naraštaji svih epoha - prošlih, sadašnjih i budućih: sva vremena Beograda, njegova dijahronija. Ako se Beograd shvati kao veliki znak, više će se poštovati i možda uspeti da izbegne sudbinu koja čeka Evropu.

Imaginarni označitelj Beograda, da se poslužimo kovanicom jednog semiologa, jeste njegov „Pobednik". Istok zagledan u Zapad.

Razmotrimo li pomenute hronološke okvire, otkrićemo još dramatičnih podataka. Prvi svetski rat započeo je topovskim hicem sa austrougarske rečne oklopnjače „Bodrog" oko jedanaest noću 28. jula 1914, čime je započela strahovita kanonada flotile rečnih monitora, koju je predvodila ploveća tvrđava „Temeš", a pridružili su im se teški merzeri sa Bežanijske kose. Po odluci austrougarskog generalštaba, čast da ispali prvi metak pripala je jednom Hrvatu, i on je to učinio. Počela je tako paklena beogradska noć 28. na 29. jul 1914, u kojoj je nemilosrdno bombardovana prva evropska prestonica. Haški letopisci još ne behu svesni da je u toj noći počinjen i prvi ratni zločin prema civilnom stanovništvu u 20. veku na tlu Evrope. Ako se uzme u obzir dalji razvoj događaja, te izveštaji ne samo Arčibalda Rajsa nego i van Tinhovena, stanovnika Haga, nismo bili daleko od početka genocida nad celim jednim narodom. Znakovito je još da se izveštaj Arčibalda Rajsa završava ovako: „Austrougarska ima da plati ovaj zločin iščezavanjem s karte Evrope".
Jedna granata pogodila je te noći čuveni beogradski hotel „Srpska kruna" na početku Knez Mihailove ulice i na sredini ostavila ogromnu rupu. To beležimo iz naročitog razloga iako oštećenja na toj zgradi današnje Biblioteke grada Beograda ni izdaleka nisu bila kao ona koja su razorila učionice Kapetan Mišinog zdanja i Narodnog muzeja, čija se zgrada nalazila odmah pored Univerziteta, na uglu Vuka Karadžića i Vasine ulice, nasred drevnog foruma rimskog municipijuma.

Zanimljiva i simbolična je bila ratna sudbina „Temeša" i „Bodroga". Prvog je poslao na dno Save ruski poručnik prvog ranga Vasilij Grigorenko još prve godine rata. Na čelu crnomorskog odreda minera, u okviru ruske vojne pomoći, uspeo je ovaj smeli oficir da za razmerno kratko vreme potpuno neutrališe celu austrougarsku rečnu flotilu, koja je onako bezobzirno započela rat na Dunavu i Savi. Beograd je, barem na neko vreme, odahnuo. Bombardovanje je bilo osvećeno. Drugi, „Bodrog", imao je još tužniju sudbinu. Pao je u srpske ruke i do kraja svog veka teglio šljunak od Umke do Ade Huje. Sada se njegova olupina može videti na Ušću, gde ga stručnjaci Vojnog muzeja prepravljaju u ploveći spomenik bahatosti i prolaznosti. I strašni merzeri sa Bežanijske kose služe kao muzejski eksponati u Kalemegdanskom parku.

Sama „Srpska kruna" u Knez Mihailovoj postala je simbol pobede. Posle četiri godine srpske tragedije, epopeje i trijumfa, zgrada koja je bila žrtva prvog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva u Evropi primila je, novembra 1918, nasmrt preplašene ugarske delegate, koji su nudili momentalnu obustavu neprijateljstava. „Ne, nego bezuslovna kapitulacija, i to svih austrougarsrkih i nemačkih trupa koje se nalaze na vašoj teritoriji", bili su neumoljivi vojvoda Mišić i budući maršal Francuske Franše Depere. Crveni grof Mihalj Karolji, ovlašćeni pregovarač Mađarske, koja se već bila otcepila od Austrije, opisuje u svojim sećanjima teško poniženje koje se odvijalo pod svećama u salonu „Srpske krune". „Ne mogu da verujem da ste tako nisko pali", dobacio je prezrivo Depere predsedniku mađarske vlade. „Vi ste išli s Nemcima, s Nemcima ćete i ispaštati." I otišao s Mišićem na čaj.

Primirje u Velikom ratu potpisano je u Kompijenjskoj šumi još 11. novembra 1918. Ali je rat na Balkanu trajao još puna dva dana. Posramljen, Karolji se vratio u Budimpeštu s lošim vestima. Poslednju i bezuslovnu kapitulaciju svih trupa Centralnih sila u Velikom ratu potpisaće 13. novembra 1918. u Beogradu mađarski ministar rata, artiljerijski pukovnik Bela Linder, pred vojvodom Mišićem i francuskim generalom Anrijem. Potpisivanje je izvršeno u zgradi Uprave fondova, u današnjoj zgradi Narodnog muzeja, što je znakovito, s obzirom na to da je u prvom austrijskom bombardovanju uništen srpski Narodni muzej. Ovu činjenicu trebalo bi da podvuče neko kada se u junu bude otvarala nova zgrada Narodnog muzeja. Takođe je simbolično što je kapitulacija potpisana oko 23 časa, tačno u vreme kada je započelo bombardovanje Beograda, četiri godine ranije. „Mučeništvo Beograda počelo je meseca jula 1914, a završiće se tek novembra 1918", pisao je Arčibald Rajs, ne sluteći da će se ovaj matririjum produžiti na ceo 20. vek. Tako se krvavi planetarni krug završio tamo gde je počeo. Pravda je nekako zadovoljena, a Beograd je doživeo časak istorijskog trijumfa.
Dokument koji je potpisao Bela Linder odredio je severne granice srpske države, koje su više ili manje do danas ostale iste. Tu činjenicu nisu mogli da mu oproste u Budimpešti. Tamo mu više nije bilo života. Linder je odlučio da se 1921. preseli u Beograd, gde se oženio i živeo sve do 15. aprila 1962. Sahranjen je na beogradskom Novom groblju.

Smisao velikog znaka ne zna današnji Beograd - nema u njemu nijednog spomenika dostojnog ovog vremena.